Za prijatelja, Zorana Stefanovića, radiologa.
Na radiološkom snimku mora,
vide se podvodna pluća
koja se ritmički nadimaju
plašeći staklasta jata riba,
i beli skeleti mornara
koji sede u savršenom miru
na času anatomije,
u hladnoj sali na dnu mora,
vide se i potonuli brodovi
s težom kliničkom slikom,
trunu pretovareni amforama
gustog antičkog vina.
Na snimku će se ukazati i glave
i preplanula ramena turista
iznad vode, suncobrani
i ležaljke na pesku,
i Posejdon lično na jednoj od njih,
pošto je ostao bez božanskih
zaduženja i slave, oboleo
od usamljenosti, kao i mi.
Opet zima
Opet zima.
Opet neupotrebljivi prsti.
Nedelje slepljene za subote
i ponedeljke grudvama snega.
Kao bolesnici, u bele plahte
pažljivo uvijeni
okraćali dani.
Peć je reč ugašena
rečju nedostajanje.
Ponoć.
Na kilometar odavde
zjapi bela praznina.
Moje telo, moj život, moje disanje
izloženi su stalnim
nasrtajima apsurda, dok vreme,
nevažna komponenta u svemiru,
postaje u mojoj glavi
svetleća reklama budućeg sveta.
Nekada je dovoljno zatvoriti oči
pa da krv u mraku ispiše stihove
u kojima se ipak sačuvala
iskra radosti.
Smrt je iznenađena.
Časak oklevanja koji može
da potraje godinama.
Izgubljeni svet
Avion se naglo naginje
prema osunčanim
i potonulim predelima.
Reke počinju
da teku uspravno.
Veče ubrzava hod
rešeno da prestigne
samouverene,
zahuktale motore
letilice.
Svet nenasilan i lep
samo iz ptičje
perspektive.
Podseća na
preobraćenog razbojnika
pred pogubljenje,
koji se moli za sve
nemoćne, bolesne
i ponižene.
Skriven
među rastinjem
u lavirintima
rajskog vrta.
Na trenutak nađen,
i pri udaru točkova
o betonsku pistu,
ponovo izgubljen.
Da je sve dozvoljeno
Da je sve dozvoljeno,
svakako bih bio
lošiji čovek.
Moje mane tek tada bi
trijumfalno zablistale
kao ordenje posle rata.
S distancom prema duši,
savest bi najzad postala
slobodna i nepotrebna.
Ne bih morao tako često
da sedam na optuženičku klupu
pred njenom porotom,
i izmišljam opravdanja
zbog nepromišljenih dela
i protraćenog vremena.
Svakako bih bio
lošiji čovek,
da je sve dozvoljeno.
Mislio bih nekritički,
pripisujući svoje greške
trenutku življenja,
o sebi govorio bolje
i o lošim stranama drugih,
dok bi me anđeli
zapanjeno slušali.
Večernja
Nekome je dosta što sumrak
kao šapat anđela pada na krov,
i život između borova
teče, teče, teče…
Meni trebaju šine
što presecaju noć,
mesto u kupeu
(slučajno prazno),
prozor i ravnice
da zajedno klize s njim,
stanice, cigarete dim,
i neki mio glas na peronu:
Zbogom, zbogom, zbogom…
