Foto: Vanja Čerimagić
“Ko god se u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj a i malo šire mašio za crkvu i naciju, obogatio se preko noći, ostavljajući iza sebe krvave tragove. Stefan Bošković u svom romanu, između ostalog, prikazuje unutrašnji mehanizam ove prakse”, piše za Fokalizator svome eseju srpski književni kritičar Vladimir Arsenić
ZABRANJENO JE OBRAĐIVATI I DALJE OBJAVLJIVATI TEKST, BEZ PISANE SAGLASNOSTI REDAKCIJE FOKALIZATORA
Stari Persi (Biš Šeli) pisao je o pesnicima kao nepriznatim zakonodavcima sveta, pa smo se smejali njegovoj romantičarskoj naivnosti. Onda nas je, između ostalih, iznenadila Sluškinjina priča, a gle svet se lagano pretvara u veći košmar od toga. Potom smo se čudili Pandemiji, a zaboravili na Kamija, Markesa, Saramaga, između ostalih. Kad je reč o postjugoslovenskoji prozi i njenoj vidovitosti, pomenuo bih Sretena Ugričića i njegovo distopijsko remek-delo Neznanom junaku koje odavno živimo, zatim Prvi, drugi treći čovek Mirjane Đurđević koja je predvidela hapšenja ratnog zločinca i počinioca genocida Ratka Mladića, te, konačno, roman Ministar mlađeg crnogorskog autora Stefana Boškovića koji je, nekom na sreću, nekom nažalost, s priličnom preciznošću predvideo sudbinu vlasti Mila Đukanovića u Crnoj Gori.
Jedan od puteva tog sloma išao je (zlo)upotrebom Srpske pravoslavne crkve i njenim propagandno-političkim igrokazima u vidu litija koje su se „davale“ na repertoaru u Podgorici i drugim gradovima gotovo svakodnevno, a koje je Bošković u svom romanu smestio na Rumiju, u obred uspinjanja, koji, paganski u svom izvoru, zapravo predstavlja koketiranje kulture s crkvom i „oživljavanje“ tradicije koja se naposletku svima obija o glavu. Možda za svoju romanesknu viziju pisac nije morao da bude posebno nadahnut pitijskom inspiracijom jer često je dovoljno osvrnuti se oko sebe i shvatiti na koji način se u našim pretpolitičkim društvima elementi takozvane tradicije, odnosno takozvane religije koriste za postizanje vrlo jasnih, kratkoročnih političko-pljačkaških ciljeva. Jer niti se radi o izvornom hrišćanstvu koje bi trebalo da bude skromno i usmereno na život večni, niti je ta tradicija zaista ukorenjena u ovdašnjim društvima, ma koliko vremena prošlo od pokrštavanja Južnih Slovena. Dovoljno je pogledati samo rituale unutar naših hrišćanskih crkava pa shvatiti da je to zapravo samo prilagođeno paganstvo i da se izborom svetaca zaštitnika i krsne slave zapravo maskira drevni paganski ritual.
Međutim, zato su političko-pljačkaški ciljevi vrlo jasni. Ko god se u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj a i malo šire mašio za crkvu i naciju, obogatio se preko noći, ostavljajući iza sebe krvave tragove. Stefan Bošković u svom romanu, između ostalog, prikazuje unutrašnji mehanizam ove prakse. Kroz sudbinu Valentina Boškovića koji se u sve to upliće iz lične frustracije i neostvarenosti, odnosno iz potrebe da bude moćan i voljen, detektuje se matrica svih popova i ministara, te njihove sprege koja je uveliko već dovela do propasti upravo onih vrednosti za koju se hrišćanstvo nominalno zalaže, a koje su, hteli mi to ili ne, osnove naše etike i nužan uslov opstanka svake ljudske zajednice. To što su ih prvi zaboravili oni koji ih tako glasno propagiraju govori o ozbiljnom problemu u koji su upale religijske institucije u ovim našim pseudodržavama. Njihove duše ne žude za večnim životom u bogu u koji, reklo bi se, uopšte i ne veruju. Štaviše, one su gladne vrlo opipljivih telesnih ovozemljaskih radosti i ne prezaju ni od kakve gadosti kako bi to i postigli.
