Foto: privatna arhiva

(odlomak neobjavljenoga romana Dva talasa)

Marija je ugledala onižeg muškarca u centru gradića po imenu Cumberland, Kambrlend, te the Gateway to the West, Kapija ka zapadu, kako ovaj grad u Merilendu mnogi zovu. Sedeo je na klupi, ispijao pivo i posmatrao prolaznike. Prišla mu je i sela pored njega. On je samo okrznuo pogledom. Živnuo je tek kad mu je saopštila šta je zanima. Kazao je:

− Dobro se sećam Luke. Radili smo zajedno u smeni − i ponovo uronio u ćutanje.

Marija je posmatrala njegova široka ramena, jake mišice, prljavu kosu, mrzovoljno i opušteno lice. Ništa nije rekla, očekujući da on nastavi. (Nije se začudila što je nije upitao kako ga je pronašla. To ga očevidno nije zanimalo. Zato je odlučila da ni ona ne pomene koliki trud je uložila da dođe do njega, Dareka Zabrockog.)

Neko vreme su ćuteći sedeli u senci široke krošnje. Iz prepodnevnog žamora povremeno bi se otrgao povišeni ton. Resko zvono sa bicikla… Zvuk brezove metle kojom je neko čistio trotoar ispred radnje… Brujanje zvona sa obližnje crkve…

Tamnoputi muškarac je najzad odlučio da progovori.

Magla je te aprilske večeri prekrila čitav kraj, započeo je on zagledan u odblesak svetlosti na prozoru dvospratnice na suprotnoj strani ulice. I mraz je stegao, preteći da uništi tek procvetali behar. Svako ko je imao neko sklonište žurio je da pobegne s opustelih ulica i potraži spas kraj toplih peći.

Vrata su se naglo otvorila i jedan mladić je kročio u baraku. Zastao je i pogledao u okupljene oko čađave furune, užarene od jake vatre i suvih cepanica. U ruci je imao kofer, starinski, od tvrdog smeđeg kartona ojačan metalnim uglovima, na sebi crn kaput, dug, od debelog sukna, za broj veći, na nogama iznošene cipele, jednostavne, sa zatvorenim risom i širokim vrhom. Hladnoća je zarumenela njegove obraze. I inje se moglo nazreti na obrvama pridošlice.

Pogledavši došljaka, Darek je sa svog mesta kraj peći odmah uočio vuneni, rukom pleteni prsluk. Takvi prsluci su se pleli i u njegovom rodnom kraju, tamo, kraj reke Obre, sred plodne poljske nizije. On je dobio sličan prsluk od svoje majke, ako se ne vara, za deseti rođendan.

− Čudno kako takav detalj može da utiče na čoveka − dodao je zamišljenim glasom Darek Zabrocki. − Nekog zbog te sitnice prihvatimo čim ga vidimo. Počnemo da gledamo na tu osobu kao na nekog bliskog… Kao da ti je rođak! Ili drug koga godinama poznaješ!

Ispio je gutljaj piva iz flaše i nastavio dalje.

Luka Jovanović se pokazao kao dobar radnik. Istina, bio je ćutljiv, preko mere povučen, ali predan poslu. Darek je od prvog dana bio pored njega. Pokazao mu je kako se ruda kopa, vadi i sprema u kolica, gde je položaj glavnog ležišta, gde leže kompresori a gde pumpe za vodu i drobilice, kakav se alat i oprema koristi, kako se proverava sigurnost podzemnih prostorija i tunela, kako da se bori s vrućinom, zagušljivošću, teškim vazduhom i znojem, koji se sliva niz obnažena prsa…

Jedino nije mogao da ga podstakne da više priča.

Iz oskudnih Lukinih reči Darek je samo uspeo da sazna kako je Luka doleteo u Njujork početkom februara te iste, 1976. godine, tri meseca pre nego što je kročio u baraku u Merilendu, da je prvo radio na farbanju mosta u Bruklinu, pa u mesari na Long Ajlandu, potom, kratko, u Nju Džerziju na dostavi namirnica naručenih putem telefona. Posao u merilendskom rudniku bio je prvi posao na duže vreme koji je uspeo da nađe.

Ipak, mnogo više od reči govorili su isečci iz časopisa koje je Luka sakupljao. Jednom je Darek ostao sam u spavaonici. (Velikoj, sa dvanaest kreveta. Imali smo samo neku tanku ćebad za pokrivanje, jedan prozor u uglu… Prljav, prekriven starim novinama umesto zavesom… Takav je rudarski život, dodao je rezignirano i slegao ramenima.) On je iskoristio situaciju i krišom otvorio Lukin kofer. Neka Marija ne shvati pogrešno. Nisu njega zanimale vrednosti. Zlato ili novac. Ne, to nikako! Nije on takav čovek. Darek je samo želeo da otkrije šta to Luka krišom gleda kad god legne u krevet. I otkrio je. Ispod crnog odela i košulja, donjeg veša i nekoliko pari čarapa pronašao je novinske isečke sa slikama bogatih kuća.

Gledajući u ta raskošna zdanja, brižljivo negovane travnjake, fontane i cvetne bašte, na koja je neko neštedemice rasipao pravo bogatstvo, Darek je shvatio. Luka Jovanović je snivao svoj san. U tom snu, on je sebe video kao vlasnika takvog komfora! Čim je to izgovorio uglovi Darekovih usana iskrivili su se u podsmeh.

Malo je zaćutao, ispio novi gutljaj piva i nastavio.

Kad je shvatio o čemu se tu radi, Darek je vratio isečke novina u kofer, a kofer ispod Lukinog kreveta. Već tada je on znao da će život (Brzo! Jako brzo!) naučiti Luku da njegova vera (kako svako ima istu šansu u životu) i uverenje (da snovi svih ljudi na ovoj Zemlji imaju istu vrednost) zapravo ništa ne znače. Baš ništa! Znao je on (Ma… istog časa!) kako će Luka još nešto shvatiti. Ljudi se razlikuju ne samo po onome što poseduju, već i po tome šta smeju, a šta ne smeju da sanjaju.

– I tu nema šta da se priča – produžio je taj, od teškog fizičkog rada, iscrpljeni Poljak tonom punim gorčine. – U životu je tako. Snovi nisu za svakog… Za neke ljude snivanje je prirodni red stvari. Drugima su snovi zabranjeni – pričao je on sa gotovo mračnim zanosom.

– Ni to ne treba nikog da čudi – brzo je dodao Darek. Činilo se da, onako pripit, govori samom sebi. – Snovi su opasni! Jako opasni!! Zato što nude iluziju. Da svaki čovek može da bude poštovan… Da svako ima pravo da živi slobodno, po svojoj volji… Da svakosme,može i treba da upravlja svojim životom… To je, naravno, bajka – naglasio je Darek, klimajući glavom. – Jer… u životu čuda nema. Svi to znaju.

Marija ga je pogledala. Iako je bio pod dejstvom alkohola, misao Dareka Zabrockog bila je začuđujuće jasna. Nije se iznenadila. U svojoj praksi već je to viđala kod teških alkoholičara. Da im se jave trenuci prave lucidnosti. Tada smireno i promišljeno izgovore razborite, nekad i mudre stvari.

– I naš život… Šta je? – glasno je upitao Darek, prateći sada mlazeve vode u obližnjoj fontani. – Tek dišeš. I živiš. Ako imaš sreće, krećeš se u prostoru koji nije pun memle, ugljene prašine i zadaha. Doživiš ponekad i nešto novo… lepo… I, to je to.

Marija je na čas premišljala da li da prekine tu tiradu. Ipak je odustala.

– A snovi… – produžio je Darek. –Snovi daju nadu. Zar je onda čudno što se na snove gleda kao na nešto opasno? – još je promrmljao i ućutao.

U nastaloj tišini, Marija je primetila kako on noktom cepa nalepnicu na pivskoj flaši. Nokat je bio širok, s izduženim žlebovima i žutom mrljom. U neko doba Darek se trgao. Pogledao je u Mariju svojim od pića podbulim očima, setio se šta nju zanima i nastavio da priča o Luki.

Prolazile su nedelje a Luka se sve ređe družio s momcima iz kopa. Nije zalazio u kantinu, izbegavao je piće, a videlo se da ga ne zanimaju ni grube šale. Takve stvari brzo zasmetaju.

Marija bi trebalo da zna. Tu, u tom merilendskom majdanu, sakupio se svakakav svet. Iz kojih sve zemalja nadničari nisu stigli! Pravo govoreći, on, Darek, za neke zemlje nikada i nije čuo… Snaći se tu, biti svoj i (Posebno!) usuditi se da otvoreno odbaciš život tih ljudi, grubih i prostih, zna on to, neka Marija ne misli da ne zna, značilo je samo jedno. Izazvati ih. I ti momci su reagovali. Počelo je sa šalama, potom s grubim lakrdijama. Oštrim. Nepriličnim. Završilo se udarcima i tučom. Te ljude nije zanimalo što je Luka počeo, posebno noću, jako da se znoji, da kašlje i sve manje da jede. Uski hodnici podzemnih kopova, Darek je tu položio šaku na svoje koleno, znaju da ispune grudi štetnim gasovima. I tu ništa ne pomaže.

– Kad se pročulo da Luka noću sedi sam, na klupi ispred crkve… Eno, one, na kraju ulice… –Darek je rukom pokazao nagotsko zdanje na vrhu obližnjeg brežuljkai Marija je, pogledavši u tom pravcu, na tren zadržala pogled na prekrasnom vitražu koji je krasio prozor jednog zida te građevine –tada je sve izmaklo kontroli. Čim bi se Luka negde pojavio, svi bi počeli da se podgurkuju… smeju… Posle par nedelja Luki je to dojadilo. Jednog jutra samo je pokupio stvari i bez reči otišao.

Darek mora da prizna, nastavio je on i iskosa pogledao Mariju. Pokušao je on da sazna šta je Luka radio na tom brežuljku, najvišem u okolini. Ne zato što je radoznao, ne, on nije takav, već da pomogne Luki. Da ga uzme u zaštitu. Ali, nije uspeo. Luka je ćutao. To odbijanje ipak nije naljutilo Dareka. Nije ga nateralo ni da nešto brzopleto zaključi. Takav je on čovek. On nikada ne donosi prenagljene zaključke, retko ismeva ljude, nastoji da čini samo dobra dela. Tako su ga učuli. Koliko je samo puta pastor iz njegovog sela viknuo sa propovedaonice:

– Uklanjaj se od zla, i čini dobro i živi doveka.[1]

Dobro on to pamti, produžio je Darek, sve češće zapličući jezikom. Kao što pamti nedeljne mise. I sebe na misama dok sedi pored majke. Uplašen. Zagledan visoko gore. U pastorovu siluetu sred propovedaonice. Ili u dim od upaljenih sveća pod tavanicom… Naročito se jasno Darek seća pastorovog preteći ispruženog prsta. Pretio je i povišenim glasom ponavljao nad glavama vernika kako „bezbožnik samo uzima i ne vraća dok pravednik poklanja i daje“.[2] 

Blago se zanoseći, Darek je spustio praznu pivsku flašu kraj svojih nogu, pored četiri druge boce, i ućutao. Očekujući da progovori, Marija je okrenula glavu. Nošena jedva primetnim vetrom, senka pred njom je poigravala na pločniku. U tom času iz Marijinog sećanja izronila je jedna druga senka. Ta sen je mirovala na podu sobice u kojoj je živela sa svojom mamom, na prvom spratu trospratne zgrade od crvene fasadne cigle, sred Kineske četvrti San Franciska.

[1] Psalm 37 : 27

[2] Psalm 37 : 21