“SABRANE PRIPOVIJETKE I: MEĐURATNI PERIOD” – Milovan Đilas

Uveče je mladi ranjeni učiteljac ispričao o starcu Miliji: došao starac, izmolio glavu i čibuk iz šanca, a ono – pa pravo u čibuk, prekine mu ga na dvoje. Naljutio se starac – pomolio se do pojasa da vidi otkud to. Pucao je dugo i sve više se po­maljao dok ga najzad nije izrešetao mitraljez. Jaglika je i tada zakukala, ali nekako drukčije, tvrđe, tiše. Petrana je ćutala, kao svaka žena, osobito starija, koja ne treba da žali svoga muža pred drugima. Samo joj se krupno naborano lice još više na­boralo i smanjilo se.

Poslije nekoliko dana vraćala se naša vojska u dugim redo­vima: pukao je glas da je palo Cetinje.

Bilo je jutro i grijalo je toplo sunce, kao u proljeće. Snijeg se topio, šaputale su strehe i drveće, kapljući srebrnim kapljicama.

Jaglika me uzela za ruku i pošla sa mnom na drum. Bilo mi je prijatno uz njeno toplo, čvrsto bedro.

Vojnici su još od rane zore prolazili raskaljanim drumom. Često bi se njihov dugi niz prekidao, zbili bi se u gomilu, ali se nije čula ni riječ, ni uzdah, samo je sunce grijalo, topilo sve.

Mi stadosmo na brijeg.

Blatnjava, poderana, sumorna, u surim kostretnim i mr­kim vunenim kabanicama povlačila se crnogorska vojska. Puš­ke su im svima bile o ramenu, ali ljudi kao da ih nijesu ni osjećali – niti su im bile lake niti teške.

Stajali smo na brijegu i Jaglika me pribijala sve čvršće uza se. Najzad se uže ljudi svrši na dnu sela, za njim se kao bra­na vukla velika crna gomila. Primače se i ona: krdo govedi, glibavo, umorno, tužno mučući, izmiješano s ljudima, mirno se vuklo uz put. Ovi ljudi su bili razjareni: udarali su ljutito stoku kundacima od pušaka. Psovali su i kleli. Žut, krupan vo je hramao i zaostajao. Dežmekast, plav, mlad vojnik mu pritr­ča i udari ga, ali se vo ne požuri. Vojnik pocrvenje od ljutine tako jako, da se meni učini kao da mu i kosa planu crvenim požarom. On skide pušku i okrenu je volu među oči. Marvin­če stade kao da se sprema da preživa i kao da je jedva čekalo da ga zaustave. Puška opali, ali nekako tanko, jedva čujno. Vo kleknu na prve noge i prevali se kraj puta.

Prođoše i oni i seosko polje osta iza njih, svijetlo, glatko, s blatnjavim drumom po sredini, – ranom iz koje teče crna krv. Pomoli se još jedno oveće uže ljudi, ali se njemu vidio kraj.

Jaglika me više nije držala za ruku, ni pritezala uza se, kao da je zaboravila na mene. Ljudi su prolazili ćutke a ona ih je zagledala očima koje kao da su se sve više topile na suncu, ob­zirala se niz njihov niz kao da ih broji. I kad više ne bi nikoga, ona je još dugo stajala tako, gledajući niz pusti drum, niz blje­štavo polje, – brojeći da ne nabroji, čekajući da ne dočeka...

(Odlomak iz priče Na puškomet od Mojkovca)