Foto: privatna arhiva

Blurb za svaku knjigu Andreja Nikolaidisa objavljenu posle 2012. godine kaže da je on najopasniji pisac na Balkanu. Da budem pot­puno jasan, to je tačno. Svedočio sam skan­dalu koji je izbio nakon jednog od njegovih tekstova u kom je on teorijski predložio re­volucionarni teroristički čin kao vid ironijske osvete onima koji su podržavali podelu Bosne na nacionalne države. Drugim rečima: da po­stoji kosmička pravda, oni bi poginuli u druš­tveno motivisanom terorističkom napadu, a ne u nacionalističkom. U trenutku objavlji­vanja teksta, Nikolaidis je bio savetnik pred­sednika parlamenta Crne Gore, ali je uprkos tome ostao, kao što i ostaje, nezavisni mislilac i pisac. Ipak, najuticajniji srpski dnevnik Po­litika objavio je na naslovnici članak protiv njega tvrdeći da podržava i promoviše tero­rizam. U njemu se zahtevalo zvanično izvinje­nje države Crne Gore. Ovaj „međunarodni in­cident“, preduvan preko svake mere od strane srpskog establišmenta, pogodio je vladavinu Demokratske stranke kao bumerang, koja je, premda je u tom trenutku posedovala većinu u skupštini i kontrolisala vlast u većini gra­dova, izgubila na izborima koji su usledili. U Srbiji je bilo i drugih posledica, posebno re­presije prema intelektualcima koji su stali uz Nikolaidisa, braneći pravo na ironijski otklon u tekstu i ukazujući na tendenciozno čitanje koje je dovelo do progona. Neki od njih su iz­gubili posao ili se vlast, pa i građani, prema njima odnosila kao sa izdajnicima. Naposlet­ku, ispostavilo se da je Andrej Nikolaidis zai­sta najopasniji pisac na Balkanu.

Relativno nedavno su dva njegova roma­na objavljena na engleskom – Sin i Dolazak, oba za londonskog izdavača Istros Books. Na­kon što je primio Evropsku književnu nagradu, broj njegovih prevedenih romana neprekidno raste. To su dobre vesti ne samo za njega, već i za crnogorsku i postjugoslovensku književ­nost kao takve, posebno stoga što njegovi ro­mani nisu samo o ratnim zverstvima ili isku­stvima tranzicije iz ništa ni u šta (da citiram Peljevina). Ako bismo se bavili problemom šire recepcije bilo koje književnosti pisane na malom jeziku (u smislu broja govornika), morali bismo da priznamo da je ona uvek posmatrana kroz prizmu politike i ideologije. Može se naravno tvrditi da je svaka književ­nost izraz određene ideologije ili politike, ali na Zapadu postoji makar funkcionalno tržište koje obezbeđuje izbor. U književnostima tre­ćeg sveta, kako to tvrdi Frederik Džejmson, sve je političko. Nemojmo se zavaravati, u odno­su na veliki Zapadni kanon, postjugosloven­ska književnost svakako pripada trećem svetu. Ako je shvatimo na ovaj način, ne bi treba­lo da nas iznenadi da bilo koji pisac/spisate­ljica biva smešten u veliku grupu nezapadne književnosti koja ima svoje unapred izabrane teme i motive koji se kreću od ratnih zločina do siromaštva, od koncentracionih logora do divljeg kapitalizma. Nikoladis razbija ove uske okvire, sve vreme zapravo izneveravajući oče­kivanja koja mu se nameću kao crnogorskom i postjugoslovenskom piscu. Jednostavno od­bija da bude uguran u kutiju u obliku srca i da prati pravila.

Ipak, nije spreman da izneveri i odbaci svoju okolinu. Gotovo svaki od njegovih roma­na smešten je ne samo u Crnoj Gori, nego pre­ciznije u Ulcinju, gradu u kojem živi. To narav­no nije učinjeno nasumice, pošto se ne radi o slučajnoj autobiografskoj okolnosti. Ulcinj je kao što znamo mali grad na jugoistočnom delu crnogorske obale, nekih petnaestak ki­lometara udaljen od albanske granice. Dugo vremena bio je poslednji grad pred tvrđavom staljinističke Albanije, međutim od devede­setih postaje grad kroz koji, kao u bilo kojem drugom pograničnom mestu prolazi svaki mo­gući i zamislivi porok. Dakle, dodajući Nikola­idisovim romanima mnogo više od scenogra­fije, Ulcinj, grad između svetova, dodaje još jedan činilac u jednačinu – u Sinu to je vreli­na (pastiširajući T. S. Eliota, narator će tvrditi „Avgust je najsuroviji mesec.“), a u Dolasku to su poplave i najavljena Apokalipsa. Na taj na­čin, on svoje romane postavlja na scenu koja samo što nije eksplodirala u lice protagonisti­ma. To je uvek svet neposredno pre svog kraja, svet koji nema milosti prema ljudima koji ga naseljavaju.

Ako bismo pokušali da nađemo zajed­nički imenilac za ova dva romana, pored gru­bosti sveta u kojem se odigravaju, mislim da bi trebalo da se fokusiramo na tenziju izme­đu označitelja i označenog. Ne samo da je taj odnos krajnje arbitraran, kao što je s pravom tvrdio De Sosir, već u Nikolaidisovim romani­ma on i ne postoji. Svet je prepun označitelja, ali označenog ni od korova. Na primer, u Sinu svi porodični odnosi su okrenuti naopačke, a na kraju, očeva kuća je prazna, njega nema, a postoji i mogućnost da ga tamo nikada i nije bilo. Svaki lik je samo prazan znak, označi­telj koji je izgubio svoje označeno, napušten i ostavljen. Možemo da vidimo mnoštvo prime­ra za to gotovo u svakom odnosu među liko­vima u romanu situacija se ponavlja, praznina je preovlađujuća i tekstom vlada miris smrti i propadanja.

U Dolasku svet se približava svom kraju. U junu pada sneg, more gotovo da potapa grad, plima je visoka, ali pripovedač ne odustaje od svoje misije – da otkrije ko je pobio članove porodice Vukotić. Međutim, koga je briga da li će se u tim okolnostima doći do rešenja nekog zločina? Dakle, ako je u Sinu autor pokušao da ispita ideju porodice i njenu unutrašnju dina­miku, u Dolasku on ispituje ideju morala. Kako nekom može da bude važno neko ubistvo u trenutku kada je Apokalipsa na pomolu, me­đutim šta ako do nje ne dođe, šta ako je to samo igra prirode ili boga? Roman se poigrava sa starim romantičnim konceptom teleologi­je, svrhe koju pripisujemo istoriji posebno u okvirima ljudskog života. I kao i u Sinu, svaki lik je moralno korumpiran i zao, bez imalo po­kajanja ili milosti.
Interesantno je da je za ova dva romana Nikolaidis izabrao postojeće narativne mode­le, samo da bi ih u potpunosti dekonstruisao. Sin je porodični roman, žanr koji je postao po­pularan u ranom devetnaestom veku s roma­nima Džejn Ostin i nastavio je da s manjim varijacijama traje do današnjih dana (romani Džonatana Frenzena su možda najsvežiji pri­mer), a Dolazak je u osnovi tvrdi (hard boi­led) krimić u kojem imamo pripovedača koji je istovremeno i istražitelj, odnosno privatno detektiv. Ipak, u oba slučaja sadržaj nadilazi formu i počinje da gradi nešto sasvim drugo. Da bi nastavio tu metaforu napuštanja, Niko­laidis usvaja određeni žanr, a zatim ga napu­šta usred narativa kao da shvata da je preuzak i prestrog. Na taj način iznenađuje čitaoce po­što oni imaju određena očekivanja. Upravo ta igra sa čitalačkim očekivanjima stvara estet­sko zadovoljstvo.

Ovo prerastanje takođe je posledica nje­gove slobodne upotrebe esejističkih delova u kojima njegov pripovedač pokušava da se odredi prema određenim temama koji su po­nekad tek ovlaš u vezi s radnjom romana, ali upotreba pripovedanja u prvom licu ih bez imalo problema nosi. Na primer, delovi o Apo­kalipsi u Dolasku, ili mnoge priče o pitanju krivice u Sinu, čitav nihilistički i cinični stav preuzet od Tomasa Bernharda su integralni deo romana, premda nisu uvek romaneskni po svojoj prirodi. Usvajajući ovakvu poziciju, Andrej Nikolaidis uspeo je da za sebe izbo­ri jedinstvenu poziciju u postjugoslovenskoj književnosti.

Nikolaidisova proza proističe iz potrebe za otporom. On se suprotstavljao dominantnim paradigmama crnogorskog i postjugosloven­skog društva – patrijarhatu i čuvenom čojstvu i junaštvu kao osnovi crnogorske etike. U Sinu ne samo da je mesto oca ispražnjeno, već sin, pripovedač, odbija da postane otac, da pone­se teret očinstva na svojim plećima. Stoga on tera svoju ženu da nasilno prekine trudnoću. U Dolasku nijedan od junaka, uključujući pri­povedača i njegovog sina, nije posebno hra­bar niti human. Pre bi se reklo da je suprotno. Ubistvo porodice Vukotić ne predstavlja ni­kakav čin hrabrosti, već čisto mučko ubistvo. Ipak, proces identifikacije karakterističan za književnost obezbeđuje određenu simpatiju naratoru i zbog njega mi se zapravo slažemo s njegovim stavovima.

Ovo je drugi način da se dominantnoj kulturi u kojoj je jedina muzika ona koja se svira na guslama kaže „ne“. Kao kontrast toj unisonosti na kraju oba ova romana postoje liste muzičkih numera koji ih prate, uglavnom alternativnog roka i popa koje bi čitaoci tre­balo da slušaju kako bi se pojačao utisak koji narativ ima. Na taj način, Nikolaidis pokušava da nam pokaže još nešto – svoje pripadanje svetu, čime nam jasno stavlja do znanja da nije sve u činu odbijanja, već da postoji ne­što i u prihvatanju i usvajanju što može da se deli i u čemu može da se uživa. Ovo može da se učini nebitnim kada se radi o nekoj drugoj kulturi ili Zapadnoj kulturi, ali za postjugoslo­vensku književnost ovo predstavlja novitet i zbog toga ga valja istaći.

Sin i Dolazak predstavljaju dva romana koji su piscu doneli veću pažnju i odlične kri­tike. Ako ih čitamo redosledom kojim su i na­pisani, možemo da uočimo blago pomeranje u interesovanju samog autora. Već u citatima na početku drugog romana Dolazak možemo da pročitamo odlomak iz Engelsa, jednog od temelja marksizma, ali i drugi iz pera samog Karla Marksa. Ovo označava određeno pome­ranje ulevo koje smatram vrlo bitnim, a koje čini Nikolaidisovo pisanje još provokativnijim. Posebno se to odnosi na njegove kolumne, ali i na kasnije tekstove sabrane u zbirci eseja Homo Sucker, kao i romanima Parezija i Devet, pa i višestruko nagrađivanoj Mađarskoj reče­nici. Ovo pokazuje da će Andrej Nikolaidis na­staviti da bude najopasniji pisac na Balkanu što je ogroman uspeh, posebno u vremenima kada je književnost gotovo u potpunosti izgu­bila simboličku funkciju koju je imala do pre desetak godina.