Foto: privatna arhiva
Između tonova i šumova u srcu nema suštinske razlike –
pročitala sam to u jednom medicinskom priručniku
koji sam zatekla u fioci posle useljenja.
Svaki put sam otvarala stranu srca. I brzo ga zatvarala.
To je poput vraćanja glagola u infinitiv:
biti u osnovnom obliku pruža osećaj sigurnosti.
Napolju je šumilo srce.
Šum u komunikacijskom kanalu nastaje
usled preterane redundanse, što onemogućuje samu poruku.
I ova rečenica je šum.
Ne treba zaboraviti da na kraju te Jakobsonove sheme nije
ucrtana potreba primaoca da i šumove pretvara u poruke.
Ta potreba se uglavnom naziva ljubavlju i ne tako loša
metafora bila bi: ljubav je olistali šum.
Srce
je kao i ptica – reč koja se nalazi na sramnom popisu
previše korišćenih reči u srpskoj poeziji:
Srce, ti si izlistano.
Određene reči tako napuštaju jezik, ali iz njih ne prestaje
da ističe prvobitna boja: crveno sam i neprecizno.
Između tonova i šumova nema suštinske razlike.
Između tonova i šumova je plutalo srce:
a) početak potopa
b) trenutak u kom život postaje moguć
Položaj tumačenјa u književnosti
Kako biste protumačili pesmu u kojoj se ne događa
ništa osim kretanja? Na primer, Judita Šalgo je vozila bicikl,
videla sam to na jednom snimku. Ne znam kuda se kretala,
znam samo da je volela kretanje. Književnost u pokretu.
Ne mogu vam ni opisati tačku A i tačku B jer su one uvek drugačije,
a ne želim da izmišljam.
Izaberite sami nešto od ponuđenog:
- pesnikinja je bila malo luda
- pesnikinja je imala loš odnos sa mužem
- pesnikinja je htela da izvrši samoubistvo
- pesnikinja je možda neka vrsta sociopate
- pesnikinja nije bila prava žena
- pesnikinja je nestabilna i isfrustrirana
- pesnikinja je ružna feministkinja
- pesnikinja ne zna s ljudima
- pesnikinja je ljuta
- pesnikinja je previše u svom svetu
- pesnikinja ne zna da se kontroliše
- pesnikinja ne razume stvarnost
- pesnikinja kao da nije živa
- pesnikinja je nepristupačna
- pesnikinja je previše glasna
- pesnikinja se pravi važna
- pesnikinja
U slučaju neodgovarajućeg tumačenja, dopisati.
Biografija
Izmišljala si reči za telo (društvena igra
u kojoj medved posvećeno, majčinski, grize svoju
zarobljenu nogu da bi se spasao). I to telo se polako
osipalo i podsećalo na sparušene kore jučerašnjih jabuka
iz čijih pora otiče umor i napisani raj. Nije te
mogao više ničemu naučiti. Znala si sve konvencije,
i ustala protiv jedne jer si volela, rekla si: ili sve ili ništa.
Kuća koju ste izgradili počela se ljuštiti i otpadati sa
jezika kad si se zapitala šta je zaista stvarno.
Telo se vrtelo poput šila koje razbacuje ivericu.
Na čemu da zaustavi pogled? Od čega da započne biografiju?
Htele smo da je izgrizemo, da na trenutak prestane sve znanje,
da naš tromi Bog spadne s drveta kao trapava životinjica
koju ćemo maziti po stomaku i smejati se onome što smo izmislili
i što nas iznova izmišlja (ta igra u kojoj medved umire
i u njegovim toplim mrtvim ustima neko uspeva da se zagreje).
Vežbe disanјa Ameli Notomb
Trogodišnja Ameli Notomb odlazi do bazena sa šaranima
u kućnom dvorištu. Trogodišnja Ameli Notomb prvi put
ugleda njihova odvratna usta, nešto odvratno uopšte.
Trogodišnja Ameli Notomb odlučuje da se udavi
u toj odvratnosti.
Forma pesme. Forma tumačenja, bilo koja forma,
zastrašujuća je poput bazena.
Dadilja nije spasila trogodišnju Ameli Notomb.
Dadilja možda nije htela da prekine igru.
A Ameli Notomb je ipak odlučila da se ne uguši.
Jezik ponekad izaziva grčenje mišića. Jezik ponekad spasava.
U tvoj jezik sam naprosto – upala.
Nekad je potrebno uskočiti u jezik.
Reči su imale usta odvratnih šarana
u koje sam smeštala vlastito telo
bezuspešnije nego zapadnjački sistem obrazovanja.
Ono je pripadalo majci. Ja nisam pripadala nikome.
Jezik je ponovno uspostavljanje sveta
nakon što ne nađeš – ništa.
Mistično poput japanskog haikua, nestajalo je s listovima
čaja sa noćnog stočića. Ako zaustavim svoje telo, zaustaviću
bol, smrt, ratove, glad, sveopštu tupost, mislila sam.
Budi kao voda, rekao je.
Iz odvratnih ribljih usta isticalo je moje telo.
Isticao je moj jezik. Tvoj jezik.
Stvarnost je nešto što stalno počinje.
I ne želim je više objašnjavati.
Vodu ne možeš objasniti.
Dok je Luisa pokušavala da razabere gazele u daljini
vodič joj je govorio da ne traži oblike nego najmanje pokrete
Šta je uradila sa sadržajem traženja.
Iscedila sam svaki korak svaku tačku
potrebno i nepotrebno
na primer aorist
i vetar te je tražio čak i u mojim ušima.
Šta je uradila sa biografijom
koju je pospremala lokalna vlast.
Šta je uradila sa zlatnim runom
i sličnim sintagmama za traganje.
Iscedila sam sve što nam se pričinilo
i ono usput izrečeno i tek da se kaže i zabave radi.
Nekad smo bacali konopce kao male reke.
Pokretljivost je davala nadu.
Šta je uradila s tim što ne moraš razumeti.
Šta sa pesmom koja žudi za svim formama istovremeno.
Šta sa epskim hodom u kojem se kupala zajednica,
šta sa navikom čiste l i r i k e.
Koliko žudnje, koliko nereda u koji evo upisujem telo.
Šta je uradila sa reči revolucija
šta sa tolikim ustima iz kojih teče vreme.
Šta sa najmanjim pokretom koji uzima Antigonu
od drugačije noći.
A poznato je da je Antigona ludača u opštini
koja ne može da zapamti ni najobičniju frazu
kad joj kraljevi kažu.
Ona što mrtvilo proglašava mrtvilom
jer bilo je neophodno.
Šta je uradila sa stvarnošću u reči n e o p h o d n o.
Iscedila sam i to mrtvilo iscedila sam i te gazele,
bilo je nečeg toliko nestvarnog da ih je moje oko progutalo
i pre nego što ih je primetilo
a znaš kako su daljine pritvorne.
