Roman “PUTNICI ZA MOLUSIJU” – Nenad Čanak

Hodali su doljom između brežuljaka, ne žureći. Skoro da bi izgledali kao neka grupica znatiželjnika u razgledanju kakvih starina ili zanimljivih pejzaža, da je bilo ičega što bi moglo da im zadrži pogled. U stvari, bilo je toliko toga da je taj mozaik šarenih nespojivosti razjedao svaku misao koja bi se začinjala neđe na rubu svijesti i vodio je u grananja i beskrajne fraktale do potpunog nestanka.

Skaramuš je hodao sporije, sada već pomalo vukući noge, dok su Arlekin i Kolombina išli u korak držeći se za ruke. Tako su i noćas śeđeli gledajući u svijetli krug brojeva dok ih san nije jedno po jedno prevario, a tako su ujutro i otvorili oči. Kolombina je ispod oka pogledavala okolinu tražeći nešto pogodno za jutarnju toaletu, ali, kada je pokušala da se sagne po veliki, iskrivljeni vilasti ključ koji joj se učinio pogodnim, Arlekin je blago povuče prema sebi.

– Nemoj. Meni si lijepa i ovako.

Osmjehnula mu se nesigurno, i nastavi da hoda čvr­sto držeći njegovu ruku u satenskoj rukavici. Ipak je u jed­nom trenutku krišom snažno zagrizla donju usnu, pa tiho pljunula krvavu pjenu u šaku i kada je Arlekin skrenuo po­gled, hitro je razmazala po obrazima. Bila je srećna što je njegova, ali je on tek morao da postane sasvim njen. A u tu svrhu, svaka pametna đevojka mora voditi računa o svom izgledu, čak i bez ogledala i crnih zuba koje je preporučivala Sinjorina.

Staza kojom su išli je postajala sve uža a stranice sve strmi­je. Skaramuš sumnjičavo pogleda u stazu koja se pružala pred njima, pa se uzvera na brežuljak sa strane i pogleda u daljinu.

– Arlekino, – doviknuo je – ovo kuda smo krenuli nije staza. To je rov koji, kako mi izgleda, postaje sve dublji i du­blji, i ako nastavimo tim putem, nijesam siguran da ćemo uopšte moći da izađemo iz njega, a kraj mu se ne vidi. Hajde da vas povučem ovamo pa da idemo pored njega, mislim da je tako sigurnije.

(Odlomak iz Putnika za Molusiju)