Nesreća

Foto: Andrej Bjelaković

(iz neobjavljenog romana „Karota“)

Moj prvi susret s Ninom bio je obeležen neprijatnošću. Tačnije, neprijatnost je dovela do našeg prvog susreta.

Ne sećam se šta me je tog dana isteralo na ulicu, da li sam išao na posao ili se, možda, vraćao odatle, ili je, pak, u ostavi ponestalo nečega, znam samo da je dan bio topao ali suv, tako da je moguće da sam prosto izašao da iskoristim retke povoljne vremenske uslove u Beogradu. Na ulici je bilo sveta, ali meni je pažnju privukla devojčica od pet ili šest godina, koja je stajala pred pešačkim prelazom i pokušavala da pređe na drugu stranu kolovoza. Tamo, na drugoj strani, stajala je žena koju je devojčica htela da sustigne, verovatno njena majka, oslonjena o kolica u kojima je sedelo još jedno dete i zanesena razgovorom sa gospođom koja je takođe pored sebe imala dete. Ko zna, možda je ta druga bila njena majka. Svejedno, nijedna nije obraćala pažnju na nas, zaustavljene usred gužve.

Nikad mi ne bi palo na pamet da se iz čista mira obratim detetu bez pratnje, ali ovaj slučaj je bio drugačiji: pratnja je bila tu, gotovo na dohvat ruke, a saobraćaj koji je devojčicu delio od majke bio je gust i naopak. Dete je delovalo zbunjeno i svakog časa se moglo odlučiti na nesmotren korak. Uputio sam oštar pogled dvema ženama, u nadi da će umuknuti i setiti se da su izgubile dete, ali razgovor se nastavljao neometen posmatračem.

„Zdravo“, rekao sam devojčici i pružio ruku, sagnuvši se malo. Kada je podigla glavu ka meni videlo se da ni ona nije oduševljena situacijom. „Ti bi da pređeš ulicu?“, pitao sam. „Hoćeš do mame?“

Klimnuvši glavom, vratila je pogled na žene preko puta.

„Šta kažeš da mi daš ruku, pa da pređemo zajedno?“

Istog trena, razgovor sa druge strane ulice je utihnuo. Obe žene su se upiljile u mene, kao da su sve vreme čekale da odigram potez.

„Alo, bre“, viknula je ona što nam je ranije bila okrenuta leđima, pa zamahnula pesnicom ka meni. „Šta radiš to?“

Ostao sam zatečen, ruke i dalje ispružene ka devojčici, koja tek sada nije znala šta da radi.

„Silvija“, dreknule su uglas. „Dođi ovamo. Ne, čekaj, sada je crveno, nemoj sada… Čekaj, doći ću do tebe. Čuješ li? Skloni se od tog čoveka, Silvija!“

„Kako te nije sramota?“, dobacila mi je jedna, zakoračivši na kolovoz, ali ipak je morala da sačeka da se saobraćaj zaustavi. Dete u kolicima je zaplakalo. „Neka neko pozove policiju“, viknula je druga i osvrnula se u potrazi za svedocima.

„Gospođo“, pokušao sam da objasnim. „Samo sam želeo da joj pomognem da pređe ulicu. Vi niste obraćali pažnju…“

Ali bilo je to uzalud. Žene su se povišenim glasom obraćale meni i Silviji, upućujući naizmenično pretnje i reči ohrabrenja, a onda je ona sa kolicima prepustila ručke onog drugoj i zaždila preko ulice.

„Kako te, bre, nije sramota, manijače?“

Trenutak pre nego što će razjarena majka dospeti do mene, iza mog ramena je neko progovorio altom koji se vešto provukao kroz brektanje auspuha.

„Gospođo, vas treba da je sramota“, rekla je Nina, s takvim autoritetom da smo mala Silvija i ja ostali u stavu mirno. „Da nije njega, sakupljali biste dete s ulice.“

Silvijina majka je usporila korak – zapravo je i ona stala u stav mirno, nasred kolovoza, izloživši se automobilima s obe strane pešačkog prelaza koji su nestrpljivo čekali zeleno.

„Dirao ju je“, dobacila je druga žena. „Videla sam.“

„Kako ju je dirao? Ovako?“, rekla je Nina i pružila ruku Silviji. Devojčica ju je uhvatila za prste. Prešle su zajedno ulicu, prošavši pored Silvijine majke, koja je, na kraju, morala da se skloni poterana zvucima sirena.

„Jedva čekam da pozovemo policiju“, rekla je Nina, predavši dete zajapurenoj majci. „Da im kažem šta sam videla. A videla sam sve. U stvari, snimila sam.“ Izvukla je telefon iz džepa. „Ko će da zove? Hoćete ja?“

Tek kada su se žene i njihova deca izgubili iz vida, obratio sam pažnju na spasiteljku. Na sebi je imala jednostavnu odeću, nešto što se nosi na posao ako želiš da ostaneš neprimećen, ili možda, ispravio sam se, ako ne želiš da kolege ogovaraju tvoju odeću, već da pažnju obrate na nešto drugo. Recimo, na tvoje lice. Imala je krupne, smeđe oči i gotovo maslinast ten, usne blago oborenih uglova i uvređenu bradu. Mladež ispod desnog oka izgledao je kao poziv za ples, a njen laserski pogled je istog trena počeo da deluje na daljinu, hirurški otklanjajući strah i unoseći u mene samopouzdanje.

„Jebote“, rekao sam i Nina se nasmešila, pomislivši, verovatno, da se to odnosi dve ludače.

„Nisi uradio ništa loše“, rekla je. „Žali bože deteta.“

Nisam stigao da kažem hvala, da je pitam kako se zove, niti da zapamtim u koji je haustor ušla. Kasnije, kada sam se u stanu dovoljno opustio da premotam ceo film šetnje, shvatio sam da slučaj sa detetom, zapravo, nije najjači udarac tog dana. Jači je bio susret sa Ninom.

Nisam morao dugo da je tražim. Kao manijak, dva dana sam obilazio mesto susreta u nadi da će opet naići i upornost se, kao u bajci, trećeg dana isplatila, kada sam je ugledao kako, gurajući bicikl, izlazi iz jednog od ulaza. Sustigao sam je i stao pored nje na semaforu.

„Opet ti?“, pitala je. „Ne brini, umem da pređem na drugu stranu bez pomoći.“

„Samo nemoj da zoveš policiju.“ Klimnuo sam bradom ka biciklu. „Možda možemo ponekad da obiđemo krug.“

Malo je odmakla bicikl od sebe, kao da ga tek tad pomnije razgleda.

„Dobila sam ga na poklon. U stvari ne umem da vozim.“

Nasmejao sam se. Zajedno smo prešli ulicu.

„Dobra ti je ta fora“, rekao sam, malo glumeći, malo ne glumeći povređenost. Bio sam ubeđen da pokušava da me se otarasi.

„Ali možda možeš da me naučiš“, rekla je.

Ona je bila osoba od inicijative, i posle sam se često pitao da li zaista nije umela da vozi ili je samo uspela da pronađe način da čak i ono što je delovalo kao moja ideja u elegantnom obrtu pretvori u svoj projekat.

Naredne dve godine proveli smo učeći jedno o drugom i čini mi se da je ona bila marljiviji đak od mene, ali da joj je uspeh bio lošiji od mog, uprkos talentu i veštinama. Naprosto, materijal iz kog sam ja učio bio je bolje organizovan od onog koji je morala da savlada ona i stalna borba sa nesređenim katalogom mojih uspomena, stavova i osećanja tog je upornog kustosa s vremenom sve češće izvodila iz takta. Između nas je oduvek postojala važna razlika, ona koja nas je dovodila u nepopravljivo neravnopravan položaj tokom uzajamnog otkrivanja. Ja sam, naime, posedovao dva života, onaj koji je naglo prekinut i smešten u fioke nepotpunog sećanja, i onaj koji je pripadao sadašnjem trenutku i koji sam u to vreme delio s njom. Sada mi se čini da se na ta dva života može dodati još jedan, kom još uvek ne umem da odredim karakter, ali koji bi se, u najkraćem, mogao opisati kao život nakon dva Zadra. Život u kom trećeg Zadra, prilično sam siguran, neće biti.

Nina je imala samo jedan život i u njemu je razdaljina vazdušnom linijom između tačke u kojoj se rodila i tačke u kojoj sam je upoznao iznosila manje od pet kilometara. I da bi se od jedne do druge tačke došlo nije bio potreban pasoš. Bila je neko ko poseduje snažan koren, generacijama unazad, dok je moj koren toliko plitak da ga najobičnija košava može iščupati. To je zato što nikad nisam uspeo do kraja da se primim ni u jednom od svojih života. Onaj prošli, pretvoren u krnju uspomenu, dovoljno je izbledeo da se u njemu moglo obitavati jedino u obličju duha (što sam često činio, i to svakako nije doprinosilo jačanju naše bliskosti), dok drugi, tadašnji, nije uspevao da se razmaše, upravo pritisnut tegom prethodnog. Često sam Nini pominjao ono čega sam mogao da se setim iz prvog života. Nije mi bila namera da bilo šta krijem od nje, nisam bio u dosluhu s tajnama prošlosti, štaviše, o njima sam otvoreno govorio, i sam večito začuđen nezaokruženim sećanjima, presečenim kadrovima i poluupamćenim rečenicama. Praktično je o tome znala isto koliko i ja, o Putu Petrića i njegovoj družini, o našim podvizima i nepodopštinama – problem je bio u tome što uspomena nije bilo dovoljno da skroje smislenu istoriju. Postojale su nedorečenosti, nedosanjanosti, rupe čiji je sadržaj nepovratno iskopnio. Nina je, svejedno, volela da sluša priče, koje su katkad, verujem, bile zabavne, ali vraćajući se na događaje u kojima je protagonista bio izbledeli, nekadašnji ja, najviše sam patio zbog toga što nisam bio u stanju iznova da ih proživim. Uprkos našoj žarkoj želji, iskustvo se ne da ponoviti i preostaje nam samo da nestalo vreme posmatramo kroz prljavo staklo, u nadi da ćemo primetiti što više detalja. Međutim, šta je s uspomenama čije prisustvo osećamo negde na periferiji uma, ali koje nam uporno izmiču.

„Nečeg se sećam savršeno jasno“, rekao bih, prisiljen da zastanem s pričom i ostavim publiku nezadovoljenu. Nije volela taj osećaj. Nisam ni ja, međutim, kukati nad time svodilo se na samosažaljenje, a tek to ne voli niko. „Ali ima mnogo delova koji stoje odvojeni od šire slike. Čudno je to kad imaš dokaz za nešto što je nestalo iz tebe.“

S vremenom sam razvio pozu u kojoj sam se odvajao od prošlosti tako što sam je u društvu predstavljao kao vic. Laser uskog snopa Ninine pažnje, međutim, nije padao na kozeraj. Uvek je pokušavala da izvuče činjenicu i navodila me da batalim bajku o šumi i zagledam se u svako pojedinačno stablo. Tokom te dve godine, bilo je trenutaka kada je predlagala da „sednemo u kola i prosto odemo tamo“, ali uglavnom bi to pomenula usput, bez ozbiljne namere. Ili sam, makar, ja to tako tumačio, ne pokrećući ozbiljniji razgovor. Ovog puta, međutim, nije bilo govora o šali. Ni o razgovoru. Taj poslednji predlog došao je nakon nečega što nam je oboma okrenulo život naopačke.

Ne sećam se tačnog datuma, nikad ih nisam dobro pamtio, ali znam da je dan bio kišovit i da je Beograd izgledao kao sudopera ispunjena prljavim posuđem. Sa bezbojnih fasada slivala se voda, oluci i automobilski branici svetlucali su pod dnevnim svetlom prigušenim slojem ljubičastih oblaka. Ulice je pritiskala nekakva napetost, svi kao da smo se grizli za usnu čekajući kraj radnog vremena, zeleno svetlo na raskrsnici ili prestanak padavina. Sa Ninom sam se dogovorio da je pokupim u centru posle posla, pa da se vratimo u moj stan. Iako smo se viđali gotovo svakodnevno, nismo živeli zajedno, već smo svakog dana pravili plan za onaj naredni, držeći, valjda, uzbuđenje na nivou. Nisam postavljao pitanje zajedničkog života, nije mi se žurilo, a nije ni njoj, jer se, u protivnom, ne bi libila da ga postavi prva. Zapravo mi se dopadala ta ležernost, nije nas činila neozbiljnima, već nam je samo ostavljala dovoljno prostora da se krećemo onako kako želimo, svako za sebe i skupa. 

Uključio sam sva četiri migavca na zgodnom mestu u Sarajevskoj ulici, tik iza taksi-stanice, i zamalo zaspao uljuljkan brundanjem dizel motora i ravnomernim radom brisača. Bio sam umoran od škole i đaka, a i vreme nije doprinosilo raspoloženju, ali ništa od toga nije bilo dobar izgovor, svestan sam toga. Kada je Nina unela dašak svežeg vazduha u automobil, stresao sam se i legao na papučicu gasa snažnije nego što sam planirao, valjda da se razbudim i što pre nas dopremim do kuće. Nina se raspričala o nečemu sa posla, ali toga već ne mogu da se setim – izgleda da mi je manir da ono što se naslanja na odsudne događaje brišem iz pamćenja, ostavljajući oko njih krater, šupljinu ispunjenu vakuumom. Kako god, tog dana sam nas izvukao iz potopljenog centra i, jedva dočekavši da se sklonim iz zakrčenih bulevara, čim mi se ukazala prilika skrenuo iz Radničke u uže ulice Čukaričke padine, samo da bih se zalepio za stražnji deo gradskog autobusa koji se kolovozom kretao s većom mukom od moje šklopocije. Neko vreme sam vozio iza njega, žaleći se na dim iz auspuha koji nam je ulazio u sistem za ventilaciju, a onda, kada se konačno izmakao u uvučenu stanicu, dodao sam gas, udarivši pravo u pešaka koji je, ne gledajući oko sebe, izvirio ispred autobusa. Bio je to dečak, i nosio je torbu prebačenu preko ramena. Nije sačekao da autobus ode sa stanice, nije se vratio tridesetak koraka do prvog pešačkog prelaza, nego se po kiši zaleteo preko ulice. Da nije bilo riđe kose, neupadljivu odeću i torbu uopšte ne bih primetio.

Udarac je bio tup kao da je dopreo iz nekog drugog vozila, kao da se to nije desilo nama, već dalje niz ulicu. Video sam samo riđu glavu kako leluja između brisača, pre nego što sam zažmurio tako snažno da oko sebe nisam video mrak, već belo usijanje. Delić sekunde kasnije, čuo se Ninin vrisak. Otvorio sam oči i dečaka nije bilo nigde. A onda sam pogledao kroz bočno staklo i video ga kako sedi na kolovozu pored nas. Prepoznao sam ga. Prepoznao sam tu kosu, taj ten. Ubacio sam u brzinu i dodao gas.

Nina je vrisnula u moje uho. „Davore, stani!“

Opet sam ukočio, zažmurivši. Izašla je iz auta, ali svež, vlažan vazduh me ovog puta nije prizvao svesti. Naprotiv, nakratko me je odneo negde drugde. Ne sećam se šta se dešavalo tokom narednih nekoliko minuta, ali kasnije, kada smo pokušavali da ih se prisetimo, Nina je rekla da sam pošao za njom. Izašao sam, dakle, iz automobila i otrčao do dečaka koji je sedeo u vodi nasred ulice. Još jedan automobil se zaustavio i ljudi su pritrčali da pomognu.

Dečak nije bio ozleđen. Torbu punu školskih knjiga nosio je nisko, tako da sam branikom udario u nju, a ne direktno u njegove noge. Bio je zbunjen, uplašen i ugruvan od pada, ali kada smo ustanovili da ništa nije slomljeno i da ga ništa ne boli, uveli smo ga na zadnje sedište našeg auta i odvezli u Urgentni centar. Drugi par, koji se zaustavio iza nas, sledio nas je do tamo, žena je htela da se uveri da će dečak biti dobro. Zadržali smo se duže od četiri sata, pošto smo sačekali dečakove roditelje i zajedno s njima ostali dok nisu obavljene najvažnije analize. Do tada smo se primirili, tako da se sećam prizora iz pretrpanog hodnika i lica svih nas, odraslih, dok čekamo da nam se osoblje obrati. Njegovi otac i majka nisu krivili mene, više su se ljutili na malog Stefana. Mrštili su se suznih očiju i govorili mu da je nemoguće obuzdati ga, objasniti mu, naučiti ga bilo šta. Svaku rečenicu su započinjali sa: „Sto puta smo ti rekli…“ i većinu njih ne bi dovršili, odmahujući glavom i brišući suze. Stefan je zaista bio dobro. Tek tada je grč na licima odraslih popustio i tek mi je tada prišao njegov otac, da se kruto zahvali što smo ga dovezli do lekara. Promumlao sam nešto i pozdravio se sa njima i sa dvoje svedoka, pa pošao natrag ka kolima.

„Kuda ćeš?“, pitala je Nina, povukavši me za rukav. Na njenom licu nije bilo nikakve promene, gledala me je sa mešavinom ljutnje, zabrinutosti i tuge. Nisam znao šta da kažem kako bih neki od tih mišića opustio.

„Idemo kući, valjda“, rekao sam.

„Da, ali ti sada ne voziš“, rekla je Nina.

Do kuće nas je prevezao taksista, a po automobil sam u Urgentni centar otišao sutradan, pokupivši dnevnu kartu zakačenu za brisač.

Prvih nekoliko dana se činilo da se život vraća u stari kolosek. Pravili smo naše dnevne dogovore, nalazili se u gradu ili jedno kod drugog, išli na posao, jeli, gledali televiziju, spavali. Pričali bismo i o nesreći, o saobraćaju u Beogradu, o ludoj sreći, o tome šta se dešavalo u ključnim minutama kojih se nisam sećao. I posle svakog takvog razgovora nastupilo bi nekoliko trenutaka tišine. U početku su bili kratki, tek treptaj ili dva, pre nego što bi se načela neka druga tema, ali s vremenom su se produžavali i postajali sve neprijatniji, da bi, nedelju ili dve posle nesreće, postali upadljiviji od razgovora. Kao da više nije bilo važno ono što ćemo kazati, već ono što ćemo prećutati. Nešto nije bilo u redu, ali neko je morao to prvi da pomene.

Desilo se to opet u toku vožnje. Išli smo kod prijatelja, na neko slavlje, rođendan ili slavu, i to je bila prva vožnja nakon što je na automobilu zamenjen branik. Roditeljima nismo rekli ni reč o nesreći, a automehaničarski zahvat smo opravdali tuđim nemarom na parkiralištu. Flaše vina su zveckale jedna o drugu na zadnjem sedištu i sećam se da smo oboje nervozno treptali svaki put kada bi se čulo to staklo. Na kraju smo progovorili gotovo uglas.

„Zašto si onda dodao gas?“, rekla je Nina.

„Učinilo mi se da sam ga prepoznao“, uzvratio sam.

„Šta?“

„Mislio sam da znam ko je to.“

„Ali ne znaš“, rekla je Nina. Pogledao sam je, da proverim da li je to novo pitanje. „Je li tako? Ne znaš ga? Stefana?“

„Ne.“

„Šta si onda mislio? Ko je to?“

Ćutao sam. U Beogradu nije teško pretvarati se da te vožnja suviše zaokuplja da bi pričao.

„Pomislio si da ga znaš, pa si dodao gas? Zar je to neko od koga treba bežati?“

Flaše iza nas su zveckale kao da neko uporno smišlja zdravice.

„Karota“, rekao sam. I iznevši to ime, ne kao šaljivu priču ili romantično prisećanje, već kao ključnu kartu, adut sadašnjosti, neraskidivo sam povezao svoja dva života. „Mislio sam… Taj dečak, podsetio me je na njega.“

Ćutala je neko vreme, pustivši me da se izborim s uličicama novobeogradskog bloka. Samo što nismo bili stigli.

„Na Karotu iz Zadra? Iz družine Puta Petrića?“

Klimnuo sam glavom. Kada sam nas parkirao, ostali smo neko vreme u kolima, zagledani u niz parkiranih vozila. A onda je Nina pokupila vino sa zadnjeg sedišta i isprobala osmeh s kojim će stati pred slavljenike.