Foto: privatna arhiva

Радован Зоговић спада међу најистакнутије ауторе црногорске књижевности двадесетог вијека. И мада је широј читалачкој публици познат првенствено као пјесник, Зоговић је изузетно запажен и по свом прозном стваралаштву, приповијеткама и роману, што представља изазов млађим проучаваоцима његовог књижевног опуса.

Седам смрти Марта Кржанића недовршени је циклус прича, од којих су читаоцима доступне Прва, Друга и Четврта. Тумачењем текстова долазимо до закључка да би недовршени циклус свеобухватно могао бити схваћен као житије мученика, обичног човјека, појединца, страдалника Марта Кржанића, каквих је међу нама одувијек. Иако је дијелом избјегнутa пекићевска иронија приликом десакрализације у Чуду у Витанији, Марто Кржанић и Пекићев Лазар су једна судбина, јер им је заједнички презир према мученичком преживљавању. Лазара мучи Христ демонстрацијом чуда, а Марта судбина не дозвољавајући му да умре, а то као да жели више од свега. Једино му је дуван милији од смрти. Сви државни проблеми и народна мука стају у бригу о дувану и у страх да га неће бити. У том смислу, Зоговићев Марто заиста има елемената библијског мученика, па би отуда овај циклус, у постмодернистичком коду, могао носити поднаслов Житије. Али и Зоговић се користи благом иронијом која као да лебди над чемерном судбином Марта Кржанића.

Зоговић приче из циклуса,тачније односе ликова, гради на сукобу. Тај сукоб је сложен јер на једној равни препознајемо сукобљавање Марта са сопственом породицом, конкретно сином Јовићем, а онда не мање важно и као сукоб породице, чија глава није откако му је син отео ту част, са свима осталима. Постојањем очитог и непрестаног сукоба Зоговић је успио да изгради и драмску слојевитост у радњи и карактеризацији ликова. Њихов морални профил условљава материјални статус, васпитање, те жеља за моћи ма како ограничена била, чиме се у ширем друштвеном контексту карактерише укупан народ (бити први у селу или главни у кући).

Црногорско сујевјерје и мотиви бруке и окрутности код Зоговића преузимају примарну улогу у представљању друштвених односа. Очито је десакрализовање црногорског митоманства о изврсности, кроз инсистирање на мотиву бруке (Не срамоти и нас и себе, стр. 27), којим се у други план помјерају чојство и јунаштво. Одувијек и заувијек је Црногорцу битно да га, у складу са његовим моралним постулатима, доживљавају остали, Други. Јовић и Марто једнако срамоте породицу, свако на свој начин, при чему је личне одговорности свјестан само Марто и то је детаљ који од њега чини трагичног јунака, много више него мучење које проживљава од сина.

Потреба да се црногорско круто патријархално друштво представи као идеално, или у најмању руку прихватљиво, превазиђена је у вријеме романтизма, па се писци XX вијека са дозом неопходне објективности односе према том, сада већ, недостатку, не либећи се да представе његову девијантност и изопаченост, нарочито у односу слабији-јачи. Зоговић је однос јачег и слабијег представио кроз сукоб оца и сина уз малу промјену уобичајеног поретка. У дјелима Достојевског, Кафке, Крлеже, па и Ћосића, често је у фокусу однос оца и сина, при чему је епилог оцеубиство или тешко психичко растројство сина. Тај однос је проблематичан и његов утицај на породицу је без изузетка веома јак, чак и страшан, што препознајемо и у Смртима Марта Кржанића. Умјесто ауторитативног, строгог и насилног оца, такав је Зоговићев Јовић-син. Иако несрећни Марто није безгрешан, он постаје мученик, али не идеализацијом од стране наратора, па Зоговић на тај начин избјегава патетичност. Страхота изопаченог односа Јовића и Марта огледа се у коегзистенцији мотива „покушаја“ оцеубиства и психичког растројства жртве што утиче на цјелокупну атмосферу. Оба мотива се прожимају кроз све три приче, а нарочито у Четвртој смрти када је Јовићева намјера да повриједи оца истакнута до врхунца бројним детаљима које Зоговић суптилно уграђује у причу.

Вредносна тачка гледишта у прве двије Смрти везана је за лик Марта Кржанића, док у трећој, а насловом Четвртој, улогу фокализатора позајмљује ЈА, дијете, чиме се уводи и инфантилна перспектива, која је значајна прије свега ради постизања одређеног степена објективности. Четврта смрт, дакле, доноси преплитање Мартове и дјететове визуре. Осим идеолошке тачке гледишта, која у обје варијанте Марту даје нешто повлаштенији положај, веома је важна и психолошка, јер она осим што усложњава карактеризацију лика, даје аутентичност и вјеродостојност комплетном утиску.

Кроз свијест Марта Кржанића, као централне предметности, преламају се сви догађаји што према Штанцлу значи да је ријеч о лику који обавља функцију персоналног медија. Књижевном улогом која му је намијењена, па и дјеловањем, подсјећа на Лада Тајовића, који је, међутим, неупоредиво формиранији примјер персоналног медија. Дакле, Марто Кржанић је, захваљујући својој позицији, фаворизован што га одваја од других ликова који су праћени су унутар наративне збиље која се прелама кроз свијест персоналног медија. Марто је, уз мотив смрти, нит која повезује све три приповијетке недовшеног циклуса.

Критика црногорског социо-културног кода (а Зоговић то ради суптилно и бројним коментарима у све три приповијетке циклуса) дотиче се женских ликова и њихове улоге. Жене су моделоване и кроз сопствено дјеловање, али доминантније кроз ауторске коментаре којима се карактеризација врши помоћу персоналног медија. Оне се уклапају у клише – жене су или послушне или отровне, повинују се или су отјелотворење зла. Међутим, кад је развој психологије лика у питању, женски ликови остају на маргинама и уклапају се у увријежену позицију која женским ликовима припада у цјелокупној црногорској књижевности. Грађене у складу са схватањима патријархалног начина живота и његовог морала – опозитне полови су Мартова и Јовићева жена – једна подређена мушкарцу (мужу или сину),  друга отровна и зла. Сходно улози коју су жене имале у друштвеном животу, добиле су је и код Зоговића.          

Црно-бијела техника, а Марто је изузетак, приликом сликања ликова не обезбјеђује висок степен информативности, те се представа задржава на иконичком приказивању. Кроз ликове су осликане породице, а кроз породицу друштво, и нарочито изопачени односи према Другом, слабијем. И то је, без сумње, оно у чему се огледа значајан допринос Зоговићевих приповједака у реконструкцији модела тежачког, провинцијског живота. Тежина и трагичност живота, лично схватање морала, васпитања, образа и срамоте доприноси цјелокупном утиску који остављају Смрти Марта Кржанића – вјечита мука, страдање и тихо предсмртно кајање.