Sličice

Foto: Lucija Milović

Sličice su bile neodoljivi magnet za sve dječake Stare Topolice.

Prvi album koji sam skupljao bio je “U carstvu životinja” iz 1973. godine, a otac je upisivao konobarski pedantnim krupnim slovima imena životinjskih vrsta tik ispod sličice, jer je odštampani tekst na stranici bio premali da bih ga ja čitao. Kompletiran je tako što bi on, dolazeći s posla, kupio na željezničkoj stanici sličice i donosio ih kući, jer u periferiji gdje smo živjeli nije bilo kioska.

Stvari su se promijenile kad smo došli u centar grada, u jednosoban stan u zgradi “Borova”. Skupljanje sličica je preraslo u euforiju, jer se toga ljeta između kioska Teta Dese, pored prve cvjećare, i Rankinog kioska, kraj Suda, znalo okupiti i do stotinu dječaka, željnih mjenjaže. Popunjavao se najljepši od svih Paninijevih Mundijal albuma, “Minhen 1974”, i danas dostiže visoke cifre na tržištu, uredno kompletiran.

Paninijevi albumi su najcjenjeniji u Evropi, pravi mali udžbenici Svjetskih fudbalskih prvenstava. Mi smo, fakat, i onda osjećali da će oni opstati, za razliku od “Divljeg zapada”, recimo, pa smo ih svake četvrte godine, “pod obavezno” skupljali i brižljivo čuvali. Na naslovnoj strani albuma ove firme iz italijanske Modene, ispod obavezne oznake “Figurine Panini” stajao je opštepoznati logo – stilizovani kopljanik, a pojmovna objašnjenja ispod sličica davana su na nekoliko jezika.

Za razliku od Paninija koji je svoje Mundijal albume izbacivao na četiri godine, legendarni (i, usudio bih se reći, mnogo važniji za nas) “Fudbaleri i timovi (Prve i Druge lige)” izlazili su svake godine, u produkciji Ježa. Nije bilo lako, trebalo je skupiti i do 650 sličica, i to sa ABCD sastavcima, ali je to bio najslađi višemjesečni posao koji nas je ikada zapao. Gutali smo sve podatke: kad je ko i gdje rođen, na kojoj poziciji igra, koliko je golova dao, a posebno zanimljive su bile stranice na početku, o istorijatu jugoslovenskih fudbalskih prvenstava. Samo su sličice fudbalera bile popularnije od samih fudbalera.

Prvi album “Fudbalera i timova” je takođe izašao 1974. godine, i ostao vrhunac u toj ediciji. Ne bih ni znao za njega da se, pred odlazak na operaciju bruha i slijepog crijeva, u bolničkoj čekaoni nije pojavio otac noseći ga pod miškom, sa dvadesetak kesica. Svake se sličice i danas sjećam, posebno Mirka Ćorluke, br 88, najrjeđe od svih.

Za naredni, iz 1975. godine, izveo sam malo lukavstvo: pošto nismo imali novaca u kući (a to se znalo dešavati), odglumio sam veliku tugu pred majkom i objasnio da je to zato što su “svi kupili bar po deset kesica, a ja ništa”. Ni danas nisam siguran je li prokljuvila glumu pokunjenog sedmogodišnjaka, ali sam već u večernjim satima pred glavom familije i njegovim poznanicima u kafani BB otvarao kesice sa duguljastim sličicama. A na prvoj izvađenoj, stajao je u ružnoj sivoj trenerci znameniti golman “Veleža”, dio BMV trija, Enver Marić.

Kod fudbalerskih albuma najviše su se tražile prve tri sličice, zatim tzv. “zlatne”, grbovi, kao i one reprezentativaca SFRJ kad su učestvovali na Mundijalima.

Svako otvaranje kesica pratilo je nenadmašno “i’am… ne’am”, a između ta dva uzvika krio se ambis dijametralno suprotnih emocija. Samo cijepanje pakovanja je bilo ritual, pravilnom linijom pri vrhu, i nikad ih sve odjednom ne izvadiš iz kesice, već jednu po jednu sličicu, da uzbuđenje bude veće.

Prazne kesice nismo bacali, već skupljali i slali za nagradnu igru u kojoj se mogla dobiti neka od nagrada: poni-bicikl, rolšue, penkala ili figurice Diznijevih junaka. Ja sam dobio, mislim za kesice albuma Super ZOO, masivne značke Mikija i Plutona, eno ih, i danas leže u albumu sa rupicama.

Do novih sličica sam dolazio jedino mijenjanjem, jer su mi otac i majka, kao krhkom i nejakom (da me neko ne udari i uzme ih) striktno zabranili, nazovimo ih, hazardne igre sa ostalom djecom, pod prijetnjom daljeg nekupovanja. Zato sam iz prikrajka, sa duboko skrivenom zavišću, gledao kako drugi igraju, sve dok nisam malo stasao i shvatio da sve zabrane nisu baš zabrane, i da postoje baš zato da bi ti shvatio kako ih možeš kršiti.  

Tapke su se igrale na glatkoj podlozi da se ne bi izbušile sličice, koje su se postavljale slikom nadolje, dijagonalno, ili jedna preko druge. Kasnije je uvedeno da se stavlja i po više sličica. Samo su pravi majstori znali da jednim pokretom brida dlana obrnu i po desetak komada, a ko okrene zadnju poslije je prvi tapkao. Bilo je onih koji su krišom lizali jezikom dlan ne bi li lakše okretali, ali na takve se gledalo s prezrenjem.

Druga igra je bila slika/bijelo. Igrači bi uložili jednaki broj sličica, spojili i bacali u vazduh, a jedan od njih bi govorio: “slika” ili “bijelo”. Kad sličice padnu na tlo, pogleda se koja se strana obrnula, pa igrač pokupi one koje su se okrenule kako je on rekao.

Treće su poklapale, igra iz osamdesetih. Igrači bi sa malog uzvišenja (najbolje vrh od stepenica) naizmjenično bacali po jednu sličicu dolje, sve dok se neka ne poklopi nekim svojim krajem s drugom. Tada ovaj koji je poklopio nosi sve što je prethodno palo.

Četvrta, najhazarderskija igra, bila je par-nepar. Igrač iz balice nasumice vadi jednu sličicu, a suparnik mora da pogodi da li je zadnja cifra na pozadini sličice par ili nepar. Ukoliko pogodi, dobija onoliko koliko iznosi ta cifra, ukoliko ne, onda daje, s tim da je bilo onih koji su tu cifru duplirali ili triplirali. Dešavalo se, i to često, da jedan od igrača ode kući plačući, “do kože očkuljan”.

Naši su roditelji bili veoma srećni kad bi se na kioscima pojavio neki iz serije obrazovnih albuma poput “Čovek i njegova sredina”, “Praistorijske životinje”, “Flora i fauna” (sličicu pomornika, br. 288, nabavio sam tek nakon 40 godina!), “Upoznajmo svet” sa zastavama i grbovima država, “Sisari”, ili svih Kolinskih iz sedamdesetih (“Avioni”, “Automobili”…). Bile su to prave naučne sveske,  na kojima su radili i saradnici Zavoda za školstvo, i iz njih si mogao da saznaš brdo podataka koji su ti kasnije koristili u nastavi (“Oto-Moto”, kome sličice nisu bile samoljepljive, rađen je kao priručnik za opštetehničko obrazovanje u osnovnoj školi), ili uopšte u životu. Tu i tamo, pojavio bi se album sa sličicama iz kakve kultne serije sa malih ekrana, ali su sa ushićenjem prihvaćeni jedino “UFO”, “Brus Li” (iz filma “U zmajevom gnijezdu”), “Sandokan”… Naravno, i dvojezični “Vinetou”, sva tri albuma, ali “u krv skupih” kartonskih sličica.

Djevojčice se uglavnom nisu interesovale za sličice. Dok se nije pojavila “Sarah Key”.

* * *

Nepregledan je broj ljudi koji imaju poriv za kolekcionarstvom, pa tako skupljaju sve i svašta, od oružja, nakita, preko maketa brodova, istrošenih ulaznica i memorabilija, markica, salveta, razglednica, starog novca, naljepnica, do kutija za šibice.

Albumima sam se vratio, vjerovali ili ne, nakon ženidbe, kad sam shvatio kako nije sramota priznati da želiš sačuvati ono malo preostalog djeteta u tebi, i sa tek vjenčanom suprugom skupa kupovao kesice za Mundijal u Japanu i Koreji. Od tada nijedan nismo propustili. Ni mi, ni djeca kad su došla.

Ja se i dalje držim samoljepljivih sličica, i kolekciju upotpunjavam starim izdanjima koje nalazim na berzama širom Balkana. Ne krijem, uživam u tome, ali još više uživam u razrogačenim očima dragih mi prijatelja kad ih pokažem i kad im se pred očima nađe prostrto djetinjstvo. Iznenađenje tim albumima nema cijenu.