Foto: privatna arhiva


Nadživeće nas zvezde i mravi,
vode i ugarci,
jeze i spokoji;
kiše će nam javljati
koliko smo stariji
od svoje poslednje misli,
od svog konačnog bola;
natpevaće nas vetrovi,
nadigraće nas gradovi,
rađaćemo se opreznije
u svakoj gladnoj godini,
u umrtvljenoj zenici;
šta će nas nadživeti
ako u sebe potonemo
trostrukim zaboravom podmlađeni,
strašnom ljubavlju zapečaćeni,
kivni i bezimeni…
Nerođeni.


Štit


Mrav je nosio mrvu od sebe ogromniju,
a nebom dahtali su oblaci gradonosni,
mrav se molio suncu i svetom Prokopiju
da u mravinjac sprti pre kiše dar radosni.


Dečak se zatrčao i sapleo i pao,
dečak je svojoj sestri nosio kišobranče,
i kad je ugledao mravka, beše mu žao,
raskrili nad njim, kleknu, prošapta: Iš oblačje!


Posle sam ubijao, nije se moglo drukče,
u ratu il si krvnik il kukavičko smeće,
i ranjavan i prezren, teran ko besno kuče,
i nikad mi se ništa oprostiti zar neće?


I nosim taj svoj teret ko onaj moj mravičak,
nad kim sam razapeo svu svoju ljudskost dečju,
i oblaci se tmulje, crn grad će da sravni čak
i sve milosti naše u kišnom kolotečju.


Gavran u katranu


Pogibe dan, crni moj Danilo,
providan poput mesečeve mrene,
belji od pogibelji sna, čemerne,
čim granu, dno se Danu zatamnilo.


Strada dan, stihnu radovanje danje,
u svetlosti se umi ugljenokop,
o, tvrdo sunce, šunjaj sjaj u oklop,
preseli se u jučerašnje predanje.


Satre se dan, gladan večitosti,
zamre u njemu naslut blistavila,
Danilo, silo, Noć se iskalila
na zamah krila najcrnje čitkosti.


Leba ti


Jutro je, ko živ – živ, ko nepreleživ – umro je,
sunce je puce, zrene laganice,
još jednom da te u žive ubroje,
Svet se rasklapa poput slagalice.


Ustani, svani, umij se, ubij se,
ne bleni, kreni, kako nemaš čime,
jutros te pljunu, s večeri uzvise,
ja sam ti zlo-sin krvav poočime!


Gospode, podne, kad pre, ne počinji
ni kakvo delo ni opelo kasno,
studiraj svetlost, moj vide očinji,
narastaj uhlebljenje belokvasno.



Dinamika nule


Za sve je krivo kretanje.
Haotične su selidbe leptira.
Trebalo bi sesti i napisati
Traktat o razmimoilaženju.
Kad kosac široko izmahuje
kosa tupom stranom pomiluje
vlatove koje u povratku srubi;
Kad belorepa mačka pije s barice,
svaki dodir njenog jezika glatku
površ pretvara u mreškav krugokrug;
Dobro je dok sve teče, ni žrvanj ne spi,
ni svetlost ne posustaje, ni znoj…
U času kad bi sve na svetu stalo,
ma i na časak, za gluvu stotinku,
mašinerija bi jednom za svagda…
Kud si krenula, ruko, o ruko…


Otimačina


Došao sam samo da sunce mlado doniram
umirućem svetu, malo jedno sunce kržljavo.
i samo probodeno, ne sasvim zaceljeno,
i sad se ukopavam, armiram, betoniram,
i moja tama obrasta plamtećim bršljanom,
da mi ga ne otmu oni kojima nije namenjeno.
Valjda će me poznati lepi svet moj umorni
kao svetalce svičevo slepac iščupanih ruku,
ovde sam svete, evo me u bunkeru, stežem
u pesti nagovest topline, žalac crnohumorni
bi da mi zatruje i to spasonosno, tu trunku,
dok čekam da me pohodiš u bunilu svežem.