Foto: privatna arhiva

(Damjan Pejanović. Mrtav muzej. Podgorica: Fokalizator. 2019.)

Mrtav muzej debitantska je zbirka Damjana Pejanovića, mladog pozorišnog reditelja sa Cetinja. Njena prva pesma – jednostavno nazvana „01” – glasi: imam skicu za pjesmu o/ kurvama/ diktatori umiru prirodnom smrću. Prve reči zbirke kao da nagoveštavaju pesničku razigranost, čak i naivnost, afirmaciju. Ali, muzej (već po sebi neživ), mrtav je. O čemu je ta pesma za koju pesnik ima tek skicu? Saznajemo u sledećem redu, efektno: to je pesma o kurvama. Zašto da poezija peva o kurvama, a ne o devicama s cvećem u kosi, kao što je pevala nekad? Jer je sada na nebu iznad nas Adornovo sazvježđe, kako se kaže kasnije, u pesmi “Dijete monaha”. A diktatori, oličenje negativnog, umiru prirodnom smrću. Ova jezgrovito formulisana nepravda implicira nepostojanje arbitraže odozgo – bog je odsutan, ili ravnodušan, ili jednostavno zao. Druga strofa, odnosno konstatacija, zapravo pojašnjava prvu, iako na prvi pogled s njom nema veze: govornik ima skicu, ali ne i pesmu,upravo zato što živimo u trenutku kada poeziju (već uveliko) nije moguće pisati. Prikladno nazvana „01”, ova pesma funkcioniše kao prološka ne samo zato što je prva, već i zato što, tematski i formalno, ocrtava osnovne teme zbirke.

Zbirka Damjana Pejanovića svedoči o svesti da danas nije moguće pisati poeziju u tradicionalnom smislu – završenu, jasnih značenja, pravilnu, lepu. Sve je tek skicirano – Mrtav muzej ne nudi konačna rešenja i lako čitljiva značenja; on se poigrava izgledom stihova, zvukom, čak i gramatikom. Istovremeno, insistira se na značaju postojanja poezije. U autopoetičkoj pesmi „Pismo prijatelju”, govornik/pesnik smešta pesništvo na sam početak. Leksičko nerazumevanje – što je, praktično, sintagma za poeziju – dešava se kapislom neminovnosti. Ona se takođe naziva prokletstvom šume, a to anticipira parafrazu Branka Miljkovića u istoj pesmi: poeziju treba pisati svuda. To što se još uvek piše pokazuje da nismo izgubili svaku vezu s počecima, odnosno, to dokaz je da još nismo zreli/ za smrt, ako i živimo u nesretno doba.Pesništvu kao da pripada vera koja je oduzeta bogu: božji sin više puta u zbirci visi na čiviluku; prosjakovo udelite napisano je na Bibliji; između tamjana i džointa lirski subjekat ne vidi razliku, a bogu preti da će krenuti tenkovima preko njegovih polja.

Diktatori iz prve pesme, kao i naslov zbirke, aluzija su, naravno, i na geopolitički kontekst u koji je zbirka smeštena. Njena središnja pesma je „Mrtav muzej tako se zove ovaj grad”. Iz tog grada uklonjene su klupe, fontane su isključene, a usred njega nalazi se groblje: život je, očigledno, ukinut. To je prostor gde se balkanska sablast savija oko nas, sablast gora od drugih, kako kaže pesma. Iz mrtvog muzeja ne može se izaći – na granicama pucaju. Ovaj grad je, naravno, više od grada; u određenom smislu, to je savremena Sodoma. Ljudi spremno dočekuju otkaz, prepuštaju se zaraženim partnerima, grabe grobna mesta – jer ovo su moderna vremena, stih je kojim se pesma završava.Više nego u prošlost, Pejanović gleda na njene posledice u sadašnjosti. Njegove političke izjave nisu direktne: u pesmi „X”, na primer, profesor uništava dokaze da je u vreme proglašenja majskih rezultata stajao u prvom redu, dok mu u ušima zveči himna.

U svojoj poeziji, kada se bavi aktuelnim temama, Pejanović se često oslanja na mitologiju, ili pak na pojedinačne pesničke/filozofske sudbine. Pesma „Sigurna ženska kuća”, na primer, posvećena je Otu Vajningeru, austrijskom antisemiti i šovinisti koji je napisao knjigu „Pol i karakter” a potom se ubio u 23. godini. Ona kombinuje mitologiju i Vajningerovu biografiju kako bi ironizovala mizoginog „intelektualca” i mizoginiju, koju prikazuje kao posledicu straha od žene. Pesma počinje hitanjem grčkih kočija koje voze Herine ćerke, boginje plodnosti i mladosti, erudite tijela askete duha pionirke distopije. Središnja strofa sadrži neobičnu sliku u kojoj se – možda – vasiona povezuje s ženskim, majčinskim principom: bjelina mliječnog puta stane u zalogaj. Ista strofa intertekstualno se oslanja na Šekspira: neiskusne biraju crnca zovu ga Otelo /o, telo/. Posredi je aluzija na naivnu Dezdemonu koju će, iako nije počinila preljubu, zadaviti ljubomorni Otelo, plašeći se njene ljubavi i seksualnosti za koju veruje da se preliva i van njihovog odnosa. Igra reči Otelo – o, telo pretvara se u igru revolverom, i pesma se završava Vajningerovim samoubistvom. Postavši la cause celebre i plativši to smrću, on ni sada ne može da se otarasi onoga što ga je proganjalo za života, već sanja kako beži od žena koje ga hvataju u zagrljaj.

Većina pesama zbirke na ovaj ili onaj način okupirana je pošastima modernih vremena, koja se, očigledno, posmatraju pesimistički. Uostalom, i sam naziv zbirke je u stvari pleonazam: verovatno ne postoji ništa umrlije od mrtvog muzeja, budući da se muzej uglavnom shvata kao zbirka stvari pohranjenih da bi svedočile o prošlosti, stvari koje se više ne upotrebljavaju, koje su, dakle, u tom smislu mrtve. Zbog čega je muzej onda dodatno opisan kao mrtav? Atribut mrtvo daje negativnost onome što bi inače bilo neutralno u svojoj umrlosti, ako je moguće tako reći. On čini razliku između mrtvog kao sablasnog i pretećeg s jedne strane, i jednostavno neživog s druge. I pesme koje govore o ljubavnim ili uopšte međuljudskim odnosima mogu se smatrati delom opšte atmosfere zbirke, budući da se i same te veze kreiraju u modernim vremenima. Jedna od najboljih pesama, „Utorak”, jednostavan je prizor para koji se miluje u kasno poslepodne, dok ptice prosipaju vrisak, a muve sleću po kolenima. I neke od najboljih slika/stihova na ove su teme: samoća kao jezero u kojem se ništa ne ogleda („Cetinje”); kako li je užasno biti tako nesvjestan ljepote svoga položaja („Razvratni medeni mjesec”); zavoljeti te jeste imaginarna potreba raspolaganja tobom („Autoportret”).             

Naravno, nije svaki stih zbirke Mrtav muzej podjednako efektan. Kao i većina savremenih pesnika, i Damjan Pejanović ponekad pogrešnu reč prebaci u naredni red; nepoštovanje gramatike na mnogim mestima onemogućava razumevanje stiha; ponegde se provuče nesretna i nepotrebna metafora, kao u slučaju zanesenih parkova, visokostabaonih trenutaka ili suše saksija;pojedine slike ili aluzije kao da su previše intimne da bi ih i najuporniji čitalac shvatio. Takođe, mada se sve pesme manje-više uklapaju u naslovni „mrtav muzej”, ipak nedostaje veće konceptualne promišljenosti i struktuiranja koje bi svaku pesmu učinilo smisaonom u okviru celine, a knjigu zbirkom i u formalnom smislu. U slučaju Damjana Pejanovića, čini se da su ovi problemi posledica neobuzdanosti pesničkog naboja, čije je proizvode ponekad potrebno dugo krotiti. Uz spremnost i napor da se sopstveni tekst konstantno savlađuje i zanatski dorađuje, Pejanovićev očigledan talenat još više bi došao do izražaja. Mrtav muzej daje za pravo da tako nešto očekujemo od njegove naredne knjige.