Foto: privatna arhiva
Kroz zajapurene ulice u Svakigradu, ulice ispunjene lošim vazduhom i toplotom dima, prolazio je Obični. On je nosio svoje novo, odmah omiljeno odijelo. Odijelo klase, stila i imućne note. Koračajući svome cilju, kroz najnebitniju od svih ulica, sa svoje desne strane naiđe na prljavka, Prosjaka. Pogodi ga poznatim pogledom, njega i njegove kamenice koje ovaj držaše među crnim prstima. Pogled koji pogodi sedmogodišnjeg Prosjaka u sebi imade malo stida i dvosekundnog sažaljenja. Obični i Prosjak preživješe taj susret i nastaviše dalje životom. Na grubih sedam metara i nešto malo više od četrdeset i dva milimetra stajao je on. Onaj kojeg se svi plaše. Prorok, kazivatelj oštrih misli, razbarušeni revolucionar, stajao je svima znani čovjek. Stajao je Ludak. Gazeći mrtvim betonom, Obični napravi svoju najveću grešku tog dana. Ukrstio je pogled sa Ludakom. Lokalni Sin Božiji, nakon sudara vidova, oštrih poput helebardi, zaustavi prolaznika i zamoli ga za minut pažnje. Obični, fino vaspitan još od najranijeg doba, uzvrati uljudnim pozdravom i pokloni Ludaku svoje najdragocjenije minute.
– Recite, kako Vam mogu pomoći?
Ludak trže svoj štap, namota najlon i uhvati u mrežu kapitalca.
– Vidim, novo odijelo. Znači dobro ti ide. Rodilo je ove godine, što znači da svoje mekano tijelo možeš počastiti najboljim što krojač nudi. To je svila iznutra? Dabome da jeste. Ne bi ti ništa drugo ni uzeo. Odradio svoje za ovu neđelju i to se vraća na pravi način. A reci mi, jesi li bio poslušniji ovog puta? Jesi li opet, kao svake neđelje slušao i izvršavao naredbe svojih roditelja? Taj lijepi rever mi daje odgovor. Pametno. Neka, tako i treba. Kad već nećeš ti da se potrudiš da budeš roditelj, zadovolji se tim odijelom. A mogao si. Gledao sam te ja. Već te neko vrijeme posmatram. Pratim te i gledam te. Svaki dan prođeš ovuda. Nikad ni paru da ostaviš Prosjaku. Ne znam ga ja, ali red je. Nijesi morao kupiti taj šal. Mogao ga je on kupiti.
– Kako je lijepa ona ptica – Prosjak će sa male udaljenosti, totalno neupućen u razgovor dvojice.
– Mogao je možda kupiti i nešto za svoju mater. Neku koru hljeba ili neko vino. Veliki su ti oni vjernici. Jeste da ja nikada sa njima nijesam progovorio, ali i njih gledam i posmatram, pa zato i znam. Gledam i tebe. To sam ti već rekao. A što ti nećeš da budeš roditelj? Jesi li to odlučio tako samo da bi bio siguran. Da te u tom tvom potencijalnom pokušaju ne obilježe kao mene. Znaš i ja sam nekada bio kao ti. Zupčanik. Podupirač zlatnim figurama. Jeste, bio sam takav. No jednog dana rekoh sebi i opametih se. Zašto da se ja ne okitim zlatom? Došlo mi je do glave. Skočio sam im za vrat. Nijesu mi mogli više ništa. Nijesu mi mogli više ništa govoriti niti me plaćati kao pseto. Pseto koje ti sad igraš, dragi moj. Neće Ludaka niko pravit ludim. Sve sam otkrio. Sve sam saznao. Počeo sam da pričam. To im se nije sviđelo. Sad sam ovđe. Svaki dan. Stojim. Gledam. Dišem. Živim, dragi moj, pseto moje umiljato. Mogao sam nositi odijelo. Nijesam to htio. Pogriješio sam samo u jednoj stvari. Zato ti slušaj. Ćuti, slušaj me ovamo! Otkriću ti tajnu. Budi miran, budi publika i opameti se, mili moj. Greška je moja, jedina greška Ludaka, ta što sam ih napao iznutra. To se u početku nije smjelo tako. Bolje da sam odmah stao ovđe, među vama, da istinu kazem. Bolje da je narod čuo dok sam još bio unutar sistema. Ali, ja lud bijah, sad sam se opametio. Pokušavam da ispravim grešku, da vam pomognem, da pomognem tebi, odjelce moje. Zato ti ovo pričam. Otvori oči čovječe. Udari i ti, ili nosi nova odijela i igraj u tome paklu do kraja mizernoga života. Nemoj samo ponoviti moju grešku. Ne napadaj iznutra, sad kad kreneš, ne napadaj odmah. Stani, razmisli i širi znanje. Okupljaj ljude. Ja ću ti pomoći u tome. Ja imam iskustva. Samo, ja ću se brzo i povući. Moram paziti na oca. Gadna je to stvar. Ta njihova osveta. Prvo te izbace iz mašine pa te gone do kraja. Dok ne umreš. Samo ja sam jači od svega toga. Ja znam načine.
– Od čega se pravi kamenje? Svoju majku koja ležaše pored njega nevino upita mali Prosjak.
– Meni su napali porodicu. Mojoj sestri, lijepoj i pametnoj đevojci, ubiše vjerenika. Bio je dobar čovjek. Radio je, osnovao svoju organizaciju. Pametan je bio, razmišljao je. Ali oni su mu doakali glave. Zamisli, gurnuli su ga sa čamca u rijeku dok je ovaj kod granice prenosio brašno i nešto duvana. Ponio ga je vir kao i mnoge prije njega. Taj vir radi za njih. Ne znam jesi li to znao. Poslije su ga optužili da je krenuo nožem na njih. Da je radio nečasno. Gluposti, kažem ja! Ja sam mu ponekad pomagao oko poslova. Vjeruj mi, bio je častan. Upravo mu ja i dođoh glave. Ja i moja ludost. No, sad sam pametniji i znam sve.
– Reci mati, jesi li mi kupila igračku? Skupio sam više novca nego juče. Hoćeš li mi sad ispričati priču? – jecavo dijete izusti.
– To ti je bio prvi udar na mene. Drugi je bio pokušaj atentata. Na koga? Na mene, razumije se. Promašili su srećom. Njihovu podlost je primio junački moj otac. Mislili su da popijem otrov. Prevarili su se. Zamisli, ušunjaše se oni u moju kuću jedne noći i sipaše mi leukemiju u čašu vode koju uvijek držim pored sebe kad spavam. Čekali su me da ožednim. Znaš, uvijek ožednim preko noći. Oni su to znali. Oni sve znaju jer prate i posmatraju. Isto kao i ja sad. Samo ja radim za dobro svih, a oni rade za njihove kuće i nepotrebne raskalašnosti. Moj otac ih je isto prozreo. Znaš, dragi, on je dugo radio za njih. Ćutao i radio. Na mene je prenio želju da ih raskrinkam, a tako mi pokojne matere i hoću. Raskrinkaću ih! Otac mi je popio leukemiju. On kaže da je to bilo slučajno, da nije znao da je leukemija u čaši i da je bio žedan kada je tog jutra došao da me probudi i podśeti da obiđem sestru u bolnici. Znaš, nju su optužili da je luda. Uklonili su je od samog starta. Tužno, srce moje. Viđi, ja znam da je moj otac znao da su meni sipali tu bolest u vodu. Znam da je znao i da je podnio žrtvu i popio je umjesto mene. Jasno mi je to. Ne može me on ubijediti da nije. Poštujem i pozdravljam tu njegovu hrabrost. Mada, sa druge strane njemu ionako nije ostalo puno da živi. Sad bar zna koliko će još držati oči otvorene. Za ta dva mjeseca ja moram da ih razbijem. U potpunosti, prijatelju, moram! Jer kakav bih ja to sin i nasljednik misije bio? Nikakav! Moram! Zato mi trebaju ljudi, a ti si pravi za to. Moraš baciti to odijelo. Zabiti im ga u lice. Moraš poći sa mnom i ostvariti san. Razrušiti tlačiteljsko leglo. Treba, treba, treba sve to uraditi. To i još mnogo više. Samo polako. Možemo mi to. Samo me ti slušaj.
– Hoće li tata doći? Mislim da bi to sestru jako usrećilo. Ona ga nikad nije viđela. Ja sam joj pričao mama. Ima veliku želju da ga zagrli. – Mališa se priśeti ostatka voljenih.
– Pazi sad! Moramo prvo poći do glavnog trga. Da! Ja i ti! Ko bi drugi? Nemoj me gledat tako, nego slušaj plan. Idemo tamo, tamo je leglo naših. Oni još to ne znaju, ali pridružiće nam se. Skinuće i oni svoja moderna odijela i svoje lelujave haljine. Da, samo oni to još ne znaju. Nego slušaj, ima jedna stvar. Moraćes mi pomoći da odšetam do trga. Neko mi je jutros ukrao štap, a ne mogu baš najbolje bez njega. Znam što si pomislio, ne moraš mi ništa govoriti. Jesu, oni su! Znali su da ću im biti žulj. Znali su i prije nego što sam se ja rodio. Oni sve znaju, prosvijetljeni moj. Zamisli koliko su napredni kad su znali da ću im biti problem, pa su napali na moju majku dok sam joj bio u utrobi. Htjeli su da me se riješi još od tada. Nijesu uspjeli kao što vidiš. Drugo je to što su se oni, nekoliko decenija kasnije, primirili i primili me da radim za njih. To su oni mene držali na uzici. Da me bliže posmatraju. Da me imaju na dohvat ruke. Ja sam to kasno shvatio, ali sad znam.
– Mama jesi li dobro? Zašto ništa ne govoriš? Zadržavaš vazduh. I ja hoću toga da se igram.
– Zamisli, pobratime moj, oni su moju majku napali, kao što već znaš, dok je mene nosila. Kasnije je zbog toga tri dana ležala u bolnici i dijelila se sa dušom prilikom poroda. Doktori su rekli da je došlo do nekih komplikacija i da sam ja bio u neprirodnom položaju. Rekli su da me je pupčana vrpca gušila i da zbog toga danas lijeva strana moga tijela nije razvijena kao desna. Rekli su da je to glavni razlog zašto je majka i preminula na porodu. Laži naravno! Dobro si pretpostavio. Vidiš da učiš. Slobodno se oslobodi šala i skini sat. Sad ti već i ne trebaju. Napreduješ. Ja sam kasnije saznao, kad sam se onomad ušunjao u njihov arhiv da su oni sve to isplanirali. Zamisli, našao sam dokument koji potvrđuje da su moju majku trebali da napadnu u stodvadesetom danu trudnoće i udarcem u njen trbuh mene likvidiraju. Sve je to bilo isplanirano do najsitnijih detalja. Trebali su da je sačekaju kod kule onda kada je ona trebala da ide na pregled kičme. Po planu su htjeli da je zamole za pomoć oko neke ankete i da je odvedu u kancelariju da popričaju. Tamo bi je gurnili niz osamnaest stepenica. To im je bio plan. Naravno, dobro si pomislio, to bi sve bilo zataškano i predstavljeno kao nesrećan slučaj klizavog mermera. Bravo, novi ja! Fino razmišljaš. Što ne skineš taj sako?
– Mama, ti spavaš? I meni se spava. I ja ću da spavam. Možda opet budem sanjao kolače.
– Nije se obistinio njihov plan. Znaš, dražesni moj, u tom dokumentu i piše da nijesu ispunili zadatak. Znaš li kako je to bilo? Sad ću ti reći. Samo ti mene slušaj. Jesu li ono naši tamo? Vjerovatno su krenuli na trg. Ośećaju da ćemo doći da ih izbavimo i osvijestimo. Nego, što rekoh? Ah, da! Uhvatili su je u tramvaju. Gadna posla. Ona nije taj dan pošla na pregled. Otkazao je doktor. Rekao joj je da je na odmoru. Vjerovatno je i novo odijelo kupio tom prilikom. Ludak! A majku, oh kako je to prelijepa žena bila! Nju su gurnuli iz tramvaja, dok se ovaj kretao velikom brzinom. Znaš li ti koliko brzo to čudo može ići, pogotovo na onoj padini prije mosta. Tamo se to i desilo. Prišli su joj sa leđa. Njih dvoje. To je bilo u zadnjem dijelu pa niko nije ni gledao, samim tim niko nije ni mogao svjedočiti. Genijalna improvizacija. Podla, ali genijalna. Pametni su oni. Da nijesu pametni ne bi bili glavni. Gurnuli su je kada se tramvaj uspeo uz padinu tako da se ona kotraljala cijelih pedeset i šest metara. Pravo je čudo što sam ja to preživio. Ona me je i štitila tada. Znala je da mora. Znala je da ću ja jednog dana biti najveća šansa da ih uništim. Sklupčala je ruke i postavila ih je preko malog trbuha. Sve je to uradila u padu. Velika je to žena bila. Šteta što je tako skončala, ali to je žrtva koja se nije mogla izbjeći. Mislili su da me imaju, ali su se preračunali.
Nado moja, skini to odijelo već jednom. Ajde sa mnom u boj. Vidim ja da hoćeš. Povešćemo i druge. Ja i ti kao dva antička ratnika. Kao dva heroja, kao vođe! Ajde, ne budi ludak! Prestani da izigravaš marionetu! Ti to nijesi! Opameti se! Ajde! Što kažeš?“.
– Gospodine, meni je veoma žao zbog svih nevolja koje su Vas zadesile. Žarko bih želio da vam pomognem, ali ja trenutno nemam ništa sitniša. Evo, obećavam da ću se vratiti, samo da krojaču odnesem posljednju ratu. – Mama?
