Foto: Dženat Dreković
LICA:
LEJLA
BRANA (Lejlina baka)
BORO (Lejlin deda)
SAFETA (Lejlina nana)
NEDŽAD (Lejlin dedo)
Ovo je drama o njima.
OSTALI PO REDU POJAVLJIVANJA
Mamina prijateljica
Prvi grobar
Drugi grobar
Mamin doktor
Službenik u uniformi
Neprijatelj
Lejlin doktor
Vrane
Lejlina djevojka
CIGARA JE IZGORJELA DOPOLA
Lejla je sama na sceni.
LEJLA
Desilo se iza ponoći. Tačno ovdje. Tu je bio sto. Klub sto. Drveni. Na njemu pepeljara. U njoj cigara. Izgorjela dopola. Ona je sjedila u fotelji. Mrtva. Pod foteljom ponjava. Izgužvana. U zadnjim je trzajima jako upirala nogama.
Kasnije su rekli: … dok smo je mrtvu iznosili iz kuće jedna žica na njenoj čarapi je prepukla. Kao linija života.
Pauza.
Rođena sam prije trideset i sedam godina. U ljeto. Sa sedam mjeseci. Majka je, kasnije su rekli, imala manjih srčanih problema. Bila je pod terapijom. Ali ―
Na sceni se pojavljuje prijateljica njene majke.
MAMINA PRIJATELJICA
Pile smo kafu u gradu. Same nas dvije. Ona je pogledala na sat i rekla da mora krenuti. Da ima zakazanu kontrolu. Meni je bio slobodan dan. Idem s tobom, rekla sam. Čekaonica prazna. Nigdje nikog. Uđem s njom, da ne sjedim bezveze sama. Sjećam se, doktor je imao naočale s debelim okvirom. Tad je to bilo u modi. Na stolu je stajala pisaća mašina i pepeljara s nekoliko ugašenih opušaka.
Kako se osjećate? – upitao je.
Super – rekla je.
Konzumirate lijekove?
Tvoja je majka odmahnula glavom. Doktor se namrštio. I sad mogu vidjeti njegove guste i tamne obrve.
Kćerku, konzumiram kćerku – dodala je i nasmijala se.
LEJLA
Moja je majka umrla prije trideset i pet godina. Ja sam je ubila.
DVIJE RAKE
Na sceni su dva grobara.
PRVI GROBAR
Teško vrijeme.
DRUGI GROBAR
Jašta. Trideset i dva.
PRVI GROBAR
Puno, brate.
DRUGI GROBAR
Jašta.
PRVI GROBAR
A ko je ovo umro?
DRUGI GROBAR
Neka žena. Mlada.
PRVI GROBAR
I ko još?
DRUGI GROBAR
Niko. Samo ona.
Prvi grobar prestaje kopati. Uspravlja se.
PRVI GROBAR
Samo jedno?
DRUGI GROBAR
Aha.
PRVI GROBAR
Pa što mi kopamo dvije rake?
I drugi grobar prestaje kopati. Uspravlja se. Briše znoj s čela.
DRUGI GROBAR
Nemam pojma. Rekli da iskopamo dvije.
Gledaju se neko vrijeme, pa nastave kopati.
Lejla hoda među njima.
LEJLA
Rečeno, učinjeno. Iskopali su dvije rake. U ovu s desna, u nju su pokopali mamu. Odmah nakon što je njen radni, ujedno i partijski kolega, održao govor. Po rahloj su zemlji bacali cvijeće. Mnogo cvjetova. Bilo je to dvadeset i drugog augusta. Ona je imala dvadeset i dvije godine.
Pauza.
Ova raka s lijeva, ona je prazna već trideset i pet godina. Ali je naša. Tu smo godinama sadili cvijeće. Oko nje stavili mermer. Moglo se tu fino sjesti i odmoriti. Spustiti metlu, kanistere s vodom ― Za godišnjicu mamine smrti, tek bi nam tad dobro došla. Uspelo bi se ovdje mnogo ljudi: rodbina, prijatelji ― I svi mogli stati. Niko da nikom ne gazi po cipelama.
TATINA JAKNA PORAZA
LEJLA
Onu noć kad je cigara izgorjela dopola ― Te noći tate nije bilo. Nešto su se posvađali pa je on otišao prespavati kod svojih roditelja. Krivim li ga ―
Na sceni se pojavljuje doktor (internista).
DOKTOR
(gleda u nalaz)
Mislim, šta da kažem ― Ne piti lijekove ― tako, na svoju ruku ―
(odmahuje glavom)
Ali ne, rekao sam mu ne.
(stavlja nalazu u džep)
Njenom mužu. Došao mi par dana nakon što je umrla da pita ― Gledam ga, dječak. Dvadeset četiri mu godine i već ostao sam s djetetom. Pita me: da sam bio tu s njom, bi l’ preživjela.
I kad bi bilo tako, ja bih ga slagao. Onakvog uplakanog, slomljenog. Ali ne, zaista ne. Takvo se nešto ni u bolnici ne preživljava.
LEJLA
― ne. Ne krivim ga za tu noć.
Pauza.
Počeo je piti. Dosta. Tako je i ostalo. Sad ne znam je li to njegov grob ili slamka spasa?
Sliježe ramenima.
I nije ga bilo. Mislim, jeste, ali ko da nije. Imao je jednu bijelu jaknu. Napuhanu. U njoj je ličio na jedro. I to se jedro stalno ljulja. Tamo-vamo. Kad ga vidim nešto se u meni stegne. Tad bih da sam ptica. Da imam krila, najradije bih odletjela.
PORODICA
LEJLA
Mama je mrtva.
Tate nema.
Njihovi roditelji su moja porodica.
BORO
Oboje smo radili u SUP-u. Tog jutra nije došla na posao. Pričekao sam malo. Počeo sam zvati. Telefon im u kući zvoni. Zvoni do kraja. Nikad ona nije kasnila. Meni je to bilo sumnjivo. Izašao sam iz kancelarije i pravac Vratnik. Do njihove kuće.
Kuca.
Ništa.
Kuca jače.
Ne otvara.
Još jače.
Kao da čujem dječji plač iznutra.
Udari rukom (čuje se razbijanje stakla).
Ušao sam u dnevnu sobu. Sjedila je na fotelji. Mrtva.
BRANA
Oko dva poslepodne Boro mi došao na posao. Nikad on nije dolazio. Nije imao taj običaj. Za njim idu dve žene. U belim mantilima. Isključim šporet. Gledam Boru. Strah me da pitam bilo šta. Znam da je nešto strašno. Nešto što ne mogu podneti.
Te dve žene dale mi injekciju. Ne znam šta su mi dale, ali sam se ludo smejala.
Šta pričate? Snežana umrla?
Smije se.
Pa vi niste normalni.
Smije se sve glasnije.
A ja je vidim.
Pokazuje rukom u daljinu.
Vidim i neku reku. Most. Snežana stoji na drugoj obali. Smeši mi se. Maše.
Brana ljubi dlan i pruža ruku.
Smije se.
SAFETA
Prijatelj Boro je u naramku donio unuku. Bila je zamotana u dekicu. Tresla se. Plakala. Kad mi je rekao, sva mi je snaga iz nogu otišla. I onda mrak. Gusti mrak. Sljedeće čega se sjećam su komšinice. Skupile se oko mene, šamaraju me, polijevaju vodom. Okrenem glavu, a ona u onoj dekici. Unuka. Opet mrak. Ko zna koliko puta tako. Mjesec dana nisam mogla na noge. Stare mi žene saljevale stravu. Tek od desete sam ustala.
NEDŽAD
Sin me nazvao na posao. Ne znam koliko sam stajao sa slušalicom u ruci. Kolege sve oko mene: Nedžade, šta ti je? Šta je bilo? Spustim slušalicu, skinem mantil, i pravo u pokop. Pa neće valjda prijatelj i prija sad i to?
Kasnije svakog dana u četiri, skinem mantil, pa na Bare. Njoj. Motrim radove. Uh, kako sam se samo svađao s grobarima i kamenorescima. Oni bi meni da fušere? Pustim ja malo, pa dreknem: Ruši! Ne valja! Ponovo!
Sve tako godinu. A spomenik je ispao super. Najljepši na toj parceli. Ateističkoj. Zvijezda na njemu – sjajna. I ona najljepša!
PIONIRSKA ZAKLETVA
Brana, Boro, Nedžad, Safeta sjede na sceni. Lejla hoda između njih.
LEJLA
Bilo je nama super zajedno. Oni su radili sve da ja budem sretna. Skidali zvijezde s neba ―
Smije se. Sjeda među njih. Grle se.
Ej, imam nešto da vam kažem.
Brana, Boro, Nedžad i Safeta se zgledaju.
NEDŽAD
Reci.
LEJLA
Zaljubila sam se.
Oni se trznu. Smješkaju se.
SAFETA
Ooooooo.
BORO
Pa kad? Kako?
LEJLA
Danas. U školi.
Ustane. Cupka u mjestu.
SAFETA
U koga?
LEJLA
U Sanelu! Ona ide u osmi C.
Opet se trznu. Gledaju se.
LEJLA
Danas su nam došle tri učenice iz osmog razreda. Učiteljica kaže da će dolaziti svake sedmice jedan čas, da nam pomažu. I eto (smješka se).
Oni se i dalje gledaju. Traje to. Potom sve četvero prasnu u smijeh.
SAFETA
Ali ne može to, da se ti zaljubiš u Sanelu.
LEJLA
Zašto? Što je starija?
Opet smijeh. Brana odmahuje glavom.
BRANA
Ma ne. Ona je devojčica kao i ti. Zato ne može.
SAFETA
Dječaci se zaljubljuju u djevojčice, a djevojčice u dječaka. To tako ide.
LEJLA (zbunjeno)
Dobro.
Pauza.
A ima još nešto.
NEDŽAD
Šta sad?
LEJLA
Izabrana sam da u ime svog razreda odrecitujem pionirsku zakletvu.
Pauza.
Lejla na sceni veže pionirsku maramu. Na glavu stavlja pionirsku kapu.
SAFETA
Biće ovo super.
BRANA
Jesi uzbuđena?
LEJLA
Malo.
BORO
I ja sam. Hajd još jednom. Onako kako smo vježbali.
LEJLA (recituje)
Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku riječ:
Da ću marljivo učiti i raditi,
poštovati roditelje i starije,
i biti vjeran i iskren drug,
koji drži datu riječ ―
Je li dobro?
NEDŽAD
Odlično. Nastavi.
LEJLA
― Da ću voljeti našu domovinu samoupravnu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Čuvati bratstvo i jedinstvo
Svih njenih naroda i narodnosti
I cijeniti sve ljude svijeta
koji žele slobodu i mir.
BRANA
Dobro. Dobro. Samo to na kraju moraš malo naglasiti. Zadnju rečenicu.
LEJLA (podvikne)
I cijeniti sve ljude svijeta
koji žele slobodu i mir!
BRANA, BORO, NEDŽAD, SAFETA (uglas)
E tako.
Njih četvero odlaze sa strane. Lejla ostaje na sredini.
Jak snop svjetla je uperen u nju.
Lejla uzima zastavu Jugoslavije.
Gromoglasan aplauz.
Lejla se smije.
Pritrčavaju Boro, Brana, Nedžad i Safeta. Brišu suze. Grle je i ljube.
Lejla maše zastavom.
LEJLA
Kakva sam bila?
BRANA
Ma prava! Mama bi bila ponosna.
A ONDA SU I NJU UBILA NJENA DJECA
LEJLA
Osamdeset i osma,
osamdeset i deveta,
devedeseta,
devedeset i prva,
KRAJ!
Jugoslavija je mrtva.
Domovina.
Majka svih nas.
I nju su ubila njena djeca.
Pauza.
Nedžad i Safeta sad su samo muslimani.
Oni klimaju glavom.
NEDŽAD
Pa šta ću drugo bit? Otac mi bio musliman. I Majka. Inače, ja sam rođen u Sarajevu. I roditelji su mi rođeni ovdje. Na Vratniku. Majka mi je bila prva žena mutavelija u džamiji. Dakle svi muslimani. Vjernici. I ja sam.
SAFETA
I kod mene svi muslimani. Vjernici. Samo moji nisu rođeni ovdje. Mi smo porijeklom iz Vlasenice.
Nedžad je ljutito prekida.
NEDŽAD
Kakve to veze ima! Jesi ti rođena na Vratniku?
SAFETA (bojažljivo)
Jesam.
NEDŽAD (zapovjednički)
Pa to reci.
SAFETA (pomirljivo)
Dakle i kod mene svi muslimani. Ja sam se rodila u Sarajevu. I ja sam muslimanka.
LEJLA
Brana i Boro sad su samo Srbi.
BORO
Ja sam Talijan!
BRANA (ljutito)
Ne budali! Tebi je uvek do zajebancije.
Boro je gleda.
BRANA
Vidite, on je s Kozare. Ratno siroče.
BORO
I evo, opet siroče.
BRANA
Njega je država odgojila. Jugoslavija. Zato njemu sve ovo teško pada. A ja sam rodom iz Srbije, SAP Vojvodina. Iz jednog sela. Otac brzo umro. Majka pila. Došla sam mlada u Sarajevo da radim. Bila sam kafe kuvarica u Domu sindikata.
BORO
Eto vidiš, i tebi je Tito sve dao.
BRANA
Umro Tito, moj Boro. Dakle, jeste. Srbi smo. Nas oboje.
Boro pomirljivo šuti.
LEJLA
Mama je bila Jugoslovenka?
SAFETA
Nema više mame, Lejla.
LEJLA
A šta je tata?
BRANA
Alkoholičar!
Svi je pogledaju prijekorno. Boro je drmusa.
BORO (šapće)
Ma nemoj sad.
BRANA (ljutito)
Šta bre nemoj? Jesam možda slagala?
LEJLA
A ja? Šta sam onda ja?
Njih se četvoro zgledaju.
BRANA
Pa eto, ti budi šta god ti oćeš.
LEJLA
Mogu li biti ptica?
Oni odmahuju i smiju se.
BORO
Ne možeš, Cico. Ljudi ne mogu postati ptice.
SAFETA
Ali šta god drugo hoćeš ―
BRANA
Niko tebe neće terati ni na šta.
NEDŽAD
Ti izaberi. Šta se god tebi sviđa.
Lejla ih gleda.
SMRT SE SPUSTILA U GRAD
Lejla, Boro i Brana.
LEJLA
April, 1992. Grbavica.
Boro drži telefonsku slušalicu u ruci.
BRANA
Ništa?
Boro spušta slušalicu.
BORO
Prekinute veze.
BRANA
Probaj ponovo.
BORO
Pa evo pokušavam već tri dana. Ne valja ovo nikako.
Oboje pogledaju u Lejlu.
BRANA
Šta ćemo?
Boro prilazi Lejli.
BORO
Cico, ne možemo dobiti nanu i dedu. Ne možeš na Vratnik. Znaš i da je gore loša situacija. Granate ― Zato su te i poslali nama.
LEJLA
Pa ni ovdje ne valja.
BORO
Ne valja. Odsječeni smo od grada.
LEJLA
Ko su oni ispred zgrade?
BORO
Budale. Idioti. Ko će znati.
BRANA
Ni mi više nismo sigurni.
Pogleda u Boru.
BRANA
Ja mislim da moramo bežati.
LEJLA
Gdje?
BRANA
U Šid. Gde drugo?
LEJLA
U Srbiju?
Boro ponovo uzima telefonsku slušalicu. Nervozno okreće brojeve. Nakon nekog vremena tresne slušalicu.
LEJLA
A ako mi odemo ―
Mogu li nana i dedo umrijeti?
Boro i Brana se zgledaju.
BORO
Mogu poginuti i ako ostanemo. Mi smo odsječeni ―
BRANA
Ali ako ostanemo, i mi možemo umreti.
Boro čučne pored Lejle.
BORO
Cico, ti razumiješ.
Ne možemo ih dobiti.
Ja ne mogu da ih pitam.
Sad samo ti možeš reći.
Ti mi moraš reći!
LEJLA
Šta?
BRANA
Da pristaješ da idemo. Da te vodimo.
BORO
Jebeni telefoni više ne rade! Mi ih ne možemo dobiti.
BRANA
Šta kažeš? Biće kako ti kažeš.
Lejla ih gleda šutke.
BORO
Bježimo li?
LEJLA
Bježimo.
II
KUĆA OD ŠEĆERA
LEJLA
Šid. 1993.
Ja sam kćerka majke koje nema.
Ja sam kćerka zemlje koje nema.
Ja sam izbjeglica.
Pauza.
Početkom ’93. u Sarajevo smo poslali pismo preko Crvenog krsta. Uz pismo poslali smo i jednu fotografiju. Na toj fotografiji se smijem. Ispred mene je rođendanska torta u obliku kuće. Ima crvene crjepove od piškota, koje su umočene u sok od višanja.
Osam mjeseci poslije stigao je odgovor. Lejla iz džepa vadi papir. Prilaze Boro i Brana.
BRANA
Daj meni!
LEJLA
Neka, ja ću.
BORO
Hajde, čitajte više!
LEJLA (čita)
Dragi naši Lejla, Brano i Boro, živi smo. Lejla sine, pitaš kako je kuća. Pale su dvije granate ali nije puno oštećena. Prozori su najviše stradali. Umjesto stakla stavili smo folije. Vode i struje skoro nikad nema. Ali dobro smo. Lejla dušo, pozdravljaju te svi iz ulice. Sva tvoja raja. I ne, niko ovdje ne misli da si ti izdajica.
BORO
Eto, vidiš.
BRANA
Čitaj dalje.
LEJLA (nastavlja čitati)
Lejla dušo, puno smo te poželili. I ovaj će rat valjda jednom proći, pa ćeš doći kući. Bićemo ponovo zajedno. Ti dobro da slušaš baku i dedu. Da ideš u školu i učiš. Ako bude moguće, pisaćemo opet. A na ―
Lejla naglo prestaje čitati.
BRANA
Šta piše?
Boro prilazi Lejli. Uzima pismo.
BORO (čita)
A na onoj slici si baš lijepa. I puno si porasla. Ne možemo iščekati da te opet vidimo. Puno te volimo. I ona torta. Uuu, što je dobra. Velika. Kod nas nema ni šećera.
BRANA (stavi ruku preko usta)
Jao.
BORO (uhvati se za čelo)
Gladnim ljudima smo poslali slike torte od 10 kila.
Pauza.
LEJLA
Drugo pismo nije stizalo. Noću, jedan te isti san.
Rođendan mi je. U Šidu smo. I torta je ista. Samo još veća.
Nepoznati ljudi stalno dolaze i odlaze.
U prolazu svako uzme komad torte.
Žvaću glasno i smiju se.
Ne progovaram.
Samo gledam kako gutaju moju kuću. Kako ona nestaje.
Jedne noći ―
Lejla prilazi krevetu u kojem spavaju Brana i Boro. Drmusa ih.
LEJLA
Bako, deda ―
BRANA
Šta je? Što ne spavaš?
LEJLA
Morate me vratiti kući.
BORO
Ma, šta ti je?
LEJLA
Morate. Ili ću pobjeći.
NA PLAVOM PUTU
LEJLA
23. marta 1994. u Sarajevu je uspostavljen tzv. plavi put. Most bratstva i jedinstva je otvoren za kratkotrajni prelazak civila s jedne na drugu stranu.
Okreće se prema Brani i Bori.
Eto, čuli ste, sad više ne možete reći da nije moguće.
Pauza.
Boro i Lejla sjede. Boro puši.
BORO
Jesi sve spakovala?
LEJLA
Baka još pakuje.
BORO
Pazite da šta ne zaboraviš.
Trebaće ti i jakna za zimu.
LEJLA
Dobro.
Šute. Boro baca opušak. Gnječi ga papučom.
BORO
Cico, tebi je jasno da ovo nije kraj?
Rat nije gotov.
LEJLA
Ali primirje je.
BORO
Primirje nije mir.
LEJLA
Ja hoću kući.
BORO
Znam. Samo hoću reći ―
Možda ―
Možda se ti i ja više nećemo vidjeti.
LEJLA
Kao nikad više?
BORO
Ko će znati ―
LEJLA
A Plavi put? Može se preći.
BORO
Mogu žene i djeca.
LEJLA (smije se)
Pa eto, preći ću ja opet. Nekad.
BORO
Vidjećemo.
POVRATAK NA GRBAVICU
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Ime?
LEJLA
Lejla.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Godina?
LEJLA
Četrnaest.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Kod koga ideš?
LEJLA
Kod svojih.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Koliko dugo želiš ostati?
LEJLA
Za stalno.
Službenik podigne glavu. Gleda je neko vrijeme.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Lejla?
LEJLA
Da.
Brana sjedi na stolici pored Lejle i šuti.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Vidi Lejla, ovako stoje stvari.
Vidiš ovu šoljicu?
Prelazi prstom preko ruba šoljice za kafu, koja stoji na stolu, ispred njega.
LEJLA
Vidim.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Ovo unutra, to ti je ta država. Alijina država. Vidiš?
Lejla se malo naginje prema stolu.
LEJLA
Vidim.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Odatle se ne može nikuda.
LEJLA
Dobro.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
A vidi sad ovo. Sve izvan šoljice ―
Širi ruke.
Sve drugo je sloboda. Shvataš?
Lejla klimne glavom.
Odavde možeš gdje god hoćeš.
Gleda u papire ispred sebe.
Eto imaš amidžu u Londonu. Ako hoćeš, možemo te u London poslati.
Šta kažeš?
LEJLA
Ja bih kući.
Službenik pogleda u Branu koja šuti.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
A baka ti bolesna. Kako ćeš baku ostavit?
Lejla šuti.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Baka bolesna.
LEJLA
Ja bih ipak kući.
Pauza.
LEJLA
Svako par dana ispitivanje. Jedno te isto.
Šoljica – London – Baka.
Mislila sam da me nikad neće pustiti.
Pauza.
16. august 1994. Neko zvoni na interfon. Ustajem. Otvaram prozor.
SLUŽBENIK U UNIFORMI
Hej, mala. Sretan ti rođendan. Hajd’ požuri. Prelaziš.
RAZMJENA NA MOSTU BRATSTVA I JEDINSTVA
LEJLA
Prelazim.
Baka mi je u džep stavili kesicu sjemenki petunija.
Zagrlila me i rekla: kad bude mirno, otiđi na groblje, pa posadi mami.
Onda me deda zagrlio. Šapnuo mi: Oni vojnici sa šljemovima su Francuzi. Oni će te prevesti na drugu stranu.
Prelazim.
Hodam preko mosta. Nekad se taj se most zvao Most bratstva i jedinstva.
Francuzi se osmjehuju. I ja njima. Ne znaju engleski. Mislim, ne znam ni ja, ali oni ga baš ne znaju.
Prelazim.
Svako malo usporavam. Okrećem se. Mašem baki i dedi.
Prelazim.
Sad već vidim nanu i dedu s druge strane. Mašu. Dedo se smije. Nana plače.
Okrećem se. Baka i deda su sve manji. Okrećem se. Ne vidim ih više.
Ali mašem. Možda oni mene vide.
Prešla sam.
BORINA SMRT
BRANA
Otišla Lejla, ostala praznina.
Boro je radio u SUP-u. Bio oružar i magaciner. Pred sami rat otišao u penziju.
Bila je to moja ideja.
Pauza.
BRANA
Ne možemo ni mi doveka ovako. Nađi načina ― Zovi nekog s kim si radio.
BORO
Ali rat je.
BRANA
Znam. Ali ne znam više hoće li ikad prestati. Ne možemo više biti na tuđoj grbači.
BORO
Nazvao sam bivšeg komandira. Rekao mi da dođem Bijeljinu. Magacinski posao.
BRANA
Dali su nam jednu praznu kuću. Doneli smo svoj krevet i kofere.
Pauza.
Nismo se kako valja ni raspakovali. Oktobar bio. Kiše ne prestaju. Došao je s posla oko četiri. Skinuo uniformu. Ručali smo. Kasnije gledali televiziju.
BORO
Spava mi se.
BRANA
Rano smo legli. Oko dva ujutro, možda tri, čujem hroptaj. Kao zemljotres, ravno iz grla. Skočim!
Boro!
Boro!
Drma ga.
Boro, čuješ li me?!
Jedna mu suza klizne niz levi obraz.
Šta ću, istrčim iz kuće u spavaćici. Preskočim ogradu da brže izbijem na ulicu.
Trčim, i trčim ―
Spavaćica bela, ja bosa.
Tražim pomoć u tom mraku. U toj praznini gde ne znam nikoga.
Pauza.
Posle, nakon rata, sedele smo na groblju. Tad mi je rekla.
LEJLA
Ja sam ga ubila. I tebe ću.
NEMA VIŠE NI MRTVOG DŽAVIDA
Lejla stoji s dječjim ruksakom na leđima.
LEJLA
Eto, pustili su me da pređem na rođendan.
Iznenađenje!!!
Nakon dvije sedmice upisala sam se u osmi razred. Škola ista, ali drugo ime. Nema više ni mrtvog Džavida. Onog kog su fašisti ubili ’41. na Vracama. 20. augusta, na isti dan, kad će četrdeset i jednu godinu poslije, umrijeti i mama.
Došla sam malo prije 8. Na ulazu me dočekao direktor. Isti od prije rata.
Ja njemu: dobro jutro.
On meni: esselamu alejkum.
Uđem unutra. Prilazi mi drugarica iz razreda.
Ja njoj: ćao.
Ona me pita: jesi ti bila mudžahirka?
Prilazi druga.
I njoj kažem: ćao.
A ona pita: hoćeš kod mene večeras na sijelo?
Stojim. Šutim. I sve kontam: koji je sad ovo kurac jebote?
SAFETINA SMRT
SAFETA
To što je otišla skratilo mi je bar deset godina života. Koliko sam samo suza prolila. Umiru ljudi. Ginu svud oko nas. A ja plačem za njom. Ne možeš nikom ni reći. Kako da objasnim da plačem za živim djetetom, koje je na sigurnom.
(osmjehuje se)
A kad je bila mala, baš mala, ona mene zvala mama. Čula od moje djece. Rekla sam svima u kući da me počnu zvati nano, pa je i ona tako preokrenula.
Jednom mi na moru. Nedžad, ja i ona. A ona svako malo na plaži: njemu dedo, meni mama. Ljudi nas čudno gledaju. I šta ću. Krenem od peškira do peškira objašnjavati da mi nismo neka nakazna nego tragična porodica. Plaču ljudi, plačem ja.
Ona ode u vodu. Samo joj oči vire. Gleda me uplakanu i mršti se.
LEJLA
Hajde, dođi!
SAFETA
Ne mogu više. Hladna voda. I ti još malo, pa napolje.
LEJLA
Hodi!
SAFETA
Ne mogu.
LEJLA
Onda ja odoh u pola mora.
SAFETA
Okrene se i zapliva. Šta ću, trčim u vodu za njom. Koliko puta tako. Vratila se kući s upalom bubrega.
’93. nam stiglo pismo od nje. I slika.
Vadi fotografiju iz njedara. Gleda je.
Pokazujem je svima. Kako je porasla.
A, torta ―
Ma to joj rođendan bio. Trinaest godina. Dječje, šta će.
Ali vratila se. Gadno je to bilo oko prelaska. Ali vratila se.
Samo, nekako drugačija. Kaže sve se promijenilo. Pa rat je, kako da se ne promijeni.
(slegne ramenima)
Ni dva mjeseca nije prošlo, kad javili umro Boro. U Bijeljini?
Otkud sad Bijeljina? U Šidu bili.
Ne znam.
(opet slegne ramenima)
A ona sve nekako dalja. Gleda mrko, kao onda iz vode.
Nijednom da mi kaže: hodi, dođi, ― Ništa.
Ja se razboljela. Prvo mislili živci. Od sekiracije, rata, ma od života.
Ugodi svima. Šuti. Trpi. Tako je to bilo.
Dali mi neke tablete, ali meni sve gore.
Shvatim ja nisu to živci. A ne mogu da kažem. Kad otvorim usta, sve nešto nepovezano iz mene. Ne mogu više ni na noge. Ko kad je Snežana umrla.
(uzdahne)
Na kraju i oni shvatili. Nosali me po bolnicama.
Čujem šapuću: rak mozga. Metastaza.
(opet uzdahne)
Jedno jutro, ja na jednom kauču, Lejla na drugom. Nedžad na podu spava. Tog jutra nešto mi došlo da ustanem. Kao da bi’ mogla. I uspijem nekako izgovoriti: Lejla. Lejla.
Spava.
A ja opet: Lejlaaaa.
Lejla prilazi.
LEJLA
Šta je bilo?
Safeta joj pruža ruku.
LEJLA
Ne razumijem? Šta?
Safeta opet pruža ruku. Lejla je počinje vući. Vuče, ali bezuspješno.
LEJLA
Ne mogu.
SAFETA
Vrati se nas svoj kauč. Okrene se i zaspi.
Zaspim i ja. I ne probudim se više.
III
SARAJEVO ― BIJELJINA ― SARAJEVO
FUCK OF NATIONALISM, LONG LIVE SHAIVISM (I)
LEJLA
Bijeljina, 2000. Sjedimo na dedinom grobu.
BRANA
Deda, došla Cica juče. Autobusom, preko Tuzle. Sad joj je pauza na fakultetu, pa će ispiti u septembru. Upisala filozofiju. Filozofiju, deda.
Brana vadi iz svoje torbe flašicu sa rakijom i kutiju cigara. Iz flašice prospe malo rakije u zemlju na grobu. Pruža Lejli kutiju s cigarama.
BRANA
Ajd ti zapali. Svakako pušiš.
Lejla pali cigaru. Povuče par dimova. Pridigne se. Zabije cigaru u zemlju. Brana malo gleda u krst na grobu, malo u Lejlu.
BRANA
Dolazio mi popa neki dan. Donio mi onaj kalendar sa svecima. Onaj, ako si videla u hodniku.
LEJLA
Aha.
BRANA
I pita on mene, može li kuću osvetiti.
LEJLA
Da šta?
BRANA
Vodicom malo da poprska po kući.
LEJLA
Aha.
BRANA
Pustila ga ja u kuću.
Malo šute.
Šta ćeš! Svako radi svoj posao.
Opet malo šute.
LEJLA
Je li sad vjeruješ?
Brana je gleda zbunjeno.
LEJLA
Mislim, u boga je l’ vjeruješ?
BRANA (malo razmisli)
Jok.
LEJLA
I dalje misliš da nema ničeg.
BRANA
Ma kakvi.
LEJLA
Ne misliš da možda negdje ―
Hoću reći ―
BRANA
Pa reci.
LEJLA
Eto, ja mislim da ima nečeg.
BRANA
Čega?
LEJLA
Ali to što ja mislim da ima daleko je odavde.
BRANA
A je l’? Gde je?
LEJLA
Priča se o tome u Indiji.
BRANA
Aaaaaa.
Brana gleda Lejlu sumnjičavo.
LEJLA
Znaš, postoji ta ideja da smrti zapravo nema. Smrt je kao neko mjesto gdje se samo presvučeš u neki novi život. I tako ― Stalno se rađaš. Stalno te negdje ima.
BRANA
Presvučeš?
A ko to tačno kaže?
LEJLA
Indijska filozofija.
BRANA
Indijska filozofija ―
Šute.
BRANA
Reci ti meni iskreno ―
Jesi ti to u kakvoj sekti?
LEJLA (ljutito)
Znala sam, majke mi.
Kakva sekta.
Filozofija! Dobro, ima ljudi koji slijede tu filozofiju.
Brana ne kaže više ništa. Navečer njih su dvije u kući. Lejla gleda TV, Brana se sprema leći u krevet.
BRANA
Odoh ja.
LEJLA
Hajde.
BRANA
Kad ćeš ti?
LEJLA
Neću još. Čekam film.
Brana krene, pa zastane.
BRANA
Samo još nešto da te pitam.
Ta sekta, i to ―
LEJLA
Nije sekta!
BRANA
Dobro. Ali samo da te pitam. Nisu to ovi što jedu ljude?
LEJLA (preneraženo)
Molim?
BRANA
Ma ovi što novine pišu.
Ovi što se pojavili posle rata. Kažu da se u Banja Luci sastaju po parkovima. Uglavnom noću. I oni jedu ljude.
LEJLA
Čekaj, ti mene pitaš da li jedem ljude?
BRANA
Ne, ja te pitam, je li to to?
Lejla je bijesna. Uzima daljinski, prebacuje kanale. Brana čeka odgovor.
LEJLA
Ne brini, ne jedem. Kad počnem, znat ćeš. Prvo ću ovdje doći tebe da pojedem.
Brana umire smrtno uvrijeđena.
FUCK OF NATIONALISM, LONG LIVE SHAIVISM (II)
LEJLA
Sarajevo, 2000. Dedo i ja smo u kući.
NEDŽAD (dovikuje)
Lejla, Lejla.
LEJLA
Šta je?
NEDŽAD
Rukom pokazuje na crtež na zidu u Lejlinoj sobi.
Šta ti je ovo?
LEJLA
Crtež.
NEDŽAD
A ko ti je ovo na crtežu?
LEJLA
Nešto iz Indije.
NEDŽAD
Aha.
Malo šuti.
A kako se to zove?
LEJLA
Šiva.
Nedžad pažljivo gleda crtež.
NEDŽAD
Bogati, šta mu je ovo među očima?
LEJLA
Koje?
NEDŽAD
Ma ovo. Između očiju. Je l’ to neki krst?
LEJLA
Nije.
Nedžad pogleda Lejlu.
NEDŽAD
Ti znaš da je ovo muslimanska kuća.
LEJLA (iznervirano)
Znam.
NEDŽAD
Mislim, nemoj mi krstova ―
LEJLA
Nije krst!
NEDŽAD
Pa, šta je?
LEJLA
Tulasi. Nema veze s krstom. To je iz Indije. Hinduizam.
NEDŽAD
Hinduizam?
Iste večer. Lejla traži program na TV-u. Nedžad stane ispred nje.
LEJLA
Šta je?
NEDŽAD
Znaš li ti da ti tvoji hindusi ubijaju muslimane po Indiji?
Lejla šuti.
NEDŽAD
Čuješ šta ti kažem.
LEJLA
Ne čujem. Ponovi.
NEDŽAD
Kažem da ti tvoji hindusi ubijaju muslimane.
LEJLA
Čuj ―
NEDŽAD
Ne budi bezobrazna. Ozbiljno ti kažem.
LEJLA (smješka se)
A ko je tebi rekao? Hodža?
NEDŽAD
Kakve veze ima ―
Jest, eto rekli mi u džamiji.
LEJLA
Pomakni se malo. Ne vidim ništa od tebe.
NEDŽAD
Ne pravi se luda. Jesi ti to sad Hindus?
LEJLA
A šta ako jesam?
NEDŽAD
Pa bona i oni ubijaju ―
LEJLA (prekida ga)
I oni! Je l’?
NEDŽAD
Ozbiljno, jesi ti to postala Hindus?
LEJLA
I ja tebi ozbiljno – šta ako jesam?
NEDŽAD
Pa ubijaju ―
Nije mi jasno.
Lejla ga ljutito pogleda. Nedžad ušuti.
LEJLA
Ne brini, biće ti jasno.
NEDŽAD
Šta?
LEJLA
Kad ti večeras dođem u sobu, biće ti jasno što sam došla.
A sad se molim te skloni. Počinje mi film.
Nedžad umire smrtno uvrijeđen.
FUCK OF NATIONALISM, LONG LIVE SHAIVISM (III)
Lejla skida Šivin crtež sa zida.
LEJLA
Bila je smiješna ta 2000.
Godilo mi je da ih provociram.
Ali prošla je ta godina. Kao što sve prođe.
Cijepa crtež. Gužva komade. Baca u smeće.
Ipak, što jest, jest:
daleko je Indija.
MOŽDA SAM JA NEPRIJATELJ OVOG GRADA?
LEJLA
I dalje ja sam kćerka majke koje nema.
Kćerka zemlje koje nema.
Ali više nisam izbjeglica.
Prilazi joj nepoznat muškarac.
LEJLA
Nisam sretna.
NEPRIJATELJ
Zašto?
LEJLA
Ne znam.
Zidovi.
Oko mene sve zidovi.
Kratko šuti.
LEJLA
Ponekad pomislim da postojiš.
NEPRIJATELJ
Baš ovakav?
LEJLA
Takvog te vidim.
NEPRIJATELJ
Aha.
LEJLA
Iznenađenje!!!
Smije se.
Koga lažemo ―
Oboje znamo da to nije bilo tek tako.
Podrugljivo.
Rođendanski poklon.
Odmahne rukom.
Oboje znamo da sam ušla u grad preko razmjene zarobljenika.
Ja sam prešla most – ovamo,
a neko, neko je otišao – tamo.
NEPRIJATELJ
Misliš da sam to bio ja?
LEJLA
Moglo je biti.
Ti! Tako snažan. Vojno sposoban.
NEPRIJATELJ
Dobro. Šta ako jesam?
LEJLA
Ako jest, mogao si uzeti pušku. Pucati po gradu. Ubijati. Žene, djecu, ptice ―
Sad se on smije. Sve glasnije.
LEJLA
Jesi li?
NEPRIJATELJ
Šta?
LEJLA
Pucao.
NEPRIJATELJ
Možda.
Lejla vadi cigaru. Pripaljuje.
LEJLA
Onda sam možda ja neprijatelj ovog grada.
NEPRIJATELJ
Jesi li?
LEJLA
Jesi li ubijao?
NEPRIJATELJ
Možda.
LEJLA
Možda je onda sve bilo uzalud.
(više za sebe)
Možda si ti ubijao ovaj grad.
Kao što će grad ubijati mene.
NEPRIJATELJ
Kako? Kad?
Lejla povuče dim. Nasmije se.
LEJLA
Uskoro.
U CVIJETNOM VRTU MOG UMA
LEJLA
Sarajevo, 2002. Psihijatrijska klinika.
Lejla puši.
LEJLIN DOKTOR
Mogao bih i ja jednu.
Lejla mu pruža kutiju cigareta. Doktor izvadi jednu. Lejla mu pripali.
LEJLIN DOKTOR
Koliko je prošlo?
LEJLA
Dva mjeseca.
LEJLIN DOKTOR
Dva mjeseca ste kod nas.
I? Kako se osjećate?
LEJLA
Isto.
LEJLIN DOKTOR
Meni se čini da ste malo mirniji.
LEJLA
To je od lijekova.
LEJLIN DOKTOR
Da vidimo.
Uzima njen karton. Čita.
Olanzapium, 10 miligrama.
Paroksetin, 30 miligrama.
Diazepamum, 3 puta po 5 miligrama.
Istina.
Lejla pokušava da se nasmije.
LEJLIN DOKTOR
A misli?
LEJLA
Isto.
LEJLIN DOKTOR
I dalje mislite da ste ih vi ubili?
LEJLA
Da.
Doktor par trenutaka razmišlja.
LEJLIN DOKTOR
Da niste nekad čuli za Santiaga Ramona y Cajala?
LEJLA
Jesam li trebala?
LEJLIN DOKTOR
Nobelovac. Naučnik koji je predstavio cijelu arhitekturu nervnog života.
LEJLA
Super.
LEJLIN DOKTOR
On je smatrao da je ljudski mozak prelijep. I jako, jako kompleksan. Recimo kao jedan ekosistem. Da bi mu jasnije bilo ono što vidi pod mikroskopom, crtao je floru i faunu sive moždane mase. Cijeli mozak je predstavio kao veliku cvjetnu baštu. Sve te ćelije osobita i elegantna izgleda. Crtao ih je kao ptice, čiji će lepet krila jednog dana razjasniti misteriju mentalnog života.
LEJLA
A do tad?
LEJLIN DOKTOR
Na šta mislite?
LEJLA
Šta ćemo dok ptice ne polete?
Oboje se smiju.
LEJLIN DOKTOR
Možemo razgovarati.
Eto, recimo, nikad mi niste pričali o ocu.
On je živ?
LEJLA
Jeste.
LEJLIN DOKTOR
Eto, vidite. Oca imate. Jeste li u kontaktu?
LEJLA
Čujemo se ponekad.
LEJLIN DOKTOR
I šta kaže?
LEJLA
Da je sad tu. Da mi želi biti otac.
LEJLIN DOKTOR
A vi? Ne želite?
LEJLA
Bolje ne.
LEJLIN DOKTOR
Zašto?
LEJLA
Zato što bih i njega ubila.
Lejla gasi cigaru.
IV
MNOGO GODINA POSLIJE
LEJLA
Sarajevo, 2017.
Prošlo je mnogo godina.
U krevetu leže Lejla i njena djevojka. Lejla je budna. Djevojka spava.
I dalje ja sam kćerka majke koje nema.
Kćerka zemlje koje nema.
Ali sad imam nju.
Na kraju ipak, djevojčica se u djevojčicu zaljubila.
Imamo i mačku.
Lejla zagrli djevojku. Zaspi.
Pauza.
Odjednom se čuje lupkanje u prozor. Sve jače i jače. Lejla se budi, lagano ustaje i odlazi na balkon.
JE LI TI TO PROFITIRAŠ NA SVOJIM MRTVIMA?
Lejla mrvi hljeb u saksije. Vrane kljucaju. Lejla se osmjehuje.
LEJLA
Dođu one noću. Često. Bude me.
Hranim ih i gledam.
Vrane šire krila.
LEJLA
I onda im kažem. Sve je dobro. Bolje sam, puno bolje.
Imam nju. Nas dvije i mačka.
A i ta knjiga koju sam napisala:
O njima, njihovim smrtima.
Kako smo se raspali ―
Dobro. Sve je dobro.
Vrane jedu, klepeću krilima, otvaraju kljunove.
VRANE
Lejla, Lejla ―
LEJLA
One izgovaraju moje ime.
Šta je?
VRANE
Lejla, Lejla ―
je li ti to profitiraš na svojim mrtvima?
LEJLA
Da tako mi govore.
Lejla šuti. Gleda ih. One odlete na drvo, pa se vraćaju.
Jedu hljeb. I može bit, smiju se.
SRCE TAME
Lejlina djevojka sasvim budna sjedi u krevetu.
LEJLINA DJEVOJKA
Ona misli da ja spavam ―
Gleda prema balkonu.
Ali ne spavam.
Znam ja ―
Sve čujem ―
Lejla lagano ulazi u sobu. Trzne se.
LEJLA
Ti budna?
Gledaju se.
LEJLINA DJEVOJKA
A ti? Što si ti budna?
LEJLA
Izašla da zapalim jednu.
LEJLINA DJEVOJKA
Sat vremena pušiš cigaru?
LEJLA
Pa ispušila sam više.
Tri, četiri.
Lejla liježe u krevet.
Hajde spavaj. Moraš rano ustati.
Ona i dalje sjedi.
Lezi. Šta ti je?
Ona šuti.
Šta ti je? Što si takva?
LEJLINA DJEVOJKA
A što ti hraniš vrane?
Lejla se pridiže.
LEJLA
Bilo bajatog hljeba, pa iznijela.
Eto sad spavaj.
LEJLINA DJEVOJKA
Jesi li ti sretna?
LEJLA (zbunjeno)
Jesam. Kakvo je to pitanje?
LEJLINA DJEVOJKA
Je li ti znaš da ja tebe volim?
LEJLA
Volim i ja tebe.
Grli je.
I mačku.
Smije se.
LEJLINA DJEVOJKA (osmjehne se)
Da. Ali ipak hraniš vrane.
Ustaje iz kreveta. Izlazi iz sobe.
KRIVA SAM
Lejla je sama na sceni.
LEJLA
Kriva sam. Nema razloga da vas lažem.
Na scenu ulaze Brana, Boro, Safeta i Nedžad. Stanu iza Lejle.
LEJLA
Jesam. Ubila sam svoju porodicu.
Prvo Boru.
Boro odlazi na lijevu stranu.
Pa Safetu.
Safeta odlazi u desnu.
Potom Branu.
Brana stane pored Bore. Lejla gleda prema njima.
Brana je legla uz Boru. U zemlju pod krst u koji ni on ni ona nisu vjerovali. Otišla je njemu, siročetu, da u zemlji ne bude sam. Njemu koji je cijeli svoj život poslušno pratio svaki njen korak.
Lejla okrene glavu.
Na kraju sam ubila i Nedžada.
Nedžad stane pored Safete. Lejla gleda prema njima.
Nedžad je legao uz Safetu. Pod molitvu u koju su oboje vjerovali. Otišao je njoj da je u zemlji vječno moli za oprost što joj za često nije znao dati ljubav kakvu zaslužuje.
Lejla pogleda čas u Branu i Boru, čas u Nedžada i Safetu.
Uradili smo što smo uradili. Ne postoji način da se ikad više sretnemo i popravimo stvari. Uzaludno je sad i moje priznanje da sam voljela svoje žrtve. Da su oni bili cijeli moj svijet.
Pauza.
Tako je kako je.
I sad je sve jasno.
Boro, Brana, Nedžad i Safeta priđu jedni drugima. Uhvate se za ruke i odlaze sa scene. Lejla ostaje sama.
MOLBA PTICAMA
LEJLA
Ja znam kako ova priča završava.
Ali prije toga samo još nešto.
Ustaje. Otvara prozor. Čuju se ptice.
LEJLA
jednom kad ljudi istroše sve svoje iluzije, kad im ostane još samo prebrojati mrtve, ovaj će svijet ostati pticama
Lejla se obraća pticama.
kad do toga dođe, molim vas, ne plačite za ljudima
ako vam bude teško, a vi onda zaplačite nad svim palim mostovima, jer samo su mostovi bili krila ljudima
potom se zbrojte, koliko god vas na ovom svijetu ima
pročelje prepustite gavranicama
neka vas one povedu
na svoja krila dignite ovaj svijet i ponesite ga
zvijezde će vam dati snage da letite vječno, bez prestanka
molim vas, s ovim svijetom ponesite i ljudsku sramotu
dobro je umotajte u perja, i nosite je daleko, što dalje od očiju svemira
letite!
samo letite!
nikad nemojte stati!
ako ustreba kljunovima razderite opne vremena
i idite dalje
još dalje
nosite tu sramotu, i preklinjem vas, ne dozvolite da za nju
IKO
IKAD
IGDJE
SAZNA.
FINALNA RASPODJELA GROBOVA
LEJLA
Sarajevo, godina nepoznata.
Da, ja znam kako ova priča završava.
Ona će se probuditi.
Ulazi Lejlina djevojka i sjeda za sto.
Doručkovat ćemo.
Lejla joj prilazi. Grli je s leđa. Ljubi.
Jako ću je zagrliti. Svim u sebi ću se nadati da ona razumije.
Lejla skida prstenje na sto.
Uzima mačju hranu i sipa je u zdjelicu.
Potom kreće prema prosceniju.
Ostavit ću tu divnu ženu. Jedinu ženu koja me voljela.
Iskreno, ne znam kako se Most bratstva i jedinstva danas zove, ali preći ću ga.
Preći na drugu obalu, i krenuti gore ―
Pauza.
Onog davnog augustovskog dana, dva grobara nisu razumjeli zašto kopaju dvije rake. Oni nisu mogli znati da drugu kopaju za mene.
Pauza.
Ovdje rastu petunije.
Vadi bočicu vode i zalijeva cvijeće.
Još jednom ću ih zaliti.
Zatim ću zapaliti cigaru, povući koji dim da se razgori, pa cigaru zabosti u zemlju i pustiti da gori.
Do kraja da izgori.
I tad ću:
Leći uz svoju mrtvu majku.
Leći u svoju mrtvu zemlju.
Leći pod svoju mrtvu zvijezdu.
KRAJ
