Foto: Vanja Čerimagić
Dozvoliću mogućnost da postoje istinski hrišćani među sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve. Verovatnoća nije velika, ali postoji. Siguran sam da većina sveštenika Sveto pismo nije pročitala, a ako i jeste, zaboravila ga je odmah po čitanju, a možda ga i spalila kao kompromitujući materijal. Jer kako je moguće pozivati se na Isusa Hrista, jednog od najvećih revolucionara ikada, koji je imao hrabrosti da pljune javnom moralu u lice i da u svoj pokret primi sve one koji su poželeli da mu se pridruže: ribare i bludnice, drvodelje i prosjake, između ostalih. Dozvoliću mogućnost da je među njima bilo i onih koji su osećali seksualnu privlačnost prema pripadnicima/pripadnicama istog pola, odnosno da kažem to savremenim rečnikom, nije mala šansa da je među Isusovim sledbenicima bilo, ima i biće osoba LBGTIQ orijentacija.
Skočimo sad nekih dve hiljade godina unapred od onog vremena kad je Isus hodao zemljom. Svratimo do Srbije, zemlje čuda, a onda skočimo i da Vršca, sedišta Episkopije banatske i upoznajmo hristomolitelja i starešinu svim sveštenicima banatskim koji se zove Nikanor. Veliki hrišćanin je to, pravi. Onaj koji u svom obraćanju pastvi kaže kako bi da ima oružje pucao u ljude koji šetaju ulicama u okviru nedavno održanog Europrajda u Beogradu. Zamislite sad Isusa Hrista gore na nebesima, ili gde god da je. Šta bi on rekao junaku našeg doba Nikanoru? Dozvoliću mogućnost da dotičnog boga nema, jer da ga ima morao bi jasno i glasno da nam se ukaže i da se javno postidi Nikanorovih reči koji vodi svoj prljavi krstaški rat protiv LBGTIQ osoba. Naravno da Nikanor nije jedini sveštenik zbog kojeg bi dotični gospodin trebalo da se postidi. Lista tih i takvih koji su pozivali na nasilje u ime božje je toliko dugačka da bismo njome mogli nebesa da prekrijemo.
Ipak, malo je grozomornijih izjava od ove. Ne samo zato što dolazi iz usta jednog od episkopa Srpske pravoslavne crkve u kojoj je moguće da se ordenom okiti i neko poput Vojislava Šešelja, nego zato što je uticaj ove porezom neopterećene nevladine organizacije u tesnoj saradnji s vlašću na populaciju u zemlji u kojoj je nominalno zvanična crkva zapravo priličan, da ne kažem prevelik. I ne samo to, njen pogubni uticaj širi se i u susednim državama na način koji je apsolutno neprimeren, odnosno koji predstavlja direktno mešanje u unutrašnje uređenje suvernih država, ali to je druga priča, ne manje odvratna i opasna.
Jasno je da Nikanorov poziv na krstaški rat i uništenje LBGTIQ osoba nije pretnja samo njima, nego svima nama koji mislimo da je ljudski voleti i da je svaka ljubav dobrodošla, te da oni koji se vole to smeju i treba jasno i glasno, te javno i da pokažu. Dozvoliću mogućnost da među nama ima ateista, agnostika, budista, muslimana, rastafarijanaca, pastafarijanaca… Siguran sam da bi u koloni na Europrajdu ili bilo kom Prajdu u svetu bio i onaj u čije ime Nikanor poziva na oružje. Jednako sam siguran da bi Nikanor s velikim užitkom pucao u Njega.
PRIČA O ZLOUPOTREBI OBREDNOG
Stari Persi (Biš Šeli) pisao je o pesnicima kao nepriznatim zakonodavcima sveta, pa smo se smejali njegovoj romantičarskoj naivnosti. Onda nas je, između ostalih, iznenadila Sluškinjina priča, a gle svet se lagano pretvara u veći košmar od toga. Potom smo se čudili Pandemiji, a zaboravili na Kamija, Markesa, Saramaga, između ostalih. Kad je reč o postjugoslovenskoji prozi i njenoj vidovitosti, pomenuo bih Sretena Ugričića i njegovo distopijsko remek-delo Neznanom junaku koje odavno živimo, zatim Prvi, drugi treći čovek Mirjane Đurđević koja je predvidela hapšenja ratnog zločinca i počinioca genocida Ratka Mladića, te, konačno, roman Ministar mlađeg crnogorskog autora Stefana Boškovića koji je, nekom na sreću, nekom nažalost, s priličnom preciznošću predvideo sudbinu vlasti Mila Đukanovića u Crnoj Gori.
Jedan od puteva tog sloma išao je (zlo)upotrebom Srpske pravoslavne crkve i njenim propagandno-političkim igrokazima u vidu litija koje su se „davale“ na repertoaru u Podgorici i drugim gradovima gotovo svakodnevno, a koje je Bošković u svom romanu smestio na Rumiju, u obred uspinjanja, koji, paganski u svom izvoru, zapravo predstavlja koketiranje kulture s crkvom i „oživljavanje“ tradicije koja se naposletku svima obija o glavu. Možda za svoju romanesknu viziju pisac nije morao da bude posebno nadahnut pitijskom inspiracijom jer često je dovoljno osvrnuti se oko sebe i shvatiti na koji način se u našim pretpolitičkim društvima elementi takozvane tradicije, odnosno takozvane religije koriste za postizanje vrlo jasnih, kratkoročnih političko-pljačkaških ciljeva. Jer niti se radi o izvornom hrišćanstvu koje bi trebalo da bude skromno i usmereno na život večni, niti je ta tradicija zaista ukorenjena u ovdašnjim društvima, ma koliko vremena prošlo od pokrštavanja Južnih Slovena. Dovoljno je pogledati samo rituale unutar naših hrišćanskih crkava pa shvatiti da je to zapravo samo prilagođeno paganstvo i da se izborom svetaca zaštitnika i krsne slave zapravo maskira drevni paganski ritual.
Međutim, zato su političko-pljačkaški ciljevi vrlo jasni. Ko god se u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj a i malo šire mašio za crkvu i naciju, obogatio se preko noći, ostavljajući iza sebe krvave tragove. Stefan Bošković u svom romanu, između ostalog, prikazuje unutrašnji mehanizam ove prakse. Kroz sudbinu Valentina Boškovića koji se u sve to upliće iz lične frustracije i neostvarenosti, odnosno iz potrebe da bude moćan i voljen, detektuje se matrica svih popova i ministara, te njihove sprege koja je uveliko već dovela do propasti upravo onih vrednosti za koju se hrišćanstvo nominalno zalaže, a koje su, hteli mi to ili ne, osnove naše etike i nužan uslov opstanka svake ljudske zajednice. To što su ih prvi zaboravili oni koji ih tako glasno propagiraju govori o ozbiljnom problemu u koji su upale religijske institucije u ovim našim pseudodržavama. Njihove duše ne žude za večnim životom u bogu u koji, reklo bi se, uopšte i ne veruju. Štaviše, one su gladne vrlo opipljivih telesnih ovozemljaskih radosti i ne prezaju ni od kakve gadosti kako bi to i postigli.
