“SABRANE PRIPOVIJETKE IV: iz periodike i neobjavljene” – Milovan Đilas

Crna Gora je zlo, koncentrat ljudskih i prirodnih zala. Ali ona je i neslućena lepota i prkošenje zlu, pobeđivanje zla. Zlo i čojstvo, junaštvo nad zlom – Njegoševa, klasična i tragična Crna Gora.

Ali postoji i druga, drukčija Crna Gora: ona razmetljiva, jednoumna i lakoma, puzavačka i kukavička pred vlastima i moćnicima. Crna Gora ništavnosti i vulgarnosti, tačnije: Crna Gora koja svoje jade i sramote pokriva patetikom slave i moralnosti. Crna Gora koja nije kadra ni zla da bude, nego – zlurada i šićardžijska. Njegoš je poznavao i gorko iskusio taj mutljag svakodnevice i nedostojnog pretrajavanja. No to za njega nije bilo Crna Gora. Crna Gora je za Njegoša mitsko tragično nasleđe i čojstvo živih ljudi – čojstvo koje ne zna, neće da zna za granice života i smrti. Sada pesnici, Mihailo Lalić i Matija Bećković, dočaravaju i tu drugu, neherojsku nečojsku Crnu Goru. Ali i oni s njegoševskom tragično-herojskom inspiracijom, kukanjem nad banalnošću i ruševinama vraćaju čojstvu sjaj i udahnjuju život mitskim, vanvremenskim vrednostima. Crna Gora je ona koja je i bila, jedino se zov njen glasi svežim bolovima i obogaćenim, tragičnim saznanjima.

Sudbina je moja bila da doživim obe Crne Gore – i herojsku i trivijalnu. U prvu sam verovao i za nju se borio. U tu Crnu Goru i sad verujem. Za nju su mi rođena braća poginula, a mog oca su nedužnog ubili njeni neprijatelji. Druga Crna Gora me darivala i još me daruje poniženjima i zaboravljanjem. Držim da ta druga Crna Gora nije kadra da me dotuče, i to zbog toga što ne sumnjam da ću s prvom umreti. Presitila me ta druga Crna Gora gorčinama: doživeo sam da njene vođe i vojskovođe – drugovi s kojima sam plivao u krvi i sanjao iste snove – doživeo sam da oni okreću glavu od mene i pljuju po meni. Ali sam, istodobno, doslućivao i doživljavao štovanje neznanaca, koji su, ugnjeteni, sačuvali u sebi iskonsku, čojsku Crnu Goru...

Svakome je svoj zavičaj najdraži i najlepši. Crna Gora je nezaboravna i neotklonjiva duševnim otrovima i duhovnim nasladama. Njeno prokletstvo je u krvi njene dece, njena veličanstvenost u gordom i neugasivom sjaju njihovih očiju. U rudnicima Kolorada i stepama Rusije Crnogorci teše sebe opevajući uz gusle junake i pogibije iz zavičaja...

I ja sam živeo i pretrajao Crnom Gorom u tamnicama – i u onim kraljevskim i u ovim „socijalističkim“. Bilo je i drugih obaveza i uverenja koja su me održavala. Ali je Crna Gora bila uvek prisutna i inspirativna, uvek postojana. I sve se proceđivalo kroz nju, proveravalo u njoj, u njenim iskušenjima i podvizima. Crna Gora je dala etičnost svemu srpskom rodu – etičnost nepisanu, neformulisanu, nasleđenu kao nepogrešivo nagonsko ponašanje. To je bilo i moja vera, u tamničkoj osamljenosti.

U tamnicama je iznikla iz mojih tmina i Crna Gora kao umetnička, umetničko-etička realnost – realnost koju sam bio zatrpao ideologijom i političkom praksom.

(Odlomak iz knjige)