Foto: Itana Vukosavljević
on ima oči strašne žive
oči usahle podbule pogled iskrivljen
muca dok priča u tišini utrne
u glasu mu prepoznajem
strah od kastracije
on puši crven dug i mek
marlboro red diskretno me odvodi
još diskretnije dotiče
mi mijenjamo misao
za dodire
njegova skromna pluća
kao razgažen cvijet
rose hip november
njegovo kršno rame
njegov provizoran svijet
njegovo moje i moje i moje
on nije moj iako me poznaje
on kaže
on suštinski ništa ne kaže
mi vozimo naša brza kola
pravo u potonje nam sunce
i ja osjećam da on zna
on naslućuje o meni
previše
on je crven dug i mek
on umije da pljune
sebi u glavu
sebi u dalj
on rastače pljuvačku
izviše nas
da dotakne nebo
spotakne se u oku
on umije da vrisne
kao što umijem i ja
on nije prijetnja
on neće dalje
on neće sam
on je on
on je ja
jezero se tamni
blizina šilji stabla
ja dišem u njegov dlan
vrištim kroz rumenje sna
on me prkosno dira
prkosno prkosno
on me kida
rastače
uzima
on nije moj iako me zna
noć blistava zgublena
ja volim njega
naša dva pištolja
moja ruka u džepu
dok uskačem u strah
on nikada neće ostati sam
o tvoja kršna ramena
o tvoje snene oči
o taj otužni strah
o kako se ja s tobom igram
o kako se samo dobro zajebavam.
Prijatelji stari
gdje ste
prijatelji moji niste
sada mnogo pijete
neki od vas krvare okice
reklo bi se imate perspektive
ja sam gledao sreću znoj i suze
sve će to jednom ući u literaturu
ali iz mojih usta neće da izađe
neki od vas patili su mnogo
neki uopšte ništa i ne cijene
malo ko od vas ima svoje
iako živi i neuspješni jeste
nije nam moglo biti
možda nam biti i neće
tamo su sad oleandri
i neko zaraslo cveće
ja se rijetko kad gasim
i najčešće jesam kod kuće
slušam neke bajate priče
o mladićima koji se vole
gledam filmove psihopatske
i razmišljam kako preživjeti
kada te prijatelj neće
odbrojali ste svoje
više sam puta ponižen
nekoliko puta grubo odbijen
od strane nekih i zavoljen
ali ni to neće trajati
na tom sam mjestu
tamo gdje ste i vi
svakoga dana
naručujem duplo
i ne gledam u nikog
vi se divite stvarima
što smo ih prevazišli
mislite ako mrdate usta
možda dan biće lakši
prijatelji moji niste
mene neki niste htjeli
gdje ste sad patite li
ja se smijem
šeretski.
Čizmice
večeras je noć oštra od ljeta
pošao bih u grad i plesao do jutra
samo kad bih imao bolje čizmice
toliko je teško bez čizmica
meke na vezu sa strane
u njima fašisti hodaju
prezreni podzemni pjesnici
ne izlaze bez čizmica
udobnih pomodno
treba proći kroz svijet
pa ipak ostati neoštećen
treba plesati do rosnog jutra
ali ne žuljiti sveto meso
krv ne proliti nikako
oštra je noć
kao mjesec puna
možda me neki očekuju
možda se sada pitaju gdje sam
žena sa razmazanim očima
prikrivaju ožiljak ljubavan
dok ja patim radi čizmica
šta ću sad sa ovim nogama
šta je moj put bez čizmica
nekih tamnih krutih
glasnog koraka
u ponoć ću napolju
zaplesati bosonog
po vatri po mjesecu
prevariću noć i noge
kako jesam neko
stopala vezana za tlo
dogoreće oštro ljeto
rane na njima sašiću
posle po mraku izaći ću
da svi vide nogu krvavu
da me po koraku poznaju
noge se nikad ne glancaju
one upijaju vaša govna
vaše riječi vašu snagu
opet plešimo do jutra
ja ću sam bez čizmica
vi budite naoružani
neću gledati u tlo
u korak namučeni
neću gledati u tlo
pa ko na koga
nagazi.
Vatrogasac
ovdje su svi došli da stradaju
a samo ja a samo ja da odmjeravam
ko se koliko napio ko je koga ljubio
kada kako će i kome će o glavu flaša
a samo ja a samo ja da gasim vatre
niko ne smije da vidi mene
više nikada više nikada
u mojim postanjima
dok vičem padam ubadam
flertujem plačem ne uspijevam
dok sjedim u krilu dugokosog
za tuđe oči prijetnje smijehom
jedino se riječ još uvijek pamti
nije ono šta i kako pijan kaže
već čime se trijezan opravda
da li je zaborav crna rupa
trauma smijeh ili tuga
večeras opet mogu
mogu da krvarim
mogu da plačem
mogu da se nadam
ali ništa od toga neću
samo ću da se smiješim
greškama svih drugih
da gledam u požare
dok mi ne dosade
pa kad mi pred san
sjećanje bljecne
ko riječ ko mač
podnijeću lakše
sve ono što znam
biće glava čvrsta
jer ja sam podatak
onima koji se prave
kako ne znaju šta rade
valjda majku mu umiju
nekad sebi i da zamjere.
Breskva
ja bih sve na gomilu
a gomila sam ja
jer u meni počiva
gomila malih ja
tijela se gomilaju
oči se povijaju
stomak raste
raspeće je daleko
ko misao ko san
jedan san o čovjeku
kom pogled nije uduplan
i koji bi malo i da progleda
život nosi kao teg u rancu
od tereta se ne odvaja
hladno je oružje koža
koža svijetla kao plam
ja bih sve na gomilu
baš pred moj dlan
one što u stavu lelujaju
one što o vazduhu sanjaju
one što nose nekog u naručju
iako negiraju sopstveni plod
one sa očima staklastim
mrtve lutke rasipnice
što mi riječ duguju
ja bih sve na gomilu
a gomila sam ja
jer u meni počiva
težak ugriz vremena
ukoliko se zajebem
a to često znam
ukoliko progovorim
a to ne predviđam
ukoliko se razapnem
a to iščekujem i sam
ja bih sve na gomilu
da ublaže mi pad.
Krv oktobra
m. kaže da će me slikati
biću mrtav kao crnjanski
imaću trunje u očima
krv na grudima
gledaću u ništa
biću odrođen i nag
dok će napolju pucati
lišćem, lišćem krvavim
krvavo lišće biće mi oči
vojnici će se skriti u meni
skoro da nikog neću ubiti
u stvarnosti, ne na slici
m. kaže da je žuč jeseni
čvor za oslikavanje pakosti
tetke će doći, ruke u maramici
umjesto njih on će da iskorači
m. kaže imaće bezbojne oči
te će oči lišćem prolistati
mirisaće na krv blato i urin
m. kaže on će opet doći
ja ga neću gledati u oči
m. kaže kako ću krvariti
glavom platno sve razbiti
gledaću se razlomljeno
međ krv lišćem jesenjim
m. kaže bićeš to i dalje ti
pa natapa četkicu
recituje nešto o smrti
m. pita znaš li da zavoliš
tu već ćutim jer živ sam
i nisam crnjanski
nisam.
