Eseji “VJEŽBANKA DANILO KIŠ” – Božo Koprivica

Na Balšića pazaru čekamo Lazara Pejovića, on ima ceo majdan fotografija starog Cetinja, starog i novog, profesor je na Likovnoj akademiji, odsek Fotografija. Sa Balšića pazara idemo do portuna Đonovića, kuda si ti često prolazio u detinjstvu, pa do stare kuće Jakova Dragićevića, prekoputa Vlaške crkve. Pa onda s tobom Bajovom, pa Bulevarom pored Banskih stanova, Italijanskog poslanstva, do Gimnazije. Na kapiji jedno drvo raširilo grane, listovi u visini lica, a Gimnazija zatvorena. Kako sam voleo Gimnaziju u vreme ferija. S Lazarom se dogovaram da snimi vrata tvoje učionice. Od Gimnazije idemo do Biljarde, da snimimo Njegoševu stolicu, u koju je 1947, za vreme proslave stogodišnjice Gorskog vijenca, seo ruski pisac Darmolatov, a tvoj strogi ujak Risto Dragićević sklonio člana ruske delegacije pisaca sa oteklim mudima. Njegoševa stolica je u staklu, pa tako ne možemo da je snimimo, ali taj problem nam rešava direktorica Anastazija Miranović. Iz otmene tišine i hlada Biljarde idemo do Bugarskog poslanstva na Dvorskom trgu. Otmena bašta nekad Gradske kafane, sad je to hotel, kamerni hotel, baš kakav i treba Cetinju. Pozdravljamo se sa Lazarom, a Zoran i ja idemo u Zetski dom. U Zetskom domu proba komada koji režira mladi makedonski reditelj Siniša Eftimov, a na probi mladi glumci iz Beograda, Sarajeva, Skoplja, Podgorice, Cetinja. Pokret na probi vodi Julija Milačić, ćerka mog dragog prijatelja Branislava Milačića, koji podjednako dobro oseća i fudbal i umetnost, ili je to jedno isto. Gledamo probu i uživamo, a onda na gornji boj. Razgovaramo sa Lidijom Dedović, Đokom Radoičićem, a mladi Đorđe Dragićević, koji često leti paraglajderom (prvi u rodu Dragićevića koji leti iznad Crne Gore), donosi mi fotografije predstave Drveni sanduk Tomasa Vulfa, u kojoj su igrali Predrag Ejdus i Bane Popović. Tu predstavu smo radili 2007, reditelj je bio Niko Goršič, a scenograf Milija Pavićević, najbolji konceptualni umetnik u Crnoj Gori. To konceptualni za njega ne važi, njegovo slikarstvo je njegov život, i niko kao on ne uspeva da svoje radove dovede u blisku vezu sa nekim od velikih slikara. Tako je njegov Flautista u parku povezan sa čuvenom Moneovom slikom. Zahvaljujući jednom bogatijem kolekcionaru iz Beča, kojem su se dopali Milijini radovi, uspeo je da ode do Japana. Video sam na snimku kakav je to omaž Mikelanđelu i njegovoj Pijeti: Milija leži u krilu jedne gejše. Njegove radove voleo je Dado Đurić, pa kad su Dada pitali da li bi prihvatio da bude profesor na Likovnoj akademiji na Cetinju, on je rekao da će prihvatiti ako mu Milija bude asistent. Dekan mu je kazao da to ne može biti tako jer Milija nije završio akademiju, a Dado je na to rekao: dobro, neka Milija bude profesor, ja ću njemu biti asistent. Grijeh je da budem na Cetinju a da ne odem do kafane Crna Gora. Najotmenija kafana na Cetinju. Moraš posagnuti glavu da uđeš, tri-četiri stola unutra, karirani stolnjaci, prozor na kuhinji, furuna u uglu. Pored furune nacepana drva. Sve je to kamerna pozornica. U bašti Crne Gore pre dve godine proveo sam prijatno veče sa devojkom Tamarom Auguštin, brazilska put, zelena haljina. Tamara je rođena u Sarajevu u vreme opsade, devedesetih. Majka je napustila grad i otišla u Australiju, a Tamaru kao jednogodišnje dete usvojila je porodica Auguštin u Škofjoj Loki. Rano je Tamara prepoznala svoj dar i upisala Akademiju za pozorište i film u Ljubljani. Na Cetinje je došla kod prijatelja Mirjane Medojević i Ljuba Đurkovića. Ima neku mladu mudrost, setna je, a zrači energijom. I jedno popodne u Gradskom parku, u bašti kafane bila je neka džez glazba, Bili Holidej ili Areta Frenklin, i ja sam stepovao na dlanu Tamarin ples. Bili smo jedne noći u Kotoru, nije verovala da postoji tako čudesan grad kakav je Kotor. I ode Tamara kod bake u Sarajevo, a Zoran i ja natrag u Nikšić.

(Odlomak iz Vježbanke Danilo Kiš)