(Olga Tokarčuk, Empuzion: naturopatski horor, prevela s poljskog Milica Markić, Beograd: Službeni glasnik, 2023)

Olga Tokarčuk jedna je od najtalentovanijih, najobrazovanijih i najsamosvojnijih autorki i autora koji su danas vidljivi na globalnom nivou. Čitati Olgu Tokarčuk, uz uvid u njenu recepciju, znači pratiti, s velikim uzbuđenjem i radoznalošću, osobeni proces postajanja književnim klasikom, i to u doba kad se ideja klasika neretko dovodi u pitanje, tj. kad se na mehanizme književne kanonizacije (na Zapadu) gleda s manje ili više opravdanom podozrivošću i skepsom. Svakim novim delom Tokarčuk hrabro prelazi granice – kako one vlastite, poetičke, tako i one imanentne horizontu očekivanja recipijenta – uspevajući da stalno iznova iznenadi čitaoca širinom, osebujnošću i (inter)tekstualnim bogatstvom svoje proze. Uprkos tome, o njenom celovitom opusu može se razmišljati kao o prepoznatljivom prostoru u kom se neprestano susreću određene autorske prakse i tendencije. Njih je, u jednoj prilici, pronicljivo locirao novinar Edvin Bendik: reevaluacija politeiz(a)ma kao čin demokratizacije; (re)simbolizacija i transfiguracija mita; dekonstrukcija i osporavanje esencijalizovanih identiteta i konstruisanih granica; varijabilnost višestrukih epistemičkih perspektiva; filozofija eks-centričnosti; etika samoograničavanja, autorefleksije, uz otpor spram rigidnog antropocentrizma; utopijski intonirana kritika racionalizma i tradicija prosvetiteljstva, i drugo. Pri tom, iste ove tendencije neretko su prožete (eko)feminističkim impulsima. Proza Olge Tokarčuk odlikuje se impresivnim sinkretizmom raznrodnih intelektualnih, naučnih, duhovnih i filozofskih tradicija i sistema – kako istočnih tako i zapadnih – te memoriše suverenu autorsku kompetenciju, koja uporište nalazi u (post)modernim poetikama (istočno)evropske provinijencije. Posledično, opus Olge Tokarčuk širom se otvara za čitavu lepezu interpretativnih potencijala, provocirajući gotovo neiscrpna tumačenja i svedočeći da nam je hermeneutika još potrebna.

            Prva knjiga koju je Olga Tokarčuk napisala i objavila nakon što je 2018. godine dobila dva transnacionalno najprestižnija priznanja u domenu literature, Nobelovu nagradu za književnost i Men Buker nagradu, nosi naslov Empuzion: naturopatski horor. Reč je o romanu u kome autorka, jedan vek nakon objavljivanja čuvenog prototeksta na koji se oslanja, neskriveno stupa u intertekstualni dijalog s Čarobnim bregom (1924) Tomasa Mana. Empuzion je izvorno publikovan 2022. godine u Poljskoj. Zahvaljujući ažurnosti, posvećenosti i veštini Milice Markić, koja je dosad prevela većinu knjiga Olge Tokarčuk na srpski jezik, domaći čitaoci u prilici su da se neometano prepuste novom svetu ove autorke svega godinu dana po objavljivanju izvornika. A tamo nas očekuju kako ono prepoznatljivo tako i ono na šta (od Olge Tokarčuk) još nismo navikli.

            Već sama naslovna kovanica, praćena netipičnim, zagonetnim podnaslovom, najavljuje i prosede Olge Tokarčuk i okosnicu romana. U grčkoj mitologiji, Empuza je noćna sablast koja ima moć transformacije, koja protejski menja obličje, a neretko se javlja u formi žene te mami i napada muškarce. U Empuzionu se, kroz citat Aristofanovih Žaba, pojavljuje i eksplicitna referenca na Empuzu. S druge strane, naslov romana implicitna je aluzija na (Platonov) simpozion, gozbu ili pijanku u kojoj po pravilu učestvuju muškarci, razvijajući i deleći svoje ideje o različitim pitanjima. Oslanjajući se na Tomasa Mana, Tokarčuk u Empuzionu tematizuje repetitivne susrete uz jelo i piće, rasprave na razne teme i neiscrpne diskusije muškaraca koji se u Gerbersdorfu, lečilištu u Silesiji, u blizini današnje poljsko-češke granice, u osvit Prvog svetskog rata (1913. godine), leče od tuberkuloze i, obično uz čašicu Švermeraja, lokalne travarice s halucinogenim dejstvom, pokušavaju da nadmudre smrt. Međutim, za razliku od Mana, Tokarčuk insistira upravo na rodnoj disproporciji, na činjenici da je reč o muškarcima, s jedne, te rodnim dimenzijama njihovih rasprava, s druge strane. Debate koje vode junaci romana – pre svega Longin Lukas, katolik i tradicionalista, i Avgust Avgust, socijalista i humanista (očigledna aluzija na Naftu i Setembrinija iz Čarobnog brega) – obeležene su brojnim neslaganjima i suprotstavljenim vizijama i interpretacijama istih fenomena. Ipak, bezmalo svaka rasprava u Gerbersdorfu ultimativno vodi do ženskog pitanja, a time i do konsenzusa. Ispostavlja se, naime, da su hospitanti ujedinjeni u fundamentalnoj mizoginiji, osećajući poriv da neprestano podrivaju i ponižavaju ono žensko. Olga Tokarčuk pritom referiše na čitav niz kanonskih autora u zapadnoj kulturi, u rasponu od antičkih mislilaca, preko Tome Akvinskog i Avgustina, do Keruaka i Alena Ginzberga. O tome nas obaveštava autorska beleška na koju nailazimo nakon što smo pročitali roman. Dakle, dijalozi od kojih vrvi Empuzion zapravo su prikrivene varijacije na kanonske tekstove zapadne kulture u kojima se pak javljaju neskriveni mizogini stavovi.

             U tom pogledu, Olga Tokarčuk čini korak dalje u odnosu na svoj dosadašnji opus, vodeći se izrazito hrabrom i ambicioznom idejom da uđe u fikcionalnu polemiku sa samim vrhovima zapadnog (književnog) kanona na relativno malom prostoru (barem u poređenju s privilegovanim intertekstualnim osloncem), uspevajući pritom da izbegne opasnost od pojednostavljivanja problematike i karikaturalnosti. Utoliko se može reći da je u Empuzionu feministička oštrica još snažnija nego, primera radi, u romanima Ana In silazi u Donji svet i Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, gde je takođe formativna. Kao u slučaju drugopomenutog romana, Tokarčuk i ovde poseže za žanrovskom književnošću, kreativno i kompleksno dekonstruišući njene matrice. Karakteristično za Olgu Tokarčuk, ujedno je reč i o ekofeminističkim (inter)tekstualnim politikama. Naime, već od prvih stranica romana čitalac se susreće sa sugestivnim pripovednim mi, „prodornim i svevidnim”, protejski prijemčivim za najdelikatnije i najteže opazive pore egzistencije. Konvencionalno pripovedanje u trećem licu na mahove se, gotovo neosetno, preliva u ovo mitsko mi, mi koje insistira na isprva naoko minornim detaljima, ali i koje prelazi granice prostora i vremena, razumu poznate i/ili dokučive dimenzije, („A mi? Mi smo ovde oduvek”), te koje pulsira tekstom u ritmu prirode i njenih ciklusa. Olga Tokarčuk poseže za ovakvim pripovednim rešenjem kako bi potcrtala atmosferu jezovitosti, makabričnosti, maglovitosti, fantazmagoričnosti kojima roman u celini obiluje, a koje su i inače prominentne osobenosti njene proze (sumnjivo samoubistvo Klare Opic na samom početku, mit o Gerbersdorfu kao „ukletom mestu” na kom su se vekovima ranije proganjale veštice, insinuacije da se njihovi duhovi sada svete meštanima, budući da svake godine u novembru jedan muškarac pod nejasnim okolnostima strada i biva raščerečen od takozvanih Tunčika, i slično), ali i kako bi dodatno nijansirala i obogatila svoj „naturopatski horor”. Tokarčuk ne upućuje toliko na ideje hospitanata – otud, kako se u kritici ispravno primećuje, fokus nije, kao kod Mana, na supstancijalnosti rasprava i debata – koliko na ono spektralno što leži u osnovi svih tih, naizgled raznolikih ideja, na mehanizme isključivanja ili osujećivanja ženskog u simboličkom poretku i binarnom kodu, na procese kojima se pod krinkom univerzalizujućih diskursa očituje ekskluzivna (i) maskulinocentrična perspektiva.

            Upravo je perspektiva jedna od ključnih odrednica romana Empuzion, i to na više načina. Osim (narativnog i epistemičkog) jukstaponiranja ženske s muškom perspektivom – pri čemu Olga Tokarčuk zapravo pokušava da ukaže na elemente horora koji se kriju u samim temeljima zapadne kulture, fantomsko prisustvo-kroz-odsustvo žena i ženskog – autorka naročito skreće pažnju i na multiperspektivnost i varijabilnost epistemičkih procesa u susretu kako sa svetom, neposrednom stvarnošću oko nas i u nama, tako i s umetničkim delom, nudeći istodobno potencijalni autopoetički i metapoetski ključ za razumevanje samog Empuziona.

            U središtu ovog romana takođe je mladi pojedinac u potrazi za identitetom (poput Hansa Kastorpa), Mječislav Vojnič, student inženjerstva za vodovodno-kanalizacione instalacije iz Lavova. Za razliku od drugih hospitanata, on ne pretenduje na stalnu objektifikaciju žena i nepokolebljiv sud o ženama kao slabim, manje vrednim stvorenjima, „evolucijskim davežima”, čiji je mozak „jednostavno manji”, i koje su „po prirodi stvari, neverne i nepouzdane – rasplinute”. Olga Tokarčuk pritom je u potpunosti svesna opasnosti koje sa sobom nosi čak i radikalnofeministička pozicija, odnosno remitologizacija ženskog kao nepatvoreno prirodnog i stvaralačkog, remitologizacija koja se neretko približava esencijalizmu i biološkom determinizmu, te, kako su mnoge feministkinje upozoravale, perptuira patrijarhalni status kvo u pokušaju da ga prevlada, ostajući u domenu strogo binarnih mehanizama moći i nudeći tek njihovu inverziju. Sama autorka u svom prosedeu izmiče tim opasnostima. „Zbog toga što je više povezana s prirodom i njenim ritmovima, žena predstavlja svojevrsni atavizam u poređenju s civilizovanim muškarcem, veoma samouvereno tvrdio je Lukas”. Stidljivi i naivni protagonista Vojnič, dakle, ne samo da ne deli mizogina gledišta s ostalim hospitantima već otelotvoruje jednu specifičnu, nebinarnu i fluidnu rodnu poziciju. Naime, iako to nigde u romanu nije eksplicirano, u više navrata sugeriše se da je Vojnič zapravo interseksualna osoba (reč je o ljudima koji se rađaju s polnim karakteristikama koje se ne uklapaju u tipični binarni model muških i ženskih tela), što je „bolest/poremećaj” koji njegovom ocu, takođe vernom poslušniku patrijarhata i tradicionalnog statusa kvo, unosi znatno veći nemir od sinovljeve tuberkuloze. Nelagoda Vojniča u vlastitom telu, uslovljena prinudnim maskulinitetom kome ga istrajno podučavaju i podvrgavaju muški članovi porodice („Otac je smatrao da je za sve nacionalne poraze i vaspitne promašaje kriva preterana popustljivost u vaspitanju, koja stvara mekušce, njanjave, mlakonje”; „Otac ga je poslao na tehničke studije jer je bio uveren da će od njega napraviti muškarca, inženjera” i dr.), kao i nelagoda koju Vojnič oseća pred (mrtvim) telom Klare Opic i, uopšte, telima žena („U porodičnom svetu Mječislava Vojniča žene su živele maglovito, kratko i opasno”), njegove opsesivne posete sobe pokojne Klare Opic i odnos prema njoj i njenom nasleđu koji ima presudan značaj u logici i dinamici sižea – sve ovo, čini se, jeste u funkciji dekonstrukcije binarnosti, dosledne dekonstrukcije na kojoj se, zapravo, i zasniva prosede Olge Tokarčuk u romanu Empuzion. Utoliko je u kritici dosad s pravom isticano da se ovde, nasuprot konfliktu između humanizma i organizovanog terora kod Tomasa Mana, kao konstitutivan uspostavlja upravo konflikt između pluralističkih i dualističkih svetonazora.

            Kroz lik Vojniča, Olga Tokarčuk ukazuje na jedan od težišnih problema našeg doba – izazove (ne)binarnog, bilo da je reč o (ne)binarnom mišljenju ili telu – i nužnost pluralizma u optici kroz koju posmatramo tu (ne)binarnost. S tim su u vezi i pomenute autopoetičke i/ili metapoetske sugestije Olge Tokarčuk, protkane pre svega kroz bliske susrete Vojniča s hospitantom Tilom fon Hanom i njegovom umetnošću pejzaža. De Blesova slika, koja u romanu figurira kao važna semantička karika, Vojniču se „činila puna značenja, kao detaljna mapa čiji su jezik prosti znaci koji nose sa sobom rašljanje smislova, mapa na kojoj se stalno otkriva nešto drugo, jer – čim kreneš u dubinu, svet se pokazuje beskonačnim”. Ova opaska mogla bi da figurira i kao moto romana (a i celokupnog opusa Olge Tokarčuk), uz onaj za kojim autorka eksplicitno poseže, navodeći Pesoine reči: „Tuđost nas motri iz senke”. U tom pogledu, barem podjednako značajan jeste i dijalog Mječislava Vojniča s doktorom Sempervajsom, u kome lekar na Vojničevo pitanje „A kakav je svet” odgovara: „Muljav, nejasan, treperav, čas ovakav, čas onakav, zavisi odakle ga posmatraš”. Najverovatnije aludirajući upravo na Vojničevu interseksualnost, doktor Sempervajs zaključuje: „Neko kao što ste vi budiće odbojnost i mržnju jer će jasno podsećati na to da je vizija crno-belog sveta lažna i ništavna”; „Ti predstavljaš prelazni svet, teško podnošljiv budući nejasan. Ta vizija održava u nama svojevrsnu lelujavost i ne pušta nijednoj dogmi da mešetari”.

            Upravo stoga Olga Tokarčuk i piše (Empuzion) – kako ne bi „dopustila nijednoj dogmi da mešetari”. Reagujući, kao neskriveno angažovana autorka, kako na tišinu žena u Čarobnom bregu i mizogine stavove odabranih kanonskih autora zapadne kulture tako i na aktuelni društveno-politički kontekst (u Poljskoj), antirodne i pokrete usmerene protiv transrodnih identiteta, Olga Tokarčuk u Empuzionu ispisuje odu nebinarnosti, pozivajući nas da radikalno preispitamo patrijarhalni status kvo, zasnovan na binarnom kodu, ali i mogućnosti i dosege svog vlastitog viđenja. Na taj način, ona, očekivano, stvara tekst koji ne podleže interpretativnom dogmatizmu.  Drugim rečima, Olga Tokarčuk vodi se idejom da su crno-bela viđenja ne samo isključiva već i duboko pogrešna. Upravo su takva viđenja u korenu i zapadne tradicije i današnjih (rodnih) politika. „Mi, međutim, smatramo da najzanimljivije uvek ostaje u senci, u onom što se ne vidi”.