Foto: Imre Szabó
Za K.
Noć
Prošlo je mesec dana otkako sam se uselio u sobičak u Karađorđevoj. U agenciji za izdavanje stanova rekli su mi da ću zgradu lako pronaći, jer se nalazi prekoputa Hotela „Bristol“ i ukoso od Geozavoda. U prizemlju te oronule zgrade smestila se i pekara „Karađorđe“. Gazda Spasoje mi je pokazao usku i dugačku sobu s visokim prozorom koji gleda na Ulicu Kraljevića Marka. U nju je vešto ugurao: dva starinska kauča, fotelju, stočić, dvokrilni garderober i zastakljenu vitrinu od orahovog drveta. U kupatilu se, na moje iznenađenje, osim zapuštenog lavaboa, WC šolje i olupane emajlirane kade, nalazila još i sudopera. Na veš mašini, za koju je gazda Spasoje rekao da je pokvarena, u plastičnom oceđivaču sušilo se tek oprano posuđe. Podovi su bili iscrtani linijama od krede; posvuda ih je bilo, poput Naska-linija u Peruu: krugovi oko nameštaja, cik-cak linije ispred pragova, nekakvi geometrijski oblici oko nizova poređane demode obuće. Ništa nisam pitao gazda Spasoja, a i on, izgleda da nije hteo da troši reči na nepotrebna objašnjavanja. Žurio je da mi pokaže kuhinju sa štrokavim šporetom i frižiderom koji je, sva je prilika, bio na izdisaju. Zgrada se zatresla kada su protutnjali tramvaji. Gazda je odmahnuo rukom. Iskusno me je odmerio od glave do pete. „Imaš li ti lovu za ovaj luksuz?“ Gledao me je ispod oka dok je pripaljivao „drinu“ bez filtera na muštikli.
Te jeseni sam prestao da sviram u mokrinskom „Omladinskom domu“ u tezgaroškom bendu „Boja purpura“. Prodao sam komšiji naftašu elektroakustičnu gitaru „melodija mengeš“ i pojačalo „gorila“ od pedeset vati za četiristo nemačkih maraka. Od tog novca sam kupio izbledelu jaknu M-51 kakvu su nosili američki marinci u vreme rata u Koreji. Izvadio sam iz džepa trista maraka i pokazao ih gazda Spasoju. Počešao se po glavi. Pitao me je kako se zovem, odakle sam, šta studiram, čime mi se bave roditelji. Kada je čuo da sam jedinac prosvetnog radnika-udovca, duboko je uzdahnuo, pogledao me samilosno i rekao da će novac koji imam biti dovoljan za tri meseca. „Možeš odmah da se useliš“, promrmljao je dok je nehajno uzimao marke iz moje ruke. Ubrzo se ispostavilo da smo gazda Spasoje, prevremeno penzionisani prodavac šrafovske robe, i ja, student treće godine filozofije, odličan dvojac. On bi spavao do ranog popodneva, a ja bih neretko po ceo dan bio na predavanjima. Hranio sam se u studentskoj menzi ispod Filozofskog. U stanu bih skuvao tek kafu ili čaj. Retko smo se sretali po danu. Večeri smo provodili igrajući jamb ili remi. Kad bih ga pobedio, zapevao bih: „Tandrčak, tandrčak, vreteno…“ Nije se ljutio, naprotiv, to moje ruganje ga je silno zabavljalo. Davao sam mu da čita Ničea, a on meni raskupusana izdanja Kama sutre.
Juca je često svraćala kod mene. Bila je visoka i mršava, ošišana „na keca“ poput Šinejd. Bila je maturantkinja Dvanaeste beogradske gimnazije i manekenka modne agencije „Klik“. Upoznao sam je na rođendanu moje dalje rođake. Iako mi se uvukla pod kožu već pri prvom susretu, nisam uspeo da učinim ništa više od lakog petinga i neveštih poljubaca s jezikom. Masturbirao sam misleći na Jucu. Pojavljivala bi se čim bih legao u krevet. Sviđalo mi se da se mazimo samo u snovima. U stvarnosti, u sobičku u Karađorđevoj, između nas se nije dogodilo ništa slično prizorima iz mojih erotskih snova. Nisu mi od pomoći bile ni gazdine knjige o tehnikama vođenja ljubavi. Jednostavno, ja sam drugorazredni ljubavnik, sin, prijatelj, muzičar, student…
Jedina osoba kojoj verujem je Tina. Ona me razume. Ona ume da sasluša, ne pametuje, ne deli savete i ne osuđuje. Ne prezire me zbog mojih sve češćih epizoda malodušnosti i anksioznosti, zbog kojih sam postao predmet podsmeha u porodici i među malobrojnim prijateljima. Tina i ja smo od detinjstva nerazdvojni. Njena porodična kuća i kuća moje pokojne bake nalaze se u istom delu Mokrina koji se zove Ravni Breg. Povezalo nas je to što smo sličnih interesovanja i potpuno različitih karaktera. Ja predstavljam njenu suštu suprotnost. Ne poznajem nikoga jačeg, hrabrijeg, ambicioznijeg, lepšeg i pametnijeg od nje. Nema nikoga na svetu s kim bih mogao da razgovaram o Tini, osim Tine, ali Tina je imala tajne koje nije želela da deli ni sa kim, pa ni sa mnom. Tina je za mene predstavljala nedokučivu misteriju. Zbog svega toga osećao sam da smo bliski poput pertle i patike, eksera i zida, talasa i stene, šrafa i matice. Pretpostavljam da je Tina imala neke pogrešne predstave o meni, pa se često, protivurečeći pravilima koje je primenjivala na sebi, svrstavala na stranu koju bih redovno pogrešno odabrao ili bi me spasavala od razjedajućih samoobmana kojima sam bio sklon. Tina stanuje u Ulici Nade Purić u Mirijevu, u stanu u kom sam donedavno živeo, a koji sam otkazao čim sam počeo da tezgarim u kafani. Prethodno je živela u podrumskom stanu u Ulici Belog bagrema u Žarkovu. Jednom sam išao kod nje na večeru. Jedva sam pronašao njen stan. Češće je ona dolazila kod mene u Mirijevo. Neretko bi i prespavala na podu, na improvizovanom ležaju, kada bi se partije jamba odužile, a ona zakasnila na noćni prevoz.
Tina i ja obožavamo da slušamo „Radio Pelikan“. Imaju luckaste voditelje i otkačene emisije, poput one o najglupljim pesmama sa „Evrovizije“, koje su, očekivano, i završile među poslednjima. Na „Radio Pelikanu“ se vrtela najava koncerta „Smrdljivog Martina i njegovih sinova“. Tina i ja smo na prvo slušanje zavoleli Smrdljivog Martina. Njegove fore smo arčili u svakodnevnom govoru. Tip je, ruku na srce, bio teški idiot, ali idiot s mudima. U emisiji „Jebanje keve“ niko nije bio pošteđen njegove pljuvačine. Na zub bi uzeo svakoga ko bi mu se tog trenutka namestio na penal, od predsednika države do lokalnog mesara. U svojoj kontakt-emisiji dozvoljavao je slušaocima da direktno u etar izvređaju koga god žele. Bile su ispaljivane artiljerijske kanonade psovki, kletvi, uvreda i prostakluka. Radio-emisija Smrdljivog Martina imala je kultni status. Tini i meni je bila omiljena. Doživljavali smo je kao ispusni ventil ili besplatnu psiho-seansu. Nismo se dvoumili: idemo u Klub studenata tehnike na koncert „Smrdljivog Martina i njegovih sinova“.
Odlučili smo da Tina prespava kod mene u Karađorđevoj, da ne bi sama usred noći išla na Mirijevo. Na dan koncerta, s fakulteta je došla kod mene da ostavi ranac s knjigama, toaletom i rezervnom odećom. Iako je bio kraj aprila, i dalje je bilo prilično hladno. Tina je nosila teget „đubretarac“, „leviske“ i „kaubojke“, a ja svoju M-51 jaknu, crne „somotarke“ i „kanađanke“. Sve vreme do Kluba smo se kikotali i ispucavali fazone Smrdljivog Martina. Kupili smo karte na biletarnici od nekog albino tipa. Klub je već bio pun. Masa nas je gurala prema šanku. Jedva je moglo da se diše. Osećali smo se pomalo izgubljeno. Konobar nas je gestikulirajući pozvao da prođemo iza šanka. Uhvatila me je za ruku i povela. Čim smo se smestili, na binu su izašli „Smrdljivi Martin i njegovi sinovi“. Počeli su da praše: „Ko jebe buldožer“. „Napisat ćemo kratko pismo i poslat ga na Studio B…“, urla Smrdljivi Martin, a frenetična publika ga horski zdušno prati: „Hej, slatka mala, svira ti gitara…“
Pred kraj koncerta, posle trećeg bisa, izbila je opšta tuča. Smrdljivi Martin je napustio pozornicu. Konobar je rekao Tini i meni da je najbolje da uhvatimo maglu, jer će uskoro u Klub uleteti murija i ispendrečiti svakoga ko se zatekne na podijumu. Izleteli smo na ulicu. Začule su se sirene policijskih kola. Pretrčali smo Bulevar revolucije. Sve do Picinog parka prepričavali smo provale Smrdljivog Martina i urlali od smeha. Ispred Železničke stanice zaustavila nas je patrola policije. Legitimisala su nas dvojica rmpalija u maskirnim plavim uniformama. Pitali su nas kuda smo se uputili. Kad smo rekli da se vraćamo s koncerta „Smrdljivog Martina i njegovih sinova“, stariji policajac je besno pljunuo i prosiktao: „Treba ga ubiti!“ Potom me je detaljno pretresao. Pitao me je da li imam nešto što bode. Rekao sam da nemam. „Čak ni u gaćama?“ Pogledao je u Tinu. „Šteta“, reče i vrati mi ličnu kartu. Dok smo se udaljavali, mlađi policajac viknu za nama: „Zemljače, neka ti se posreći večeras!“
Uleteli smo u zgradu. Sijalica u suterenu nije radila, pa smo po mraku dobauljali do vrata gazda Spasojevog stana. Otključao sam s mukom razdrndanu bravu koja se redovno zaglavljivala. Provirio sam u kuhinju. Svetlo nije bilo upaljeno. Bio sam siguran da je gazda, po običaju, otišao na partiju karata. Bio je kockar na sitno: nije gubio, niti dobijao prevelike sume. Svaku noć je provodio u nekoj od birtija u Savamali. Laknulo mi je, jer ga nisam pitao da li Tina može da prespava kod mene. Za Jucu je znao da odlazi s prvim mrakom. Zvao ju je „debela“ i nije mu se sviđala. „To što ti imaš nije dupe, to su dva češnja belog luka“, govorio bi joj je kad bi je sreo u hodniku. Juca bi se samo nasmejala. Mislila je da je to šala, doduše, prostačka, ali ipak šala. Za gazda Spasoja je to bila gorka istina.
Tina je uzela svoj ranac i otišla u kupatilo. Za to vreme, ja sam svukao odeću koja je smrdela na dim, obukao groznu zelenu pidžamu koju sam dobio za rođendan od Juce i legao u krevet. Tina je bosonoga ušla u sobu. Prišla je prozoru. Ulica Kraljevića Marka bila je pusta. „Serđo, neko nas špijunira“, reče tiho. Ustao sam, obuo sobne papuče i prišao prozoru. Pokazala mi je prstom. Voajer iz susedne zgrade u nas je uperio dvogled. „Šta misli da će ugledati?“ Zgražavala se. Spustio sam platnenu rolo zavesu. „Šta je ovo na podu?“ Začudilo me je to što je Tina tek sad primetila da su pod i ćoškovi sobe puni mrtvih bubašvaba. „Ispod nas je pekara, ne mogu da se izborim s tom žgadijom, izlaze odasvud“, objasnih ležerno. „Fuj“, sela je na krevet i otresla bosa stopala. Potom se zavukla ispod prekrivača. Slušao sam njeno ravnomerno disanje. Ubrzo je zaspala. Ne znam da li je sanjala nekog od svojih atletski građenih momaka o kojima nikada nije pričala i koje kao da je krila od mene. Što se mene tiče, Juca se nije nauživala u mojim vlažnim snovima. Prevario sam je više puta te noći, bez razmišljanja i grižnje savesti.
Između Tininog i mog kreveta, sredinom sobe, od prozora do vrata, kao svet podeljen nadvoje, bila je iscrtana debela linija kredom za bubašvabe.
Dan
Probudila nas je zvonjava budilnika. Tina je morala na jutarnje predavanje na Filološkom, a ja sam obećao Duletu da ću ga sačekati na autobuskoj. Dule je bio sin žene s kojom je moj otac živeo poslednjih nekoliko godina. Podučavao sam ga sviranju gitare. Brzo je kapirao, pa je uskoro ovladao i složenijim sviračkim tehnikama. Juče me je zvao da mi kaže da je najzad dobio od tate novac za kupovinu gitare. Pitao me je da li bih ga odveo do „Paunkovića“. Čuo je da ta radnja u Ulici Svetog Save ima začuđujuće veliki izbor električnih i akustičnih gitara.
Tina je u kupatilu oprala samo zube. Bilo joj je grozno da se tušira u kadi koju gazda Spasoje i ja nikada nismo pošteno oribali. I ja sam se žurno obukao. Oboje smo se sjurili niz stepenište. „Smrdljivi Martin je pokidao sinoć“, reče veselo i odjuri Ulicom Kraljevića Marka ka Zelenom vencu. Produžio sam ka autobuskoj stanici. Dule me je već nestrpljivo čekao. „Serđo, budi jednom u životu tačan“, reče iznervirano dok smo se rukovali. Odveo sam ga do stana. Skuvao sam nam kafu i pristavio džezvu za bućkuriš koji je pio gazda Spasoje. U litarsku džezvu sipao sam dvanaest kašičica šećera i jedva dve-tri kašičice kafe i ostavio vodu da provri. Dok smo pili kafu, objašnjavao sam Duletu paradoks Buridanovog magarca. Imao je kontrolni iz filozofije i bila mu je frka od Kraljice Mudrosti, kako je zvao svoju zahtevnu i strogu profesoricu filozofije.
Nakon što smo popili kafu, izašli smo iz stana i uputili se ka Slaviji. Nisam odavno bio u Mokrinu, pa mi je Dule prepričavao lokalne abrove. Nismo posezali za porodičnim temama. Stvari između naših matoraca nisu bile naša briga. Njegova strast bili su računari, nauka, rukomet, pecanje i muzika. U mnogo čemu smo bili slični, ali po pitanju pragmatizma i životnih ciljeva potpuno smo se razlikovali. On je, za razliku od mene, čvrsto stajao obema nogama na zemlji.
U „Paunkoviću“, osim živopisnog prodavca, nije bilo više nikog. Prepoznao sam ga: bio je to gitarista benda „Smrdljivi Martin i njegov sinovi“. „Sinoć ste u Klubu bili baš žestoki“, rekoh mu. „Bio si?“ upita iznenađeno. Klimnuh potvrdno. Dok je Dule razgledao gitare, prodavac je pričao o svemu i svačemu, skačući s teme na temu. Čas bi pričao o fabrički friziranoj gitari Džefa Beka, čas o gitarama tipa „sam svoj majstor“ Džej Džej Kejla. „I ja pomalo sviram“, rekoh. Dule je bio neodlučan. Za oko mu je zapao jedan ganc novi crni „telekaster“. Prodavac izgura „voks“ pojačalo i reče: „Probajte ga.“ Dule mi je dodao gitaru. Odvrnuo sam potenciometre i razvukao E dur. Zvuk i boja bili su nestvarno dobri. Improvizovali smo na smenu: nekoliko melodija bi odsvirao Dule, pa ja, a onda i prodavac gitara. I dok smo tako džemovali, u „Paunković“ je neočekivano uleteo Smrdljivi Martin. „Lele, kakvi dunsteri“, reče. Prodavac je zaverenički razvukao osmeh od uha do uha. Smrdljivi Martin je spustio kofer na pult. Brave su škljocnule i on je sa zelene čoje podigao svog vatrenog „gibsona SG“. Uštekao se u pojačalo i zasvirao mnogo glasnije od nas. Razvaljivao je solaže. Duletu su se oči zacaklile. „Care, nemoj da bacaš novce na nov instrument, kupi ovog lepotana sa zavidnom kilometražom“, reče Smrdljivi Martin. Duleta nije trebalo ubeđivati: „gibson SG“ je bio njegov. Platio je hiljadu maraka Smrdljivom Martinu i na izlasku iz radnje se rukovao s njim. Čak su se i prijateljski zagrlili. Zbog dobro obavljene trgovine prodavac je Duletu poklonio kožni remen za gitaru. Izašli smo iz „Paunkovića“ ozareni.
Već ispred vrata stana smo primetili. U hodniku i kuhinji se ništa nije moglo videti od ljutog dima. Zaboravio sam džezvu s kafom na ringli i voda je ukuvala. Srećom, šporet se nije zapalio iako je posvuda bio isprskan zagorelim karamelizovanim šećerom. Otvorio sam sva vrata i prozore u stanu, napravio promaju i provirio u gazda Spasojevu sobu. Spavao je i hrkao. Skuvao sam mu drugu razređenu kafu. Pokušao sam da oribam muzgavi šporet, ali bezuspešno. Nadao sam se da gazda neće ništa primetiti.
Dule je, bez ozvučenja, svirao na svom „gibsonu“ pesme koje sam ga naučio. Gitara je, i pored toga što joj je telo bilo oštećeno na nekoliko mesta, bila vanserijski lepa. Mora se priznati da je Smrdljivi Martin imao ukusa. Odjednom, začulo se kucanje na vratima moje studentske sobe. Samo u tigrastim gaćama, belim čarapama i razvezanom crnom bade-mantilu pojavio se gazda Spasoje. Upoznao sam ga s Duletom. Iznervirao se kada smo mu rekli da je Dule pazario gitaru za hiljadu maraka. „Vi niste normalni! Što me niste pitali? Znate li vi kakve gitare prodaje moj pajtaš s kartanja!?“ Reče uvređeno i izlete iz sobe. Dule je samo slegnuo ramenima i krenuo da se pakuje. A onda je ugledao kamare mrtvih bubašvaba po celoj sobi. Zapanjeno ih je posmatrao. Zatražio je od mene bilo kakvu kutijicu u koju bi stavio najlepše primerke. Dao sam mu praznu kutiju od cigareta u koju je ubacio nekoliko bubašvaba. „Trebaju mi za insektarijum. Ovakvih žohara nema u Mokrinu“, reče impresionirano. Kutiju s bubašvabama je ubacio u kofer s gitarom. Potom sam ga otpratio do autobuske. Sačekao sam da autobus za Kikindu prođe pored moje zgrade. Mahnuo sam mu. Dule je provirivao iza kofera na kom je stajala bizarno dizajnirana nalepnica benda „Smrdljivi Martin i njegov sinovi“.
U hodniku me je dočekao gazda Spasoje. „Zajebali su vas. Mogli ste i sa manje novca da prođete“, reče. Potom zgazi orijašku bubašvabu koja se izvaljena na leđima koprcala na liniji od krede. Pođe ka kuhinji. Zatim zastane kao da se nečega setio: „Nego, jutros vidim parkirane ženske ‘kaubojke’ ispred tvojih vrata.“ Nije trebalo ništa da mu objašnjavam. „Juca?“ Klimnuh. „Spavali ste?“ Odrično zavrteh glavom. „E, jebi ga, ništa od tebe“, prezrivo će gazda Spasoje. Mrmljao je nešto nerazgovetno sebi u bradu dok je odlazio u svoj brlog.
Bilo je kasno popodne kada me je Dule pozvao telefonom. Bio je neraspoložen. Kaže da mu je tata natrljao nos zbog toga što je kupio polovnu gitaru. Pitao sam ga da li mu je objasnio od koga ju je kupio. Rekao je da tata ima teoriju da ime prethodnog vlasnika sve objašnjava. „Smrdljivi Martin je smrad od čoveka“, zaključio je Duletov tata. Nisam znao šta da mu kažem osim žvake da „sve što dođe mora i da prođe“. Srećom, Dule je progutao tu laž.
Otišao sam kod Tine na Mirijevo da razbistrim glavu. Igrali smo jamb i slušali „Radio Pelikan“. Na programu je bilo „Jebanje keve“. Čekao sam pravi momenat da joj, onako usput kao da to nije ništa važno, ispričam današnje događaje, ali je na moje zaprepašćenje Smrdljivi Martin – uz bezveznu pesmu „La kukarača“ grupe „Smak“, inače standardnu zvučnu pozadinu njegovih tirada – prepričavao anegdotu o dvojici klinaca kojima je, uz asistenciju prevejanog prodavca koji ga je krišom pozvao u radnju, uvalio svoj izakani „gibson SG“. Nije mi bilo smešno to što je do nebitnih detalja sočno opisivao kako je na brzaka nahvatao tu dvojicu naivčina sa sela i olakšao ih za hiljadu maraka. Tina se od srca smejala baljezgarijama Smrdljivog Martina i čudila mom zblanutom izrazu lica. „Zašto plačeš?“ upita me. „Od smeha“, rekoh i prekrih oči pesnicama.
Iz knjige Crna Anđelija i druge zverske priče (Arhipelag, 2023)
