Eseji “ETIKE PRIPOVEDANJA” – Vladimir Arsenić

Promene u crnogorskoj književnosti, koje nedvosmisleno prate promene u društvu, jasno je markirao Davor Beganović govoreći o raskidu s oralnom tradicijom. Naime, desilo se da je crnogorska književnost skočila iz usmene literature u postmodernu. Ova uprošćena metafora je svakako samo moja, ali čini mi se da je slika skoka vrlo bitna. Kao da je u razvoju, a to nije karakteristično samo za crnogorsku književnost već i postjugoslovensku kao nadnacionalnu celinu, preskočen jedan od stadijuma (modernizam, na primer), pa mu se postepeno vraćamo, ponovo otkrivajući avangardu, posebice u poeziji. U tom smislu crnogorska književnost načinila je najveći skok što je posledica srećne okolnosti da su se u njoj stekla neka od najvažnijih imena današnje postjugoslovenske, a ja bih rekao i evropske proze poput Andreja Nikolaidisa, Ognjena Spahića ili Stefana Boškovića. Njihovo delovanje dovelo je do potpuno druge percepcije crnogorske književnosti ne samo unutar nečega što bismo mogli da nazovemo postjugoslovenski kanon, već i mnogo šire. Naravno, političke i društvene promene, sa svim svojim antinomijama i paradoksima, pratile su i poticale i promene u književnoj paradigmi, i taj odnos mi se u slučaju crnogorske književnosti čini nedvosmislenim. Ova knjiga to, nadam se, skicira, a ozbiljna studija koja bi to dokazala tek treba da se napiše.

Još jedna ideja koju kradem od Beganovića čini mi se ključnom, a to je osećaj kraja oličen u iminentnoj katastrofi koji je prisutan u romanima i pripovetkama crnogorskih književnika. Brković, Radulović, Nikolaidis, Spahić, Bošković u svojim romanima često se bave pitanjem apokalipse odnosno postapokalipse. Metaforika ovakvih narativnih zahvata ima jasnu političku pozadinu koju smo osetili na svojoj koži, ali nije samo to u pitanju. Reklo bi se da se radi o svesti kraja, ali i novog početka. To dopušta da se razmišlja o tome da književno vreme u savremenom smislu počinje da se računa od njih. Njihova dela su nova crnogorska književnost i stoga je njima posevećen najveći broj tekstova u knjizi. Činjenica da su svi autori i autorka (osim Živka Nikolića, ali njegovo delo nije književno, premda je stoga možda i važnije) o čijim je tekstovima pisano u ovoj knjizi i dalje živi pruža dodatan razlog za njeno objavljivanje, ali ni u kom slučaju ne ekskulpira autora od mogućih pogrešaka u valorizaciji dela, premda se piše iz nesigurnosti sinhronije.

Živko Nikolić kome je posvećen najskorije napisan tekst u ovoj knjizi jedan je od kumova nove crnogorske književno­sti. Sve ono što je u njegovim filmovima skicirano, u njiho­vim delima je došlo do punog izražaja. Odnos modernosti i tradicije, unutrašnje napetosti u jednom okoštalom društvu suočenom s progresom, imanentno nasilje, rezak crni humor i cinizam sve je to ono što će dobiti pun zamah u prozi koja je nastala posle dvehiljadite godine. Njegova političnost, nje­gova ideologičnost ako hoćete, biće i uticajnija. Naime, disto­pijski osećaj sveta koji vlada svim tekstovima o kojima se u ovoj knjizi govori, suštinsko razočaranje u sadašnjost i neveri­ca u budućnost njihov su zajednički imenitelj. Oni se prema mogućnosti popravke ovog sveta, ali i društva u kojem žive, odnose s hvale dostojnim prezirom i gađenjem koji porađaju svojevrstan i rekao bih tipičan humor.

Trojica najmlađih autora o čijim se delima raspravlja u knjizi (Mandić, Bošković i Đurović) moguće je označavaju pravac kretanja crnogorske proze, njen ulazak u konkretan grad koji prestaje da bude mitski prostor (poput Nikolaidiso­vog Ulcinja), njen silazak u svakodnevicu koja više nije samo politički obojena i distorzirana kao u romanima Balše Brkovi­ća i Olje Knežević, već kreira sopstvenu dinamiku i doprinosi da se oseti organizam grada, njegovi damari, nešto što je u prethodnoj generaciji bilo svesno zanemareno. Istovremeno, zajedno s pomenutim mladim autorkama, ali i čitavim tala­som novih važnih događanja na književnoj sceni (časopis Fo­kalizator, portali plima.me i proletter.me, festival Literitorija, Forum mladih pisaca u KIC-u, kao i konkurs za neobjavljenu prozu i poeziju Arto), oni doprinose daljem i logičnom razvo­ju onoga što s ponosom možemo da nazovemo crnogorska književnost.

(Odlomak iz knjige)