Foto: privatna arhiva

Za Afroamerikanca svako privatno je političko: „tamnica“ crne ličnosti u Americi je društvena stvarnost u kojoj njeno postojanje mora da se odvija. Boldvinova Sledeći put – vatra,[1] objavljena neposredno nakon prvih pobeda Pokreta za građanska prava, zahtev je za neutralizaciju rasnih tenzija u Sjedinjenim Američkim Državama kroz pomirenje, razumevanje i ljubav. Eseji u obliku pisama omogućavaju njegovoj poslanici upravo da sažme duboko lična iskustva sa globalnim procesom crne emancipacije, predstavljajući borbu za crno političko dostojanstvo pre svega u znaku odlučnosti i humanizma. Ovaj tekst nastaje u jeku formiranja crnog nacionalizma u Sjedinjenim Državama i po mnogo čemu predstavlja direktan odgovor na rad pokreta poput Islamske nacije ili Crnih pantera; kao što se može zaključiti iz eseja, Boldvin odbacuje njihova rešenja „crnog problema“ kao nepraktična ali pre svega pogrešno usmerena:

Ipak sam se nadao da je muslimanski pokret demoralisanoj crnačkoj populaciji mogao pružiti neki istinitiji osećaj individualne vrednosti, kako bi crnci u getu na severu mogli konkretno da počnu da menjaju svoj položaj. Ali da bi neko promenio svoj položaj, prvo mora da ga sagleda onakvog kakav on jeste: u ovom slučaju, da prihvati činjenicu, šta god posle činio, da je crnca formirala upravo ova zemlja, sa svim dobrim i lošim stranama, i da on ne pripada nigde drugde – ni Africi – a sigurno ne islamskom svetu. (46)

Ovaj sažetak posete Elajdži Muhamedu, prethodno podrobno opisane u svim njenim harmonijama i disonancama, predstavlja i jasan izraz autorovog stava prema posebnosti iskustva Afroamerikanaca. Iako će u kasnijim godinama postati mnogo entuzijastičniji za ideju Afrike generalno, Boldvin u Sledeći put – vatra insistira na konkretnom istorijskom iskustvu (oslobođenog) crnog roba u Americi, romaneskno formulisanog kroz prikaz njegovog ličnog puta ka hrišćanskoj spiritualnosti i nazad. Odrastati u Harlemu značilo je neprekidno se suočavati sa zlom u vidu nedostatka društvene mobilnosti, koja za njega nije puka finansijska, lifestyle kategorija već odsustvo mogućnosti da se pojedinac razvije, sa binarnom opozicijom ulica–crkva kao oslepljujućim faktorom – Boldvin eksplicitno pominje da je njegovo neposredno okruženje učinilo karijeru pisca nezamislivom. Glavna okosnica pisma nećaku i jeste upravo da takva tamnica može da se zatrese i da ne sme da dopusti da mu iko kaže išta drugačije, a pogotovo ne niko beo, jer Amerika uprkos svemu jeste postala dom otetim Afrikancima. Ogromna istorijska odgovornost mladog Džejmsa i leži u tome što je rođen sto godina nakon oslobođenja od ropstva, budući da se u eri borbe za građanska prava jasnije vidi da su tereti prošlosti i budućnosti neraskidivo povezani i surovo intenzivni u životima Afroamerikanaca; savetovati unuka je nužno ne samo da ne bi završio poražen poput dede, već i zbog dece njegove dece koja će biti jednako crna. Razumevanje istorije kao pojave stoga dolazi gotovo intuitivno, iz dubine sopstvenog iskustva sveta, u čemu se sastoji jedinstvena mudrost crnog čoveka u Americi, zbog koje mora da prihvati belce koji su u njoj dezorijentisani, u begu od realnosti svojih činova.

„Tvoja izgubljena, mlađa braća” (10), kako autor definiše belu ignorantnost pred težinom rasnog pitanja, moraju da prime nauk od svog istorijom iznurenog, prerano ostarelog crnog brata: ljubav. Crkva podleže žestokoj kritici u ovom tekstu kao kolonizatorska alatka, a Sveto pismo se karakteriše kao samo ljudsko, i to belačko delo, ono koje proklinje Hama i njegovo potomstvo; ali uprkos tome, Boldvinova misao ostaje pod snažnim uticajem hrišćanskog agapea, prijateljske, afirmišuće ljubavi među ljudima. Zajedništvo sa publikom, koje je nekad uspevao da postigne propovedajući, ostaje jedini nedvosmisleno pozitivan utisak iz vremena njegove službe u Harlemu koji možemo videti u tekstu; da li Bog voli svoju crnu decu je već drugo, teže pitanje, na koje mladi Boldvin nije mogao naći odgovor u verskom zanosu. Uprkos razočaranjima u hrišćanstvo, ideja ljubavi je opstala kao suštinski odgovor na rasno pitanje, jedan od gorućih problema u boldvinovskoj kosmologiji. Kako on poručuje, vasiona je sastavljena isključivo od „drugih ljudi” (19), i nedostatak ljudske ljubavi jeste ono što dovodi do očajanja. Razumevanje i prihvatanje su, stoga, protivotrov belačkoj nesigurnosti, dovoljno ljubazno i optimistično označenoj kao posledica neznanja i nesigurnosti. Ogoljavajuće moći ljubavi su u stanju da prevaziđu ovako formulisan antagonizam između rasa, približavajući belog i crnog čoveka u dostojanstvu koje im oboma pripada. Amerika jeste jedna zemlja i Afroamerikanci moraju postati jedan narod sa belcima, a jedino što ih može ujediniti jeste međusobno priznanje ljudskosti; Boldvinova duboko humanistička poruka jeste proizvod sopstvenog vremena, vrhunca nenasilnih protesta u Americi, doba oprezne nade u poboljšanje crne budućnosti, ali je njena važnost u današnjem duboko podeljenom svetu možda veća nego ikad. U doba opšte depersonalizacije, propraćene religioznim, etničkim i rasnim tenzijama globalnih razmera, njegova pisma imaju milione adresata, noseći poruku o nužnosti komunikacije i oprosta, opominjući nas da se moramo: voleti.


[1] Džejms Boldvin. Sledeći put – vatra. Beograd: Darma Books. 2019.