Studija “NOVA KLASA” – Milovan Đilas

Konkretno uzev, jedino su komunisti triju zemalja Sovjetskog Saveza, Kine i Jugoslavije, jedni u većoj drugi u manjoj meri, samostalno izveli revoluciju, odnosno na svoj način i svojim tempom došli na vlasti i počeli „izgradnju socijalizma“. Te tri zemlje su i ostale nezavisne i kao komunističke države, čak i u doba kad je Jugoslavija bila – a Kina je i danas – pod najvećim uplivom Sovjetskog Saveza, u „bratskoj ljubavi“ i u „večnom prijateljstvu“ s njim. U referatu na zatvorenom zasedanju XX kongresa Hruščov je otkrio da je jedva otklonjen i sukob između Staljina i kineske vlade. Slučaj sukoba s Jugoslavijom nije usamijen, nego je samo bio najdrastičniji i najranije je izbio na javu.

Drugim komunističkim zemljama, kao što se zna, komunizam je naturila sovjetska vlada „naoružanim misionarima“ – svojom armijom. Zbog toga različitost načina i tempa u razvitku tih zemalja i nije još mogla doći do izraza u onoj meri u kojoj u Jugoslaviji, a svakako i u Kini. Ali ukoliko se vladajuće birokratije jačaju i učvršćuju kao samostalne u ovim zemljama i ukoliko i njima samim postaje očigledno da poslušnošću i kopiranjem Sovjetskog Saveza slabe same sebe, ili kako to one kažu „izgradnju socijalizma“ i „socijalizam“, ukoliko će i one revnije nastojati da se „ugledaju“ na Jugoslaviju, tj. da se samostalno razvijaju. Komunisti istočnoevropskih zemalja nisu bili sateliti SSSR-a zbog toga što u tome uživaju, nego što su bili preslabi. Čim ojačaju, odnosno čim se za to stvore uslovi, među njima će porasti i žudnja za nezavisnošću i za zaštitom „svoga naroda“ od sovjetske hegemonije.

S pobedom komunističke revolucije u nekoj zemlji na vlast i u moć dolazi nova klasa. Ona nije voljna da svoje s mukom stečene privilegije prepušta, a interese podređuje makar i isto takvoj klasi druge zemlje, samo radi toga da bi bila zadovoljena ideološka solidarnost.

Tamo gde je komunistička revolucija pobedila manje-više samostalno, poseban put razvitka je neizbežan, a samim tim i trvenja s drugim komunističkim zemljama, a naročito sa Sovjetskim Savezom, kao najvažnijom i najimperijalističkijom komunističkom državom. Jer se u zemlji pobedničke revolucije vladajuća nacionalna birokratija već osamostalila u toku oružane borbe i okusila blagodeti vlasti i „nacionalizovane“ imovine. Filozofski rečeno, i ona se dograbila i postala svesna svoje suštine, i „svoje države“ – vlasti, na osnovu čega i zahteva ravnopravnost.

(Odlomak iz Nove klase)