Foto: Ivan Posavec
Studeni 1918.
Kasno noću, u tadašnjem salonu pored prozora stoji Sebastijan. Ima dvadeset četiri godine, odjeven u najmodernije večernje odijelo, u ruci čaša viskija, a plašt prebačen preko divana djeluje kao da ga je upravo skinuo. S ulice se čuje pucanje, pjevanje, cika, konji njište…
Karolina ima dvadeset godina. Tiho skida kaput, ispod kaputa ima lijepu svijetloplavu haljinu, onu istu koju je Lucija pokušala navući na sebe. Karolina je dotjerana, jarkocrvena kosa zapletena u svečanu frizuru, ali na licu potišten izraz.
SEBASTIJAN
Tko bi se tome nadao… Kraj Monarhije. Papa je život posvetio Monarhiji, a evo ga sad, pleše s braćom Srbima. Znaš onaj dečko što je galamio večeras u Kolu, on uopće nije daleko od istine. Uopće ne.
Karolina šuti.
SEBASTIJAN
Haljina ti pristaje sjajno. Poprilično se glava okretalo večeras za tobom. A dvoumio sam se oko te haljine. Prvo sam gledao nešto u ljubičastoj. No, onda sam se sjetio kako kaže Balzac, ne vjerujte ženama koje nose crno i ljubičasto. To su tamne i tajanstvene duše. Bijelo nose kokete, pogledajte samo madam Recamier. Žene treba da nose ružičasto i svijetlo modro unoseći u život vedrinu, dobrotu i podatnost.
Karolina šuti. Drži čašu, ali ne pije.
SEBASTIJAN
Crepe georgette je danas u Londonu najtraženija tkanina za dame.
Karolina i dalje šuti. Izvana se čuju pucnjevi.
SEBASTIJAN
No, molim te, hoćeš li napokon izustiti koju? Pa ne možeš se već ljutiti na mene, tek sam stigao. Skoro godinu dana te nisam vidio. I što dobijem? Ovaj mrki pogled.
On je pogladi po licu. Ona bi najradije popustila, paše joj, jedva odolijeva.
KAROLINA
Du hast mir versprochen.
SEBASTIJAN
Obećao sam da ću pokušati.
KAROLINA
Jesi pokušao?
SEBASTIJAN
Jesam.
KAROLINA
Sebastijan, ja sam ti dala jasne instrukcije – s tatom treba noćas govoriti. On je tak vehementan ovih dana. Em zbog ujedinjenja, em što si ti došao. Govori s njim nakon jedno dve čaše, ali prije pete čaše. Oko pete čaše s njim se može samo o mami i našoj tragičnoj historiji. A nakon šeste se ničega ne sjeća. Jesam ti tako rekla?
SEBASTIJAN
Nije to lako zapamtiti.
Karolina ga ošine pogledom. Nije joj do humora.
SEBASTIJAN
Uostalom što si ti tako navrla s tom školom? Išla si u školu.
KAROLINA
(Indignirano.) Ženski licej u Zagrebu nije škola! Tamo se uči šivanje i vezenje.
SEBASTIJAN
Šivanje je korisnije od mnogih stvari koje uče na Cambridgeu.
KAROLINA
Ako se hoćeš mijenjati, molim, ja budem rado pristala.
SEBASTIJAN
Da znaš, ne bih imao ništa protiv. Ja sam, pravo da ti kažem, prilično iscrpljen. Ne baš konkretno od studiranja. Ali od tog života tamo. Njih nije lako shvatiti.
KAROLINA
Koga?
SEBASTIJAN
Engleze. Kažu jedno, misle drugo. Meni se sve čini da se oni ni međusobno ne razumiju. Oni kao da žive u stanju permanentnog potencijalnog nesporazuma. Najbolji prijatelj mi je Mađar. S njim je sve jasno. Veseo momak. Tomasz. Upoznat ćeš ga. Ustvari, sutra se s njim moram vidjeti oko jedne hitne –
KAROLINA
Nije meni bitno jel Cambridge ili nije Cambridge. Može biti i Pešta. Ili Beč. Ili Sorbonna.
SEBASTIJAN
Dobro, smiri se. Znaš da se ne smiješ uzbuđivati.
KAROLINA
Zašto se ne bih uzbuđivala? Ovo je vredno uzbuđivanja.
SEBASTIJAN
Slušaj. Kad smo bili kod tete Francike na imanju s onim tatinim stranačkim pajdašima, meni se zapravo objasnilo koliko je taj njihov politički projekt neizvjestan. Papa će trebati punu podršku i smatram tvojom dužnošću, ako hoćeš, patriotskom dužnošću da ostaneš uz njega i da mu je pružiš.
KAROLINA
Rad na sebi je veća dužnost od žrtvovanja za druge. To sam pročitala u jednoj knjizi. Jedenfalls –
Sebastijan uzdahne, nervira se, neće se iz ovoga tako lako izvući.
KAROLINA
Pa nisam ja naumila studirati kompoziciju. Ja upravo kanim učiti o povijesti, politici, edukaciji, itd. i primijeniti znanja u ovom našem okruženju. Znaš ti uopće da je ovaj večerašnji skup organiziralo Žensko demokratsko društvo? Uostalom, ti si se vratio. Ima sad tebe.
SEBASTIJAN
Baš njega briga za mene.
KAROLINA
Sin koji se vratio s Cambridgea, ti ne znaš koliku težinu ima tvoje mišljenje.
SEBASTIJAN
Poslao me na Cambridge samo zato što nije znao što bi sa mnom. Otkad mame nema, ti bar služiš nekoj praktičnoj svrsi.
Ona ga pogleda iznenađeno.
SEBASTIJAN
Mislim, znaš što mislim.
KAROLINA
Also, Ich finde es ziemlich überraschend –
SEBASTIJAN
A molim ja tebe lijepo, što si ti tako navalila s tim njemačkim? Zar ne sviće nova zora narodu hrvatskom, srpskom i slovenskom? Zar sad nije čas da blagoglagoljite na našijenskome jeziku? Što ti meni stalno prijetiš prstom na njemačkom?
KAROLINA
Iz navike. U pravu si. I treba me ispravljati.
Sebastijan krene prema zvonu.
SEBASTIJAN
Mogao bih popiti čaj. Užasno me boli glava. Pozvoni.
KAROLINA
Nemoj!
SEBASTIJAN
Što, nemoj? Zašto zaboga?
KAROLINA
Djevojka se porodila pred dva dana. Rado bi ju poštedila bar usred noći. Skoro uopće ne spava, i radi.
SEBASTIJAN
Porodila se pred dva dana?
KAROLINA
Da.
SEBASTIJAN
Pa, oprosti, ali zašto je ne pošalješ kući? Nek ide kući gdje joj je i mjesto. Also, to kako se u ovoj provinciji tretira žene, to više nema ni u zadnjim engleskim vukojebinama. U civiliziranom svijetu, žena ne smije, pazi, po zakonu ne smije na posao čitavih mjesec dana nakon poroda. Molim lijepo, za to postoje neke legislative, je li…
KAROLINA
Ona nema svoju kuću.
SEBASTIJAN
Kako nema? Pa gdje živi?
KAROLINA
Živi ovdje, Sebastijan, kakvo je to pitanje?
SEBASTIJAN
Pa zar nije bila doma tamo… na Krvavom mostu?
KAROLINA
Je. Bila je doma na krvavom mostu. Marica. Koja je još pred dve godine umrla od sušice. A nad ovom sam se sažalila prošlog ljeta na ladanju kod tete Francike. Dakle, ispostavilo se da je djevojka noseća. Oca nema, ona šuti kao zalivena, možeš si misliti. Bili su tu neki ruski zarobljenici, tko to zna, što je i kako bilo. A znaš kakva je teta Francika, njihala ju je baciti na ulicu. Vlastitoj kući se vratiti ne može. Ni mameku ni japi na oči nemre ziti jer buju ju vubili. Četvrto dete, tri sina, a zemlje taman tolko da ne crknu odmah svi od gladi kad se razdijele. Za nju miraza nema. I tak, betežna i bez miraza, pa najbolje da se sama ubije. Pa sam odlučila jadnoj djevojci pomoći. I rekla sam, Monika, ti buš došla raditi k nama!
SEBASTIJAN
Zove se Monika?
Uđe Monika, mlada, iscrpljena, blijeda, trbuha još nadutog od trudnoće. Kako uđe i ugleda Sebastijana, stane kao ukopana. Pogledaju se, ona spusti pogled.
MONIKA
Prosim.
Sebastijan se zbuni. Karolina primijeti njegovu zatečenost.
SEBASTIJAN
… hvaljen Isus.
Ni sam ne zna što mu je došlo da to kaže. Karolina se tek na to iznenadi.
KAROLINA
Moj brat je poželio da mu se napravi čaj. Ali ja ću napraviti čaj, a ti se slobodno odi odmoriti.
MONIKA
Fala, milostiva, bum ja napravila čaj.
KAROLINA
Kak je dete?
MONIKA
Dobro je, budi Bog z njom.
KAROLINA
Spava?
MONIKA
Je. Konačno.
Sebastijan bulji u Moniku. Karolina ga prati.
MONIKA
Samo čaj?
KAROLINA
Sebastijan, hoćeš još nešto od Monike?
SEBASTIJAN
Ne. Ovaj, ne, zahvaljujem. Samo čaj. Zapravo, ja sam donio sa sobom, malo najfinijeg engleskog čaja. Gdje sam ono…
Priđe svojoj putnoj torbi odloženoj sa strane i kopa nespretno po njoj. Monika stoji, nelagodno, baca kriomice poglede ka Karolini. Karolina promatra mirno i pozorno i brata i Moniku.
SEBASTIJAN
No, eto ga. Earl Grey. Prvoklasan. Čaj.
Pruži kutiju Moniki.
SEBASTIJAN
Jedna do dvije čajne žličice…. ovaj… se prelije kipućom vodom….
KAROLINA
Monika, ti znaš kak se čaj radi?
MONIKA
Znam, milostiva.
KAROLINA
Na engleski način?
MONIKA
Mislite, z mlekom?
KAROLINA
Z mlekom.
MONIKA
Je, znam.
KAROLINA
(Gledajući Sebastijana.) Ma, tko bi se tome nadao?
Monika stoji, ne zna sad što to znači i što da radi.
MONIKA
Onda, da idem čaj skuhati?
KAROLINA
Molim te.
Monika se nakloni i ode. Karolina se zagleda u Sebastijana kao kobac. On zuri, zamišljen.
KAROLINA
Tu tvoju torbu bi trebao odnijeti u tvoj šlafcimer. Da ne stoji tu na putu.
SEBASTIJAN
Da. Mislim, zapravo… još koji sat… dakle, ponovi mi molim te što se desilo – djevojka ti se obratila za pomoć –
KAROLINA
Nije se ona meni niš obratila. Ja sam ju pokupila kad ju je teta Francika bacila iz službe.
SEBASTIJAN
A otac? Zna li uopće tko je otac?
KAROLINA
Kako to misliš?
SEBASTIJAN
No… kako mislim…
Karolina zuri, baš mu neće pomoći.
SEBASTIJAN
Znaš kako mislim, Karolina, za Boga miloga. Pa nisu sve mlade žene takve svetice kao ti.
Karolinu ga pogleda u čudu. Taj ton koji kao da joj se ruga.
KAROLINA
Dakle, s obzirom na to da kao opsjednuta ide na misu, gdje joj samo o sramoti i krivici dociraju, ja bi se čudila da za očinstvo ima više kandidata.
SEBASTIJAN
Tebi nije otkrila?
Trenutak tišine – gledaju se pažljivo.
KAROLINA
Nije.
Pauza.
SEBASTIJAN
Naprosto nisam sasvim kadar shvatiti zašt bi ti, u ovakvim prilikama, kad smo ionako primorani otpustiti veći dio služinčadi, uzela u službu djevojku koja će, čak i ako ostavimo po strani pitanje njezine pouzdanosti, zasigurno više biti teret nego pomoć.
KAROLINA
Ona radi marljivo i velika je pomoć.
SEBASTIJAN
No, rodilja u svakom slučaju ne bi trebala da radi!
KAROLINA
Ona bi umrla, Sebastijan.
SEBASTIJAN
Dakle ti si to poduzela iz pukog sažaljenja.
KAROLINA
Ne isključivo iz pukog sažaljenja – ne razumijem zašto me odjedanput napadaš – kao da sam bogznakaj skrivila –
SEBASTIJAN
Nisi. Nisi skrivila ništa. Naravno. Naravno. Bože, tako je to sve čudno. Čovjek se vrati kući, a kod kuće se sve promijenilo. Sve se promijenilo, a nitko da pošalje telegram. Ti si svakako promijenila. I odrasla. Ona ga gleda u čudu, odmjerava njegove oscilacije.
KAROLINA
Bile su nam teške ove godine.
SEBASTIJAN
Da.
KAROLINA
Ali to je dobro. Da se stvari mijenjaju. Zar nisi ti uvijek govorio, zar nisi govorio da bi preda mnom cijeli svijet pao na koljena. Zar nisi, kad si odlazio rekao, prvo ti, a onda ja –
SEBASTIJAN
Bili smo mali, Karolina. Svašta smo govorili.
Ona zastane, nespremna.
KAROLINA
Ti si se predomislio?
SEBASTIJAN
(Pukne.) Papa nikad neće pristati. Papa, mislim, ima namjeru da te uda.
Karolina zastane, šokirana.
SEBASTIJAN
Pa onog srpskog majora s kojim je cijelu večer proveo, sigurno si primijetila.
Sebastijan natoči još jedno piće.
KAROLINA
Rekao ti je?
SEBASTIJAN
Ništa on meni ne govori. Ali stvar je prilično očita. Koliko te hvalio ili ti traži muža ili će te u sef staviti.
Ona razmišlja.
KAROLINA
Znala sam da nešto smišlja. Toliko me okuraživao da se uključim u organizaciju slavlja… Sebastijan, ti to moraš spriječiti.
SEBASTIJAN
Ma daj!
KAROLINA
Slušaj me, ja neću u Srbiju. Za Boga miloga, kod njih je još primitivnije nego kod nas!
Sebastijan kimne.
KAROLINA
Pa samo me zamisli s njim. S tim brkovima. Ko da mu gusjenica gmiže preko lica. (Ona ga uhvati za ruke, zadubi mu se u lice.) Zamisli me s njim.
SEBASTIJAN
Nepodnošljivo.
KAROLINA
Zato se to ne smije dogoditi. Nego kad se nas dvoje udružimo, zamisli što ćemo ti i ja sve biti u stanju –
SEBASTIJAN
Karolina, ima stvari koje ti ne shvaćaš –
KAROLINA
Bez sumnje. Zato i kanim u školu. Jer posla ima na sve strane. Tebe dugo nema, ti nemaš pojma kako je kriminalna situacija ovdje. Ljudima treba prosvjetiteljstva.
(Uđe Monika s poslužavnikom i čajem. Prođe pored njih dvoje, trudeći se da ih ne pogleda. Odloži čaj na stol.)
KAROLINA
Monika, ostani časak.
(Monika poslušno ostane na mjestu, okamenjena.)
KAROLINA
Molim te reci mom bratu –
(Monika se sva ukočila, samo što ne zaplače.)
KAROLINA
Molim te da mu ispričaš što ti je govorio velečasni.
(Monika pogleda Karolinu iznenađeno.)
KAROLINA
No? Ono kaj si meni pričala. No, daj.
MONIKA
(Krene polako.) Velečasni veli da je to se naša krivica.
SEBASTIJAN
Što, sve?
MONIKA
Rat.
SEBASTIJAN
Da su Hrvati krivi za rat?
MONIKA
Ne. Ne Hrvati. Ženske.
SEBASTIJAN
Za rat? Žene da su krive za rat?
(Monika pogleda Karolinu tražeći podršku. Karolina joj kimne da nastavi.)
MONIKA
Tak on veli. Da ima na svetu neki red. Od Boga i od čoveka. I da je za žensku mesto v hiži. I da je to najsvetija ženska dužnost…
KAROLINA
Jer je srce čovječjega roda kod ognjišta.
MONIKA
Da je za žensku najvažnije decu odgajati u ispravnomu duhu, kršćanskomu i poniznomu i brinuti se da se muški negde na ovomu svetu osećaju sigurno i zbrinuto.
KAROLINA
A što žena ne treba raditi?
MONIKA
Knjige čitati, medicinu izučavati, za kaj je dokazano da ni kadra, i hlače nositi, ko muško jahati i nerođenu decu pobacivati. A kad to sve dela, onda se red Božji i čovečji pošemeri i onda nastanu i ovakve grozote ko kaj je veliki rat.
KAROLINA
I šta kaže velečasni, kako se to zove što on priča?
MONIKA
Sociologija.
(Sebastijan se nasmije, ne može si pomoći.)
KAROLINA
No, bar je bio toliko milostiv da joj objasni da se nije sasvim svojom krivicom našla u dotičnoj situaciji –
(Na riječ “situacija”, Monika problijedi.)
KAROLINA
Jer su žene slabog karaktera i sastavljene od lošijeg materijala.
(Monika pogleda Sebastijana.)
MONIKA
Nisu savršene. Ni od svih na svetu najuzvišenije.
(Karolina ostane zatečena tom rečenicom. Na Sebastijanovu licu muka.)
(Monika krene natočiti čaj. Tresu joj se ruke. Šalica se zatrese na tanjuriću. Karolina je pozorno promatra. Promatra je i Sebastijan. Osjećajući njihov pogled, Monika se još više zbuni. Sebastijan priskoči da joj pomogne.)
SEBASTIJAN
Dozvoli, ja ću.
(Uzme šalicu i tanjurić iz njenih ruku. Kako im se ruke dotaknu, ona se strese, povuče svoju. Pogledi im se sretnu. Karolina ih gleda i odjednom joj sine. Korakne unatrag od njih.)
SEBASTIJAN
Što kažu Englezi, ja ću biti majka.
MONIKA
Prosim?
SEBASTIJAN
Mislim, tako kažu u Engleskoj. Uvijek majka toči čaj. Pa onda tako… onaj tko toči kaže… ja ću biti majka.
MONIKA
Ja sam majka.
SEBASTIJAN
Jesi. Da. Jesi.
(Monika samo što nije prestala disati, dok Sebastijan toči čaj.)
SEBASTIJAN
Curica ili dečko?
MONIKA
Curica.
SEBASTIJAN
Ima li ime?
MONIKA
Milostiva Karolina veli da zgleda kak Ružica.
Pauza.
KAROLINA
Monika, mislim da dijete plače. Odi ju pogledati.
(Monika se nakloni i odjuri iz sobe. Sebastijan prčka s čajem, osjećajući na sebi Karolinin pogled.)
KAROLINA
Zimske ferije. Ti si došao. Papa je držao sastanke. Htio je da se ti pridružiš.
(Sebastijan šuti.)
KAROLINA
Kod tete Francike na ladanju.
Tišina.
KAROLINA
Plašljiva je, ali ne padaju joj šalice iz ruku.
Tišina.
SEBASTIJAN
Mogao je biti bilo tko.
(Karolina šuti, promatra ga netremice skamenjenog lica.)
SEBASTIJAN
Kako mogu biti siguran da je moje?
KAROLINA
Želiš ju pogledati?
SEBASTIJAN
Ne. Ne želim.
KAROLINA
Pa ne razumijem. Zašto? Zašto bi ti tako nešto napravio?
SEBASTIJAN
Nisam mogao znati da će se sve ovo desiti, dovraga! A nekmoli da ću je naći s djetetom pod vlastitim krovom! Dakle, moraš priznati da je to ipak malo prevelika koincidencija.
KAROLINA
Ja sam nju praktički morala dovući ovamo.
(Ona se opirala. Ona je jedna krajnje poštena –)
SEBASTIJAN
Kako se uzme.
(Karolina se uznemiri. Počinje drhtati.)
SEBASTIJAN
No, nisam tako mislio. Doduše mislim da si ipak malo naivna. Mislim da si malo naivna u mnogočemu.
KAROLINA
Izgleda da jesam.
SEBASTIJAN
Hoću reći, ona je vjerojatno jedna dobra duša. I vjerojatno je dobra služavka. Ali ipak ne treba podcjenjivati takve djevojke. One ipak imaju instinkt za preživljavanje, vjerojatno bolji nego ti.
KAROLINA
Wieso? Was meints du?
SEBASTIJAN
Also mach mich nicht sagen, bitte!
KAROLINA
Ne razumijem, ja ovo ništa, ništa ne razumijem. Mislim, moje sumnje su se kretale u pravcu onkl Martina, zato sam i mislila da je teta Francika bila tako –
SEBASTIJAN
No, eto vidiš. Otkud znamo da i onkl Martin nije omastio brk.
KAROLINA
Sebastijan! Ne budi tako… prost… i oduran… Sama pomisao da si ti… pa ja sam bila tamo! Zašto?
SEBASTIJAN
Jer sam takav! Imam neke impulse. Imam nagone. Slab sam i beskarakteran i omaknu mi se takve proste stvari.
(Karolina se odmakne od Sebastijana, povrijeđena, uvrijeđena. Sjedne daleko od njega, razmišlja. On duboko diše. Ispio je čaj. Toči još jedan viski. Trlja čelo. Glavobolja ne prestaje. Tišina visi među njima.)
KAROLINA
I što ćemo sad?
SEBASTIJAN
Treba je otpraviti. To je moje mišljenje. Dati joj novaca da se snađe za prvu ruku i otpraviti je. Ne znaš tko je, ne znaš kakva je ni za što je sve sposobna.
Karolina odmahuje glavom, gotovo nesvjesno.
SEBASTIJAN
Slušaj –
(Sebastijan prepipa džepove kaputa i prsluka.)
SEBASTIJAN
U Parizu mi se, eto, malo osmjehnula sreća.
(Vadi snop novčanica.)
SEBASTIJAN
Eto.
(Stavlja ih na stol.)
SEBASTIJAN
Kanio sam time platiti sobe, ali eto.
KAROLINA
Sobe?
SEBASTIJAN
U Pešti.
KAROLINA
U Pešti?
SEBASTIJAN
No, rekao sam ti da imam neka posla u Pešti.
KAROLINA
Ne, ne, nisi mi rekao.
SEBASTIJAN
Mislim da jesam.
KAROLINA
To sad svakako nije dobra ideja.
SEBASTIJAN
Imam hitna posla.
KAROLINA
A ovo nisu hitna posla? Ovo su najhitnija posla. Što ćemo reći tati? Povrh situacije s tim srpskim čovjekom, što ćemo reći tati?
SEBASTIJAN
Znaš što, Karolina, meni sad treba malo… Moraš me pustiti da dođem do daha. Meni je upravo sad najpotrebnije da se maknem i da sagledam stvari iz, iz nove perspektive.
KAROLINA
Budeš se vratio?
SEBASTIJAN
Naravno. Naravno da budem.
KAROLINA
Kad? Kad budeš se vratio?
(Sebastijan krene prema svom kaputu.)
SEBASTIJAN
Skoro.
KAROLINA
Kad? Reci mi datum.
SEBASTIJAN
Ne znam.
KAROLINA
Ne ideš valjda sad?
SEBASTIJAN
No. Pa imam vlak. U šest i pedeset. Zato sam i probdio cijelu bogovetnu noć. Rekao sam ti.
KAROLINA
Nisi mi rekao.
SEBASTIJAN
Onda sam rekao tati. Nekom sam rekao.
(Karolina nasrne na njega. Ne da mu da obuče kaput.)
KAROLINA
Ne možeš ići.
SEBASTIJAN
Karolina –
KAROLINA
Ozbiljno ti kažem. Ne možeš me sad ostaviti samu.
SEBASTIJAN
Nisi sama. Molim te, pusti me.
KAROLINA
Moraš mi reći datum.
SEBASTIJAN
Molim te, odmakni se.
KAROLINA
Kako da ja sad sama rješavam sve ovo, ja ti ne dopuštam da ideš. Čuješ? Pa ja sam te čekala godinama. Godinama.
SEBASTIJAN
Karolina, saberi se. Znaš da se ne smiješ uzrujavati. Gdje su ti kapi?
KAROLINA
Onda me nemoj uzrujavati!
On se pokuša iskoprcati iz njezinih ruku.
SEBASTIJAN
Slušaj me. Slušaj. Ovakve stvari se događaju. Ljudima. Stalno. Sve se to riješi. Ja moram ići. A ti se moraš smiriti. I pustiti da papa sve sredi.
KAROLINA
Sebastijan, ja te molim… pa ti imaš nekakve odgovornosti. Ti ne možeš samo… to nije pravo… ne možeš me sad ostaviti…
SEBASTIJAN
Molim te, odmakni se.
KAROLINA
Sebastijan, upozoravam te.
SEBASTIJAN
Upozoravaš me?
KAROLINA
Da.
SEBASTIJAN
Ma nemoj. Ili što?
Karolina se zaleti prema kredencu. Izvuče iz ladice kuburu.
SEBASTIJAN
Ubit ćeš se? Baš da vidim. S praznim pištoljem.
Sebastijan joj počne prilaziti. Ona uperi pištolj u njega.
SEBASTIJAN
Šta ti sad glumiš? Kad papa čuje što si izvodila, dat će ti po goloj kao da imaš pet godina.
Ona drži pištolj u rukama uperen u Sebastijana. Grčevito.
SEBASTIJAN
Histerična si. Treba te zatvoriti. Tko radi ovakve stvari, molim te lijepo?
Karolina okine. Pištolj škljocne u prazno. Sebastijan se nasmije. Ona zuri u njega.
SEBASTIJAN
Nije čudo da te papa ne može nikome uvaliti.
Ona i dalje zuri u njega, preneražena.
SEBASTIJAN
A što da je opalio? Luđakinjo.
On se okrene i krene prema vratima.
Karolina stoji na mjestu, s pištoljem u ruci.
Sebastijan izađe. Ona čeka, možda se vrati. Čeka. On se ne vraća. Ona zamahne i zavitla pištolj u kredenc. Staklo se od udarca razbije i prosipa po podu. Ona sklizne na pod i rasplače se. Monika uleti u sobu.)
MONIKA
Isuse, kaj se dogodilo?
Karolina na podu, u suzama.
MONIKA
Milostiva?
Priđe Monika, ne zna što će. Klekne pored Karoline. Skupi snagu da ju dotakne, kao da će ju zagrliti. Karolina se trzne i povuče.
KAROLINA
Moj brat je otišao. Veli da bude se vratio, ali ja ne vjerujem.
Tišina.
KAROLINA
Znaš zašto je otišao?
Monika šuti.
KAROLINA
Pitala sam te nešto.
MONIKA
Zbog mene?
KAROLINA
Da. Zbog tebe.
Tišina.
MONIKA
Meni je žal…
KAROLINA
Da. A što da ja s tim radim? Jel ti znaš šta će sada biti sa mnom?
Monika šuti.
KAROLINA
Sve se raspalo. Sve. Zašto mi nisi rekla, za Boga miloga?
MONIKA
Pa ja sam… ne znam…
KAROLINA
Kako si se mogla dovesti u takvu situaciju? Kakvog ti posla uopće imaš s njim? I onda da mi ne kažeš? I da mi lažeš? Sve ovo vreme?
Karolinin glas se diže; ona viče, trese se, prijeti. Monika se skutri, preplašena. Karolina zgrabi novac sa stola i pruži ga Moniki. Monika gleda, ne razumije.
KAROLINA
To ti je od njega. Uzmi. No. Uzmi. Uzmi novce i uzmi dete i gubi se iz moje kuće. Da te više nisam vidjela. Hoću da uzmeš novce ovog momenta i da se gubiš iz kuće.
Karolina se unijela Moniki u lice, s izbezumljenim izrazom.
KAROLINA
Čuješ? Uzmi novce. Uzmi novce. Uzmi novce!
Ona turi novac Moniki u ruke. Monika i dalje stoji, sablažnjena.
MONIKA
Milostiva, ja ne znam kaj da velim. Meni je jako žal –
KAROLINA
To se mene ne tiče. Jel tebi žal ili tebi nije žal! To je meni svejedno! Idi. Gubi se. Kad ti kažem. Zašto ne razumiješ što ti govorim! Gubi se!
Monika izjuri. Karolina sjedi na podu. Drhti. Čeka. Dugo. Čuje se zvuk otvaranja ulaznih vrata. Pa zatvaranja. Izvana se čuje pijano pjevanje. Karolina sjedi na podu.
