Govorili su mi da sam im došao kao dar s neba, da sam im doneo svoj dragoceni mrak, bol u duši i mentalni pakao, da sam bend poveo svojim tajnim putem u muzičku Zemlju čuda. Nisam, naravno, imao nikakav „svoj“ put, a naročito ne tajni, ali njima to nije bilo moguće utuviti u glave. Da sam ih pomerio prema nekom višem nivou kreacije, na kojem su i njihove pesme i samo sviranje napravili kvantni skok u pogledu kvaliteta, zrelosti, nove dinamike, tehnike i emocije, te da ih, zahvaljujući meni, više nisu doživljavali kao predgrupu nekom ozbiljnijem bendu. Govorili su mi. Govorio sam im da smo previše daleko otišli u osvajanju slave, da meni taj nivo popularnosti nije potreban. I da bih bio jednako ponosan na sebe, na nas, kad bismo ovu istu muziku svirali po klubovima, kao što su momci i radili pre nego što sam im se pridružio. Da umetnost od mase u tim ogromnim arenama beži glavom bez obzira. A umetnost je jedino važna. Govorio sam im. Da se razumemo, svestan sam da to zvuči čudno, ako ne i licemerno, kad to kažem ja koji sam bio in omnia paratus14 samo da dođem u taj bend koji sam toliko voleo, o čemu 14 In omnia paratus – spreman na sve (lat.) 116 svedoči bezbroj video-zapisa koji i dan-danas cirkulišu internetom, beskrajno uveseljavajući i fanove i hejtere, sa mnom u glavnoj ulozi, u kojima se pijano dernjam: „Heeeeeej, narodeeeee, ja sam Čak Kontaldooooooo, iz ʽBlajnd dogsaaaaaaʼ!“ Ali ipak. Govorio sam im. Naravno, nisu me slušali. Dostigli su mejnstrim uspeh o kojem su oduvek sanjali i nije im padalo na pamet da sada uspore. I, realno posmatrajući, to je bilo sasvim normalno, niko pri zdravoj pameti to ne bi učinio. Samo što je moj mentalni dizajn bio drugačiji. Ja sam imao „moć“ da jasno vidim, kao da mi se u realnom vremenu pred očima dešava, u šta će tačno sva ta priča da se izvrgne. Da će se sve završiti kao u toliko puta opisanim i odživljenim gorkim rokenrol bajkama. Pa sam otišao, praćen njihovim besnim psovkama. Nažalost, prekasno. Katastrofa, za koju sam mislio da je bila samo u najavi, zapravo se već bila uveliko razmahala, samo još uvek bez spoljnih manifestacija. I samo što sam se, zajedno s jadnom Mel, koja je, nakon iskustva sa mnom, spremna i za bacanje u kavez lavovima, povukao u osamu svoje kuće u brdima, katastrofa je sebi dala oduška i nagrnula na mene punom snagom. Imao sam dvadeset tri godine, zatečen svime što mi se dešavalo, s depresijom u punom galopu koja me je sprečavala da slavim kreativnost i novostečenu slobodu na pravi način. Ono što sam jedino, onako sluđen i dezorijentisan, sigurno znao, i za šta sam uporište nalazio u delima mnogih velikih umetnika, ne samo muzičara već i slikara i književnika, bilo je da, ako želim da stvaram za svoj pojam značajnu umetnost, moram „izaći iz sebe“, osmotriti život iz potpuno neutralne pozicije, bez pretenzija, ambicija, po mogućnosti i bez misli. Da sebe i svoje mesto u stvaranju muzike ne treba da shvatam previše ozbiljno. Da imam poverenja da će moji najbolji rado- 117 vi uslediti onda kad uspem da potpuno iščeznem iz tog procesa, kada se iz aktera pretvorim u pukog prenosioca poruka, u medijum kroz koji će proticati kreativna energija namenjena umetnicima celog sveta, od samog njegovog Postanja. I prepustio sam se. Prebacio u do nothing mod. Shvatio da sam ja, kao takav, slučajno prozvan da stvaram umetnost, u celoj priči gotovo potpuno nebitan, da sam tu samo da postojim, upijam energiju i transformišem je u oblik lako prenosiv i razumljiv drugima. Iskreno govoreći, ja lično ni za kriterijum masovne razumljivosti nisam davao pet para. Bar sam na nerazumevanje bio naviknut, još od prvih školskih dana. I zaista, nedugo nakon odlaska iz „Blajnd dogsa“ i najproduktivnijeg lenčarenja koje je svet video, ta energija je prostrujala i progovorila kroz mene. A mene samog tu više nije bilo. I tada su nastali moji prvi ozbiljniji samostalni radovi kojih sam se dugo stideo. Ne zato što nisu bili najbolji i što su ih prosečni slušaoci redovno ocenjivali nebuloznim, a mnogi i elementarno neslušljivim. Nije to bio moj problem. Upravo suprotno od toga. Znao sam da su svi ti promašaji samo početna etapa u procesu učenja i sazrevanja kroz koji smo morali proći i ja i slušaoci. Uostalom, ti kakofonični zvukovi su savršeno odslikavali haos u mojoj glavi, mojim mislima i postupcima, što je i bio smisao tog muzičkog eksperimenta. Stideo sam ih se jer sam kukavni prihod od njihove komercijalno zanemarljive prodaje upotrebio za vraćanje dugova dilerima droge koji su, paralelno s umetničkim otkrovenjima koja sam doživeo, postali deo mog života nad kojim sam svakog dana imao sve manje kontrole. Paradoksalno, dok sam se, kao umetnik, osećao sve sigurniji u sebe i suvereno ovladavao svakim aspektom svog stvaralačkog postojanja i funkcionisanja, kao telesno biće sam se bukvalno raspadao. Ali znaš šta? Ne ža- 118 lim ni trena, iako je bolelo kao sam đavo, i fizički i u svakom drugom smislu. Iz tog perioda imam sjajnih uspomena, nekoliko meseci doslovno natprirodnih iskustava, životnih otkrića i spoznaja koje ne bih dao ni za šta na svetu i za koja sam pre izlečenja mislio da su moguća samo kad si na supstancama. Upravo ona su mi, verovala ili ne, ukazala da postoje i drugi oblici života i stvaranja, drugi svetovi i dimenzije, perfektno dostupne čoveku, i da ja „samo“ treba da provalim kako se do njih stiže „prirodnim putem“. Droga je, da se vratim malo unazad, prosto takva. Lukava i slatkorečiva. Doživljavao sam je, kao, takoreći, živo biće. Svog kreativnog konsultanta, šaptača glumcu koji večito zaboravlja tekst. Omogućila mi je da se udaljim od sebe, od svoje muzike i da je čujem ušima drugog čoveka, doživim njegovim čulima. I onda se druga čakra otvorila. Melodije i stihovi su počeli da dolaze iz snova, vizija, tajanstvenih tokova svesti i čudnovatih fantazama. Blaženo sam plutao u njima kao na otvorenom moru, dok su mi se u ušima talasali i uzajamno prelivali umirujući šumovi, slični onima koje smo kao deca osluškivali kad prislonimo uho uz ljušture krupnih morskih školjki. Kroz glavu mi je prolazilo po deset misli odjednom, teleportovao sam se na deset različitih mesta istovremeno. Osećao sam da mi je, odjednom, postao dostupan svaki kutak sopstvenog mozga, i njegovi najskriveniji, paučinom obrasli zavijuci do kojih, u normalnom režimu rada, nikad ne bih bio u stanju da doprem. Bio sam ubeđen da, dok sam u high modu, umesto uobičajenih desetak, koristim bar pedeset posto potencijala svog mozga. Bio sam istinski srećan, to sam hiljadu puta ponovio, osećao sam kao da se sva ona neizmerna kreativna energija Univerzuma slila kod mene, protekla kroz mene i ostala tu, čekajući da je spojim sa svojom i stvorim 119 moćni, magični hemijski spoj koji ću ostaviti u nasleđe narednim generacijama, koje će zbog njega zaboraviti na idiotske sitkome i rijaliti programe. A ja sâm sam, zapravo, za sve to vreme samo postojao. I upijao tu magiju. Čuo, video, osećao više nego ikad. Beležio. Na gitari, ali i na papiru. Slikao. Pisao. Živeo, voleo kao nikad do tada, Mel i ja smo bili ushićeni, bliskiji nego ikad, bili smo sami sebi dovoljni, potpuno nesvesni ostatka sveta. Bili smo učaureni u svojoj ljubavi, tako je Bred govorio. Kao što ti rekoh, nikad ispunjeniji i srećniji, i nikad truliji i organski bolesniji. Droga ti, kapiraš, prvo daje tačno ono što ti treba, a onda ti sve to, i još mnogo više od toga, bezobzirno oduzme, sruši te i zgazi i fizički i emotivno i kreativno. Prvo ti pruži samopouzdanje, punu svest o svemu što te okružuje, razjašnjenje svega što ti je do tada bilo nejasno i komplikovano, podari ti osećaj da možeš sve. I sve one tužne i teške pojave i sva gadost ovog sveta prestaje da postoji i da te opterećuje, iščezava s tvog horizonta. Prvo ti se osvetli svaki kutak podsvesti, pa ti se odjednom sve zamrači, i onda možeš da vidiš i osetiš samo banalnu, trulu, smrdljivu, krvavu i slomljenu stranu svoga telesnog obličja kojem više nema spasa. Postaneš svestan svoje samoće i napuštenosti, prisilno se vraćaš u svet u čije zakonitosti i pravila više ne možeš da se uklopiš jer si predugo iz njega bio odsutan. Do razorenog i spaljenog mozga počinju da ti dopiru pojmovi poput neplaćene stanarine, računa, začuješ preteću zvonjavu telefona na koji se danima nisi javljao. I onda shvatiš da te prizemne, ali neizbežne obaveze više ne možeš da podmiriš jer si negde usput izgubio energiju i inspiraciju. Pa zoveš prijatelje, koji više nemaju strpljenja za tvoje somnambulne izveštaje s ruba svesti, i upriličavaš im direktan prenos raspa- 120 da tvog sistema, grozničavo im saopštavajući kako te bole oči, a kako i ne bi kad su se u njih uselile zmije otrovnice i akrepi, kako će mozak da ti eksplodira, što u mom slučaju uopšte nije bilo daleko od istine, i da su tvoju kuću zaposeli zli duhovi. A sa druge strane čuješ samo nestrpljivo: Slušaj, frajeru, stvarno moraš nešto da učiniš sa svojim životom, ono, da pođeš kod psihijatra, šta znam, duhovnika, isterivača đavola, inače ćeš, ono, da umreš, jebote, shvati to već jednom! I oni čudni glasovi, razulareni i besni, koje sam slušao celog svog života, koji su se mešali u svaki razgovor koji sam vodio i narušavali svaku tišinu u kojoj sam čeznuo da uživam, probili su se do svake moje iscrpljene moždane ćelije i izmoždenog međućelijskog prostora. I koliko god da su bili nesložni i haotični, u jednom su bili jedinstveni. Naredili su mi da istog trena dignem svoju utrnulu zadnjicu i ustanem s prljavog kreveta, kroz čije su iscepano platno federi bili poiskakali na sve strane. Da prestanem na neko vreme da bulaznim i sam sa sobom raspravljam o tome da li kreativnost spontano proizilazi iz slobode ili se, naprotiv, osvaja kroz prepreke, ograničenja i nedoumice. Da se odvučem do te klinike, prijavim se i krenem da spasavam glavu. Ovog puta iz pravog razloga. Ne da bih se pred bilo kim dokazao ili povratio bilo čije poverenje, već da bih preživeo. Da bih mogao da nastavim da radim. Srećom, koliko god da sam bio fizički razoren i preoran iznutra, sebičan i bezobziran prema svima koji su me ikad voleli (droga ti, između ostalog, dodaje i tu monstruoznu dimenziju), ćelije su, i sa onih svojih deset odsto preživelih kapaciteta, pamtile da sam pozvan da stvaram umetnost. Te obaveze sam i dalje bio svestan, i od nje, očigledno, nisam želeo da odustanem, mada sam od sebe samog bio odustao potpuno. 121 Tako sam otišao na kliniku i pustio da mojim venama, za promenu, poteče spasonosna infuzija. Zabezeknuti losanđeleski lekari, koji su se zaista svega nagledali i nije ih bilo lako zapanjiti, imali su pune ruke posla da samo popišu posledice mog sistematskog i posvećenog rada na sopstvenom uništenju, te šta je sve potrebno uraditi na spasavanju onog što je od mene preostalo. Mesec dana kasnije sam izašao, na neki način još iscrpljeniji nego kad sam došao, ali potpuno promenjene svesti. Nakon više korektivnih i nimalo bezazlenih hirurških zahvata, uglavnom dosadnih, ali i nekoliko zaista važnih i korisnih razgovora s psihijatrima, radnih terapija i plesnih seansi za koje sam utvrdio da su mi ponajviše koristile i koje sam u jednom obližnjem studiju nastavio da upražnjavam i po povratku kući, bio sam sasvim solidno restauriran i spreman za novi početak, koliko god to melodramatično zvučalo. Začudo, sačuvao sam, i to bez imalo nastojanja sa svoje strane, klinačko oduševljenje pred novim počecima, mada je ono, doduše, vrlo brzo bilo ozbiljno poljuljano suočavanjem s obavezom vraćanja povećeg duga klinici za troškove lečenja. Ipak, nepovratno sam se zaputio napred. Jedan po jedan spori, teški, klecavi korak. Na svu sreću, nisu samo loši procesi nezaustavljivi.
I kao što me je do tog trenutka krpeljski pratio najcrnji mogući maler na svakom životnom polju, tako je tada, odjednom, kijametski tmurno i neveselo nebo iznad moje glave odlučilo da se razbistri. Sivi oblaci su počeli da se razilaze, a plave krpice neba između njih su se, uporedo s njihovim udaljavanjem, širile iz dana u dan. Razvedravalo se. Sunce se promaljalo iza sve udaljenijih oblaka i grejalo sve snažnije, dok se jednog jutra, sasvim iznenada, na mojim vratima nije pojavio Itan, basista „Blajnd dogsa“, bledoliki Englez koji je u Kaliforniju došao u svojim ranim gimnazijskim danima po neophodnu dozu prirodnog vitamina D i sklonište za svoje ludilo koje u njegovom rodnom Brajtonu nije nailazilo na najbolji prijem. Podučavao me je bas gitari, jer ja sam hteo da naučim da sviram sve živo, od češlja i usne harmonike pa do harfe. Nakon kraćeg neobaveznog ćaskanja i čestitki na uspešnom izlečenju, rekao mi je da je zapravo došao u neku vrstu izvidnice u koju ga je poslao Bred, pevač „Blajnd dogsa“ i moja muzička srodna duša. Pitao sam ga čemu izvidnica i zašto Bred nije došao sam, kao toliko stotina puta do sada, ali me je Itan suptilno podsetio da nije isključeno da bi to moglo biti zbog toga što sam ga, pri poslednjoj poseti, iako, osim njih dvojice, dugo pre toga niko nije ni pomišljao da navrati u moj smrdljivi brlog da vidi jesam li živ, besno i uz obilje psovki, bukvalno nogom u zadnjicu izbacio iz kuće. Samo zato što je rekao da sam prešao na mračnu stranu i da ću, ako nešto pod hitno ne preduzmem, završiti kao zgaženi kojot na autoputu. 124 Bilo kako bilo, Bred mi je preko Itana poručio da se raduje što sam uspeo i da bi, ako nemam ništa protiv, rado neki dan svratio da se vidimo i porazgovaramo. Rekao sam, naravno, da pristajem. Došao je još istog popodneva, sa sve gitarom. Rekao je da se oseća mnogo loše, da se bend raspada, da se svako sa svakim posvađao, da su bez kinte i inspiracije i da im svima mnogo nedostajem. Da su svi, a, nadaju se, i ja, svesni da smo zajedno bili uspešni a da smo odvojeno jadni. Da bi, dođavola, bilo fenomenalno kad bismo se ponovo okupili, makar na jednoj zajedničkoj probi, tek da proverimo da li i dalje funkcionišemo onako dobro. Shvatio sam da je ovo šansa koju su mi Nebesa poslala da uredim svoj život onako kako zaslužujem. Rekao sam, i mislio to iz dubine duše, da sam jedva dočekao da me to pitaju. Budući tih dana preko svake mere osetljiv na svaki mogući spoljni podsticaj, zaplakao sam kao kiša i bacio se Bredu oko vrata, a ni on nije zaostajao. Grlili smo se i cmizdrili, brat bratu, dobrih pet minuta. Onda mi je pokazao ibanez koji je doneo sa sobom i rekao da je to poklon za mene. Na njemu ću, koju godinu kasnije, na jednom od naših najčuvenijih koncerata, odsvirati ključne komade. Opet sam počeo da šmrcam, jer mi je gitara, s obzirom da sam svoje stratove iz šezdesetih založio, a nisam imao para da ih otkupim, bila preko potrebna. Onda smo seli da pričamo o svemu što nam se u međuvremenu dešavalo, pa sam tako saznao da je i Bred za sobom imao par poprilično paklenih meseci. Bilo je tu svega: droge, naravno, ponajviše, pa besmislenog, nimalo frajerskog i nimalo rokenrol umiranja drugova od overdoza, i tuča, u pijanstvu slupanih kola, sukoba s policijom, hapšenjā, depre, gađenja dostojnih buđenja pored beznačajnih devojaka za jadan provod. Ipak, jedan motiv, ideja, jedna svetlost, jedan i od tog 125 najcrnjeg beznađa prodorniji zrak isijavao je iznad svega, pokazujući njemu i Itanu put iz tog bezizlaza: uskrsnuće „Blajnd dogsa“. Tako su odlučili, saznavši za moje izlečenje, da pre sazivanja audicije za novog gitaristu pokušaju da obnove staru, najuspešniju postavku benda. I tako smo se uskoro našli na probi i zaprašili iz sve snage, kao da se ni na tren nismo rastajali. Iako svirački bolno zarđao, fanatičnom vežbom sam prstima ubrzo povratio snagu i gipkost, a mozgu sposobnost da obrađuje i druge informacije, a ne samo rokove za vraćanje dugova dilerima. Bio je to najspektakularniji pokajnički povratak bludnog sina koji je svet ikad video. Nisam do tada bio ni svestan koliko sam se uželeo svirke s njima, deljenja celog tog šarenog ludačkog spektra raspoloženja od euforije do depresije, a svaki je od nas bio, sam Bog zna, slika i prilika bipolarnog poremećaja u kasnu jesen. Još više su mi nedostajala pretakanja svih tih suludih osećanja u muziku, a, ako ćemo sasvim iskreno, bio sam bez kinte i u dugovima, tako da mi je povratak u bend, u svakom pogledu, bio bukvalno spas, poziv iz bolje budućnosti u minut do dvanaest. Glasovi su odjednom utihnuli. Svih onih četiri stotine glasova, jebote. Izgledalo je kao da su stvari konačno došle na svoje mesto.
Sve je opet bilo dobro, skoro punih deset godina. Najmanje po dve godine duge turneje su me trošile big tajm, ali u pauzama sam se oporavljao i obnavljao, radeći nove pesme i za „Blajnd dogs“ i za svoje solo albume. Ponovo sam postao kreativno čvorište benda, perfektno slažući i ekstrapolirajući sve ono što sam ikada naučio o muzici, sve muzičke zakonitosti, sve ono najbolje što sam slušao i izmaštavao, u za mene još uvek neistraženu oblast, u svoje nove pesme.
Ali muzički biznis ne dozvoljava da se tek tako izmestiš iz priče. Ne možeš biti poznati muzičar bez poziranja pred kamerama, bez davanja izjava inventivnim novinarima, ni bez TV nastupa koje odrađuješ zaparen ispod pet slojeva pudera, a dešavalo se i da moram satima da trpim tešku šminku, po sto puta da zauzimam glupave poze pred objektivima nikad zadovoljnih snimateljskih i fotografskih cepidlaka, jer sam teško postizao da mi oči budu optimalno erotizovano polusklopljene. Uvek je to bilo za nijansu premalo ili previše.
I tako sam, kako je odmicao album za albumom, izgubio interesovanje da sviram uživo na turnejama jer se tako samo ponavljaš, iz dana u dan, samo dereš isto. Možeš tu i tamo malo da improvizuješ na kraju svirke, ali u suštini svake večeri radiš isto. Publika tvoje izvođenje doživljava kao da je prvo, ali ti si svestan da to radiš već godinu i po dana, tokom čitave turneje, svake bogovetne noći. U Njujorku i Filadelfiji. Na Crvenom trgu u Moskvi. U Sao Paulu. Edmontonu. Osaki. Pertu i Oklandu. Ponašaš se kao da te to uzbuđuje, ali ne uzbuđuje te. Sve je to, da ti pravo kažem, jedna toliko veličanstvena igra pretvaranja da i publika poveruje u nju. Ali TI ne veruješ. TI znaš da si lažnjak. A to je jedino važno. Da pred sobom ne izgledaš kao lažnjak. Sebi moraš da polažeš račune. Iako je, kako reče moj stari profesor iz muzičke škole, čitav život predstava. Čak i kad ga ne živiš bukvalno na sceni.
Shvatio sam da, kao muzičar, moram da se menjam. Nisam smatrao da te promene nužno moraju da znače napredak, ali morao sam da osetim kreativno pomeranje. A u bendu za to nisam imao dovoljno prostora. Koliko god da su mi Bred i momci davali neograničenu slobodu, ja sam znao da ne mogu to da radim, jer bend je organizam koji ima svoj format, pečat, energiju i dinamiku koju moraš da poštuješ i u okviru koje moraš da se krećeš. Shvatio sam da mi je potreban širi prostor, potpuno samostalan kreativni put, bez okvira, rokova i bilo kakvih zahteva prema sebi. Nešto u čemu ćemo slušaoci i ja, koliko god nas bilo, uživati sami, u tišini svojih svetova. Osetio sam da ću, ako ostanem u tom filmu, panično se vrteći u trouglu na čijim temenima stoje bend, muzički biznis i mediji, opet ‘ladno da se strmeknem nazad u narkomaniju.
Moj želudac je, ovog puta, bio u pravu. Moždana kora mi je mirno i racionalno govorila da ne treba da brinem, da je sve pod kontrolom, da smo se droga i ja odavno sporazumno razišli i da je ona trajno i neopozivo ostavila mene taman koliko sam i ja ostavio nju. Ali uzalud. Moj limbički sistem je bio paralisan primitivnim urođeničkim strahom. Osetio sam istu nemoć koja me je spopala pred onaj koncert u Seulu pre 25 godina, o kojem svi sve znaju, kad su sve moje neuslišene kuknjave momcima iz benda, nakon višemesečnog gomilanja bez imalo ozdravljujućeg oduška, eruptirale i kad sam bukvalno implodirao. Znaš ono kad se raspadneš u hodu… Sve one glasove koji su mi predviđali katastrofu više nisam mogao da obuzdam, iako sam se u borbi s njima još od ranog detinjstva izveštio do perfekcije, ili sam barem tako mislio. Preteći su mrmljali, šaptali, urlali, psovali, bečili se na mene, pretili prstom, gazeći jedni preko drugih, upozoravajući pružali ruke prema meni boreći se za moju pažnju, naređujući mi da se prisetim šta sam sve prošao i najavljujući da je to sve ništa prema onom što me sada čeka.
Osećao sam da su u pravu. Da moram da ih poslušam, inače ovog puta neću uspeti da zajebem onog frajera u crnom ogrtaču s kapuljačom preko face. Onog što kosi, a svi mi mu pokorno vodu nosimo. Da se razumemo, nisam se bojao smrti u fizičkom smislu. Neko ko je godine proveo ne mareći hoće li biti živ ili mrtav tu vrstu straha i ne poznaje. Telesna smrt više ne može uplašiti nekoga ko je doživeo totalnu izgubljenost u ludilu, potpuno sam. Ono čega sam se bojao bila je smrt mog kreativnog bića. A glasovi su me upozoravali upravo na to. Tada sam definitivno otišao i, mada se mnogi i dalje nadaju našem ponovnom okupljanju, verujem da se to više nikad neće desiti.
