Foto: privatna arhiva
Na oštećenom zidu nevelike prostorije visilo je mnoštvo detalja. Između površina prekrivenih malterom ili krečom, između rupa nastalih odvaljivanjem tih naslaga i ogoljavanjem cigala bili su prikačeni brojni požuteli plakati, pohabani novinski isečci, fotografije mlade, lepe žene bademastih očiju i blistavo belih zuba. Dva buketa cveća, sa debelim talogom prašine, visila su na dugom, pri vrhu zarđalom, ekseru. Ogrlice različitih veličina i oblika su se spuštale sa kuke. Tu je bila i mašna od crvenog pliša, uronjena u gustu paučinu.
Devojka je još jače pritisla maramicu na nos ne bi li time svela na što manju meru udisanje teškog zadaha, koji je lebdeo u vazduhu, pa je prišla zidu. Svaki plakat je bio vezan za ime Milene Simić i koncerte koje je održala u raznim salama i brojnim gradovima mnogih zemalja. Novinski isečci su bile kritike. Otpali delovi na njihovim pregibima otežavali su čitanje, ali ono što je ostalo rečito je svedočilo o uspesima i dubokom poštovanju njenog rada.
Devojka se zagledala i u fotografije. Na glatkim papirima tople, mrke boje razaznavalo se ozareno lice mlade osobe obučene u skupocene haljine. Obavezni klavir kraj nje. Bogate sobe u pozadini. Duga, tanka muštikla u jednoj i desetak zlatnih narukvica na drugoj ruci. Kratka plava kosa očešljana onako kako se nosilo u poznim tridesetim godinama. Brojno društvo oko nje kraj reke u odeći iz tog perioda. Buket orhideja u njenom naručju i ona ispred pariskog Panteona. Putovanja i uspeh. Raskoš i sjaj. Kako povezati tu mladu ženu sa požutelih slika i novinskih stranica sa Milenom Simić, smeštenom u preuređenoj podrumskoj prostoriji Državnog zavoda za rehabilitaciju? Devojka se samo namrštila.
Spustila je na sto svoj notes i olovku i brzo je prišla vratima. Hladan vazduh, i pored prisutnog mirisa memle, uneo je svežinu. Sada je mogla bez teškoća da razgleda.
Prašnjava, zamazana sijalica na sredini tavanice visila je na crnoj, uvijenoj žici. Slabo je osvetljavala dugu a usku, omanju sobu. Po delimično okrečenim zidovima, po nabacanim stvarima na jednoj stolici u ćošku, po paučini u uglovima padale su senke.
Prigušeno svetlo je i sve ostale stvari činilo pohabanijim. Krevet u uglu. Drveni, grubo tesan sto i stolicu na sredini. Komodu sa umazanim trokrilnim ogledalom kraj vrata. Nekoliko pudrijera i nehajno poređanu šminku. I, kraj uzglavlja, starinsku krojačku lutku sa plavom, svilenom haljinom na njoj.
Devojka je zadrhtala. Kao da je, prekoračivši prag ove sobe, zakoračila u svet koji je zaustavljen u vremenu, svet prepun sjaja, uspeha i bleska, ali i svet koji je vreme raznelo i svelo na sasušeno cveće, požutele, nikom potrebne, novine i mnogo nataložene prašine. „Da li svaki rad na kraju ovako izgleda?”, jedva čujno je progovorila, lagano se okrećući oko sebe. Nešto je steglo u grlu i izazvalo nenadanu težinu u utrobi.
To nije bilo ono što je očekivala kada je dolazila na ovaj razgovor.
Sledeći svoj nejasni impuls koji joj je govorio da mora napraviti priču o ženi koja više ne priča sa ljudima, niti izlazi napolje, van zgrade i svoje sobe, nedeljama je nagovarala urednika da pristane i dozvoli joj da to učini. „Svaka priča pronalazi svoj put da bude ispričana i onog ko će je ispričati”, pročitala je jednom davno u starom, hetitskom, zapisu i ona je u to verovala. Bila je uverena da je ova priča odabrala nju i da joj zato mesecima ne dâ mira.
Kada se konačno našla u sobi te tajanstvene osobe, osetila je nesigurnost. Neku zebnju. Možda su njeni roditelji bili u pravu? „Treba biti oprezan”, opominjali su je. I, dodavali su: „Uvek je nešto mutno oko ljudi koji prezru ostale. Prestati govoriti! To, jednostavno, nije prirodno. ”Da li je bolje da odustane dok još ima vremena? Kad je začula tih, ujednačen zvuk, znala je da je kasno za to. Starica se približavala.
Devojka se nepoverljivo zagledala u polumrak pred sobom. Osluškivala je. Tap! Tap!, odjekivalo je u nevelikom prostoru u pravilnom ritmu. Odjek je bio sve bliži i reskiji. Tada se, kao da izranja iz nekog udaljenog svetaa, pojavila pogrbljena starica nestvarno belog lica, i u haljini čije su linije poticale iz dalekih tridesetih godina. Desnom, koštunjavom rukom je držala štap. To je on najavljivao njen dolazak. Zastala je na vratima i prodornim pogledom se zagledala u devojku na sredini sobe.
− Ko ste vi? – oštro je upitala i, ne sačekavši odgovor, ušla je unutra. Prišla je krevetu i sa naporom je sela na njegovu ivicu. Potom se ponovo zagledala u nezvanog posetioca.
Devojka nije ustuknula. U jednom dahu je ispričala šta želi, ubedljivo iznoseći sve razloge zbog kojih smatra da g-đa Simić treba da pristane na razgovor. Na kraju je, izmorena brzim i vatrenim govorom, zaćutala. Zavladala je potpuna tišina. Starica je pažljivo proučavala devojku, rukama naslonjena na svoj štap. Živ, izražajan pogled nije se slagao sa njenim naboranim licem i ugaslim pokretima. Taj pogled je uznemiravao devojku i ona se pomerila. Prekrstila je ruke na leđima, kao da je time želela da zaustavi nadolazeće drhtanje.
Muk je trajao i kada je starica okrenula glavu ka prozoru, smeštenom visoko gore, blizu tavanice. Kroz mutno, ko zna kada očišćeno, staklo probijala se meka dnevna svetlost. Staričine krupne i spokojne oči pratile su trag svetlosnog zraka po sasušenoj boji prozorskog okvira, po mesinganoj kvaci i razapetoj paukovoj mreži, po skorčaloj mrlji zemlje, smeštenoj u dnu nevelikog prozorskog otvora. Jedini šum u sobi je bio šum vetra koji je strujao tamo, spolja, kroz najviše grane visokih bagremova, zasađenih oko Zavoda u nekoliko redova. Prateći njegov ritam, starica je počela lagano, jedva primetno, da se njiše.
U jednom trenutku, na ogromno iznenađenje devojke, starica je progovorila. Na početku je to bio tih, jedva čujan govor. Kasnije, reči su stizale jedna drugu, sećanja su se ređala a glas je postajao tvrđi i oporiji. Samo su staričine oči sve vreme bile iste – odsutne, snene, nekako čudno uronjene u, samo njoj, poznat svet.
Ovaj susret se još nekoliko puta ponovio. Na njemu, u potpunoj tišini nevelike podrumske prostorije, dominirao je staričin ujednačen glas. Povremeni huk vetra bio je jedini šum koji je dopirao spolja.
Svoju prvu viziju doživela sam veoma rano, pre desete godine. Bilo je to jednog toplog, majskog dana daleke 1921. godine u mom domu, u prostranoj, bujnim zelenilom okruženoj, vili na padini brda, baš u trenutku kada su dve sale za prijem počele da prekrivaju prve seni nadolazećeg sumraka.
Stajala sam ispred masivnog ormara sa polukružnim staklenim vratima boje dima i razgledala sam skupocene porcelanske servise iz Engleske i Češke, pola veka stare kristalne čaše iz Venecije, raznih oblika i veličina, srebrne i pozlaćene escajge čuvenih firmi Guy Degren, Letange Remy, Cristofle i Villeroy&Boch za 6, 12 i 24 osobe. Bile su tu i holandske porcelanske figurice ljudi i životinja, čija je unikatnost, često mi je majka naglašavala, posebno cenjena.
Sećam se, bilo mi je dosadno. Premeštala sam se sa noge na nogu, nezainteresovano sam kružila pogledom po brojnim, svečano obučenim, zvanicama i, preplavljena njihovim dokonim žamorom, zagledala sam se u tanani i vijugavi plamen sveće smeštene u srebrnom svećnjaku na sredini teškog, maštovito izrezbarenog trpezarijskog stola. Jasna slika u kojoj sam prepoznala sebe dok sedim za klavirom i sviram snažno me je potresla. Čak sam na kratko čula i melodiju koja se odvajala od instrumenta i vijugavo se pela ka polukružnoj, brojnim ukrasima od gipsa, urađenoj tavanici.
Od tada su ovakve vizije u plamenu sveća postale česte u mom životu. Pratile su me kroz Klasičnu gimnaziju i muzičku školu u rodnom gradu, potom na Konzervatorijumu u Krakovu, gde sam učila klavir, kao i u zrelim godinama, posebno pre značajnih koncerata. Brzo sam se navikla na ta bludeća, poput mehura krhka i prozračna proviđenja. Nisu me više plašila, niti uznemiravala. Njihovo postojanje sam prihvatila kao sasvim prirodan produžetak sopstvenog doživljaja stvari i pojava oko sebe. Vremenom, razvila sam pravi mali ritual. Njime sam uspevala da u sebi prizovem uvek isto stanje koje me je dovodilo do novih vizija. Tumačeći ih, jasno sam uočavala šta će mi se dogoditi…
Bilo je to u proleće ’37. Moj prvi samostalni koncert! Živela sam za njega. A tek moji roditelji…! Puni ponosa, sreće i, za njih, neočekivanog poleta utrkivali su se u poklonima i iznenađenjima. Nisu žalili ni trud, ni novac… Samo da meni ugode… Evo, ova haljina kraj kreveta. Nju sam dobila za taj dan. Šila su je tri vrhunska majstora iz Budima. Čipku je majka nabavila iz Malage a plavu svilu iz Lombardije, u Italiji. I ukrasno kamenje je iz dalekih krajeva. Ovi biseri… tu, oko okovratnika… sa Malte su, a dva reda žada i safira su sa Dalekog istoka. Malezija ili Kina…? Zaboravila sam… Ni konac nije naš. Kupljen je u Engleskoj. Sada je oronula, ali pod prstima još uvek budi utisak mekoće. Kako nežno naleže na kožu…! Bila je radost nositi je. Ta slika sa leve strane, pored buketa… Ona je sa mog prvog koncerta…
I danas, toliko godina kasnije, jasno se sećam svakog detalja. Sedela sam sama u garderobi, okružena ogledalima i ogromnim buketima cveća. Osluškivala sam, ne progovarajući ni jednu reč. Onako napeta, sa sleđenim licem (posebno vilicama) i ukočenim prstima činilo mi se da sebe mogu da vidim sa strane. I kasnije, dok sam se penjala ka bini, nije me napuštalo to osećanje. Jasno sam videla sebe kako pridržavam ovu haljinu, kako koračam preko tamnih dasaka na bini, kako zaobilazim pukotinu na podu, iako je bila neznatna, jedva uočljiva, kako podižem pogled i suočavam se sa prepunom salom i balkonima, smeštenim u dva polukružna reda, kako na momente posrćem pod vrelinom daha i užarenih pogleda tolikih posetilaca, kako me zaslepljuju reflektori, smešteni blizu tavanice pa dodirom ruke jedva pronalazim klavir, kako sedam i – ne pomeram se. Činilo mi se da ja, tamo, za klavirom, sa položenim rukama na kolenima, zatvorenih očiju i naglašeno ispravljenih leđa, uopšte i ne dišem. Sva sam se pretvorila u uvo, loveći u nastaloj tišini bilo kakav šum. Neko je pročistio grlo u dnu sale, sa desne strane. To isto je neko učinio na balkonu. I, potom – muk. Iščekivanje je lebdelo u vazduhu i ja sam osećala kako počinje, poput stene, da me pritiska, još više zatvara i ledi. Znala sam da moram podići ruke i krenuti. Znala sam i da to svi sa pažnjom iščekuju. Baš kao što sam znala da je moja nepokretnost nedopustiva.
Otvorila sam oči, već videći reakciju svih. Užasnutost, osuda… prezir mogli su da naiđu u svakom trenutku. Očajna, lagano sam podizala pogled ka maloj svetiljci, smeštenoj na zidu, iza zavese portala. Njena slaba svetlost se razlomila i, kroz iskričavi blesak, ja sam nazrela siluetu vizije iz prethodne noći: u svojoj sobi, u plamenu sveće gledala sam sebe za klavirom dok sviram čisto i jasno. I to je bilo presudno. Neka sila me je povukla i ja sam se nagla napred, pružila sam ruke i započela sam.
Jednim zamahom, melodija je razvejala moju sputanost. Kao čarolijom, uspela je da me probudi i dozove sebi. Tu, na samom startu, slomila je kočnice koje sam ko zna kada sebi nametnula, iznoseći na površinu sve ono što ja jesam u svojoj biti.
Učinila je to tako žestoko da sam se i sama trgla. Najednom, umesto gluve tišine prašnjavih hodnika, oronulih sala prepunih oporih mirisa u kojima sam vežbala, umesto natmurenosti umornih profesora i sitničavosti mnogih ljudi kojima sam bila okružena, njihovog međusobnog dokonog optuživanja i ponovnog mirenja – umesto svih tih dana ispunjenih skučenim prostorima, jalovim susretima, površnim i slatkorečivim ljudima, po prvi put sam osećala nešto uistinu lepo. Čisto i svetlo. Toplo i nežno. I, istovremeno, tako jednostavno.
Tom osećanju sam se predala do kraja.
Kako je koncert tekao, tako sam krajičkom svesti još uvek mogla da pratim svoje pokrete. Potom se i to izgubilo. Negde u maglini nestali su jasni obrisi sale, razvejala se granica vremena koje je proticalo i ja sam ugledala sebe kako pratim uvis spiralu koju je muzika stvarala. Ustreptala i ponesena, plutala sam prostorom, prožeta bleštavilom i toplinom, baš kao kad se vode ljeskaju na suncu. I to je tako trajalo… i trajalo, sve do poslednjeg tona. Sa melodijom koja je jenjavala, došla sam sebi. Spustila sam ruke u krilo i umirila sam se. Nisam imala snage ni za najmanji pokret.
U sali je bila potpuna tišina. Niko se nije pomerao. Čak se ni, tako uobičajeno, nakašljavanje nije čulo. A onda je provalio aplauz. Dug… snažan… I sada odjekuje u meni.
Koncerti su se ređali. Išla sam iz sale u salu, iz grada u grad, iz jednog kraja Evrope u drugi. Život je bio tačno onakav kakav sam oduvek želela da bude. Iznenada, sve je prestalo. Naglo. Sa prvim bitkama znala sam da je vreme da se vratim kući.
Nastupili su teški dani. Strah, glad, neizvesnost. U našoj vili na padini brda boravili smo samo otac, majka i ja. Ostalo osoblje se, bez reči objašnjenja ili pozdrava, razbežalo. Teško smo se snalazili, dovijajući se na najrazličitije načine da dođemo do ogreva, hrane i sveća. Topla leta su smenjivale zime. Glasine su se množile i postajale sve strašnije a nas troje je ćuteći podnosilo užas koji nas je zadesio. Pažljivo smo se trudili da ne opteretimo jedni druge svojim sumnjama, nemirima, strahovima. Nismo ni slutili da je to tek početak.
Bilo je to u kasnim satima, jedne pozne novembarske večeri, dva dana pre prestanka rata. Na ulicama našeg grada borbe su bile tako žestoke da je sve odzvanjalo i treslo se. Ja i majka se nismo usuđivale da izađemo iz kuće. Otac se još nije vraćao i nas dve, šćućurene u uglu velikog salona, napeto smo iščekivale njegov dolazak. Držeći se za ruke, trzale smo se na svaki udar razornih topovskih granata. A one su padale, činilo nam se, sve bliže i to u pravim kanonadama. Vazduh su parali i bezbrojni rafali, zavijanje sirena, bolni urlici. Leđima naslonjeni na hladan zid, naviklim uvom smo određivale njihove pravce.
Sve češće smo osećale kako kuća podrhtava. Iako izdvojena, među visokim četinarima, tresla se od tolikih obližnjih udara. Bilo je pitanje vremena kada će se obrušiti i pasti, ali nas dve smo i dalje tvrdoglavo ostajale unutra. Svetlo nebo usred ponoći, stvoreno od nebrojeno mnogo eksplozija, bilo je strašniji prizor od čiste sobe koja je mogla postati zgarište.
U jednom momentu, majka nije mogla više da izdrži i zatražila je da upalim sveće. Iako je to bilo strogo zabranjeno, navukla sam teške, plišane zavese i spustila sam sveće na pod, nekoliko koraka dalje od mesta na kome smo sedele. Znala sam da će joj svetlost pomoći da se ne izgubi.
U potpunom mraku prostrane sobe, svetlost tri sveće stvorila je na majčinoj tananoj figuri neobičnu igru. To treperavo kolo posebno je bilo izraženo na njenom bledom, nepomičnom licu, kao i po dugim, lepo izvajanim šakama koje su se nervozno okretale na krilu.
U neko doba potpuno sam se primirila. Jeka zaglušujuće bitke izgubila se u pozadini, a ja sam osluškivala sopstvene damare. Minuti su prolazili. Svoju pažnju sam vezala za jednu sveću. Pogledom sam klizila po obodima njenog drhtavog, lelujavog plamena. Uranjala sam u središte ovalne svetlosne kupe, jasno zapažajući svetloplave, pa rumene, žute nijanse. Zainteresovano sam pratila i povremene iskrice koje su iskakale iz vatrenog žarišta pa se brzo gasile u hladnoći okolnog prostora… Sve je bilo tu, na svom mestu, jasno i prepoznatljivo…
Zatvorila sam oči, dopuštajući okolnoj modrini da me preplavi, da me prožme i uznese do belih zidnih površina, do, gustim noćnim senima, zagušenih uglova, do kosih krovova. Soba se pokrenula, prvo lagano, potom sve brže i upornije, snažnije i življe, dok se predmeti u njoj nisu rastočili u uske, gipke zmijolike obruče pa se zakotrljali po, uvek istoj, kružnoj putanji… U ušima je zabubnjalo. U venama je krv snažnije zastrujala. I damari su se ubrzali, donoseći teške, preteće purpurne talase. Oni su nadolazili, međusobno se preplitali i preklapali, na obodima su tonuli u neprozirnu tminu da bi iz nje iznova izronili. Na kraju su se slili u žestok kovitlac. On je besneo, potmulo tutnjao, nadimao se dok se, konačno, nije prosuo u hiljade delića. Tek tada sam bila spremna da vidim i iza linije vidljivih stvari.
Otvorila sam oči.
U pozadini drhtavog plamenog jezička središnje sveće spazila sam lelujavu siluetu. Kada je slika postala određenija, shvatila sam da sam ugledala oca okruženog trojicom nepoznatih muškaraca. On je rukama pokušavao da zaštiti lice, dok su ga oni grubo udarali na podu. Već u sledećem momentu otac je ležao nepokretan. Potom, jake muške šake koje ga vuku za noge. Njegovo sklupčano telo na raskvašenoj zemlji. Potočić prljave vode koja se sliva niz kosu padinu sveže iskopane zemlje. Duga, dosadna kiša… I to je bilo sve… Slike su naglo prestale da se razaznaju.
U deliću sekunde sam postala svesna i sebe, i tvrdog poda na kome sam sedela, i plamena sveće, majčinog slabašnog tela, potpunog muka koji nas je obuzeo. I strašni odjeci beskrajnih eksplozija su se vratili. U noći poslednjih trzaja razbesnele, razarajuće ratne stihije, uporno ćuteći, razmišljala sam: „Kako sprečiti neminovno?” Izlaz se nije nazirao.
Kad su dve nedelje kasnije u našu kuću upali ljudi obučeni u duge, kožne mantile i kad su bez objašnjenja poveli sa sobom zapanjenog oca, znala sam da je vizija oživela. Nisam se začudila ni što su nas danima odvodili na saslušanja, dovodeći nas pred teška metalna vrata koja su se uz škripu otvarala i sprovodeći nas kroz dvorište i hodnike čiji su zidovi bili izrešetani, oljušteni i nabrekli od vlage. „Kako možeš biti bez krivice kriv?”, uporno je ponavljala majka, ne shvatajući šta je zadesilo. „Šta smo mi to učinili da nas ovako mučno, satima, ispituju?” Ja nisam odgovarala. Moja jedina misao bila je vezana za sliku nepokretnog oca koju sam na momenat ugledala u plamenu sveće.
Kad su nam ubrzo javili da je streljan, nisam se pokrenula. Ni kad su mi saopštili da me čeka suđenje nisam reagovala. Mirno sam, bez i jedne izgovorene reči, otrpela tu javnu osudu, na kojoj je, pred bučnom masom, uz nebrojene uvredljive povike iza mojih leđa, dokazano da sam ‘trula jabuka koju treba izvaditi iz korpe pune zdravih’, da sam saradnik okupatora jer sam održala Božićni koncert na samom početku rata i da, kao takva, ne smem da uživam bilo kakva građanska prava. Samo su mi kolena na tren zadrhtala kad su nam saopštili da nam oduzimaju imovinu sa vilom na padini brda, ali sam se odmah sabrala. Izašle smo iz doma bez ičega u rukama, ne gledajući prisutne činovnike i ne osvrćući se.
Dve sobe koje smo uspele da iznajmimo nalazile su se u dnu slepe uličice, blizu reke. Desetak stanova, svi od jednog ili dva sobička, izlazili su na popločano neveliko dvorište sa česmom u sredini i busenima trave između kamenih ploča. Velika vlaga, koja je verovatno dolazila od podzemnih voda, donosila je sa sobom miris memle i bledozelenu plesan po zidovima. Dva kreveta, sto i nekoliko sklepanih stolica, starinski kredenac i sanduk od tamnog orahovog drveta u uglu bili su jedini nameštaj. Nigde prekrivača, nigde zavese niti tepiha. Samo izbledela jeftina slika dva jelena na obronku brda, nasuprot ulaznim vratima. I mnogo senki sred tog ogoljenog prostora.
Majka se teško navikavala na novu okolinu. Sedeći po čitav dan na krevetu, ogrnuta samo tankim ćebetom, trzala se na svaki jači šum. Nije mogla da shvati zašto komšije neprestano galame, dozivaju se i trče, zašto nema uglja u peći, zašto sedimo u mraku kad svi oko nas imaju svetla, zašto jedemo samo hleb star nekoliko dana, zašto nema ribe, mesa, pirinča ili, makar, tople proje, zašto moramo za svaku čašu vode da izlazimo napolje, do česme, iako je vetar danonoćno nanosio sneg i kišu. Sve joj je bilo novo, strano i tako čudno. Pri kraju drugog meseca je prestala da zapitkuje. Zagledana u neveliki prozor pred sobom, lagano je kopnila.
Predala se pred sam dolazak proleća.
Osećajući da joj je kraj blizu, negde u praskozorje, posle probdevene noći u kojoj je jedino mogla da prati jedva vidljive noćne seni, samo je uzdahnula, brzim, naviklim pokretom se prekrstila i, zagledavši se u gust, krupan sneg koji je počeo da pada, jedva čujno je izgovorila: „Vidi ovaj sneg! Ko se nadao da bih i u ovom času mogla biti ovako bogato nagrađena?!… Dobro je. Ja sam, ipak, srećan čovek.” Posle toga, sa prvim nejasnim dnevnim svetlom je izdahnula. Otišla je sa ovog sveta tiho i neupadljivo, ali ispunjena blagim, toplim i vedrim osećanjima. Neko je i u poslednjim trenucima njenog života želeo da ona bude spokojna.
Majčino mršavo lice i drhtava, jedva izgovorena, molba da potražim očev grob pratila me je i na sahrani. Uzani put uz golo, smrznuto brdo sve do groblja. Čelično sivo nebo prevučeno snežnim oblacima i crnim pticama koje su, oštro kričeći, kružile iznad male povorke. Škripa cipela po smrznutom šljunku i pucketanje leda duž puta. Topli dah koji se ledio u oštrom vazduhu. Zvuk točkova kola koji je nosio majčin sanduk. Težak zvuk zemlje koja je padala po pokrovu. Upitni pogledi nekoliko rođaka koji se nisu usuđivali da mi priđu. I Islednikov osmeh. (Pravi osmeh! Nisam se prevarila.) Prkosni, pobednički stav čoveka čije me je mršavo, ispijeno lice poput senke pratilo od momenta odvođenja oca.
Njegove prodorne, ispitivačke oči sam uočavala po hodnicima zgrade gde su nas saslušavali. On je bio naslonjen na zid sudnice, iza gomile koja je besno mahala rukama i bez ustezanja mi dobacivala pogrde. Njegovu siluetu sam par puta prepoznala u vlažnim i maglovitim večerima dok sam samotno lutala kraj reke, usuđujući se da, tek na kratko, uđem u neku sumornu konobu uz kej ne bih li se ugrejala šoljom toplog čaja. Okružena ženskim podnadulim licima i njihovim opuštenim telima, iznurenim pijanicama, sitnim kockarima i prevarantima, ćutljivim samotnjacima i rasutim nesrećnicima, u tim zagušljivim poluosvetljenim prostorijama sam krišom, kroz požutele prozorske zastore, posmatrala udaljenu Islednikovu siluetu kako stoji na suprotnoj strani ulice, pitajući se kad će odustati i ostaviti me na miru. Vreme je pokazalo koliko je ta moja nada bila uzaludna.
Posle majčine smrti sve se promenilo. Došli su dani u kojima sam na svakom koraku dobijala potvrde svog novog položaja. Prijatelji su nestali, brojni poznanici su skretali glave u stranu pri slučajnim susretima, koncertne dvorane su zatvorile vrata preda mnom, čak ni u muzičkim i osnovnim školama nije bilo mesta za pijanistu čiji je dosije u tajnoj policiji bio zaveden pod šifom:
III/12-46; M.S. strog.pov.
Nedelje su prolazile a ja nisam pronašla posao ni kao prodavac, kurir, raznosač mleka, čak ni kao pomoćnik u javnom kupatilu, gde su ljudi odlazili u nedostatku svojih tuševa i kada. Kad sam na kraju shvatila da iza mene, kod svakog pojedinačno, dolaze nepoznata lica raspitujući se o detaljima razgovora i sugerišući odbijanje, prestala sam da bilo šta tražim. Zatvorila sam se u svoj novi stan, retko izlazeći samo po hleb i krompir. I tada sam pognute glave, laganim korakom prolazila kraj trošnih kućeraka na padini brda, s jedne strane okrenutih širokoj reci a sa druge nagnutih ka starom gradskom jezgru sa visokim crkvenim tornjem u sredini. Nisam se obazirala na stalne svađe pijanih radnika, zaduženih za istovar šljunka, mrkog uglja i drvene građe, na premorene žene koje su se vraćale sa teškog, danonoćnog rada na pristaništu. Zagledana u oblo kamenje kojim su ulice bile popločane, trudila sam se da se održim na nogama i da se najkraćim putem vratim u svoju sobu.
Najteže su bile noći. Dugi, prazni sati sporo su prolazili a ja, pokrivena samo šarenim, ispranim ćebetom i kaputom od crnog mohera, ulagala sam svu snagu da oživim sećanja. U ledenoj tmini poznih sati, pred mojim užarenim pogledom su promicale tako žive i reljefne slike da sam, ne jednom, pružala ruku ka njima ne bi li nekog, makar na tren, dodirnula. Izlet u okolini, divan sunčan dan i moja malena šaka u očevoj ruci dok lagano šetamo šumskim stazama. Divni miris očeve plave košulje dok sedim u njegovom krilu, naslonjena na njegove široke grudi. Majčini vešti prsti dok seku slavski kolač. Zvonki smeh roditelja dok, sedeći na belim baštenskim pletenim stolicama sa visokim kružnim naslonom, ispod razgranatog oraha, posmatraju kako otimam štap od našeg terijera. Iskričav očev pogled i majčin topli stisak dok im pokazujem diplomu sa Konzervatorijuma. Blistav zvuk zvona u ranim nedeljnim jutrima. I svetlost, obilje svetlosti koja me budi u mojoj sobi.
Došlo je leto, prvo leto posle rata, žega i komarci su ispunili vazduh a moji, ionako retki izlasci, proredili su se. Kako su komšije iz dvorišta primetile da ja sve ređe donosim hranu – ne znam, tek, polako, bez mnogo suvišnih reči počeli su da me posećuju i, onako uzgred, da me ne povrede, ostavljali su šoljicu šećera ili kafe, uvijene komade proje i pite, a na tanjirima parčad ribe ili mesa. Nisam ih odbijala. Neukusna, svetla pirinčana voda iscrpla je svu snagu iz mog tela i ja sam znala da tako ne mogu još dugo. Ipak, teže i od te iscrpljenosti, bile su noći ispunjene brojnim hitrim, brzim, crnim bubama. Ni danas ne znam odakle su se stvorile. Pojavile su se iznenada i u tim vrelim, sparnim večerima prestravljeno sam pratila nesmetanu trku te gamadi. Uzalud je bilo ubijati ih. Navirale su sa svih strana. I ispod dasaka poda, i spolja, ispod kućnog praga, i iz pukotina na zidovima. Noćima nisam spavala, drhteći u uglu od kreveta i sa rukama čvrsto obgrljenim oko kolena. U naraslom strahu, već sam videla kako se čitav pod prekriva crnim tepihom od te nemani, kako nadolazi, opkoljava me pa se penje uz krevet do mojih nogu, ruku, kose a ja, šćućurena uz sam zid, nemam gde da uzmaknem. Čak sam sebe počela da uveravam kako, u gluvoj tišini, nazirem zvuk nadolazećeg roja. A onda je, pri kraju leta, na samo Preobraženje, sve prestalo. Crna gamad je nestala i ja sam konačno mogla da zaspim okrepljujućim snom.
Sa prvim jesenjim kišama i vlagom koja je pratila, desilo se nešto neobično. Dok sam kupovala hleb u obližnjoj pekari, prišao mi je puniji muškarac 50-tih godina, sa ribom uvijenom u mastan papir i, ispod glasa, poverljivo, upitao da li mi je potreban posao. Trgla sam se i podozrivo sam ga pogledala. „Ako jeste”, nastavio je istim tonom, unoseći mi se u lice, „dođite sutra u devet na ovu adresu.” Potom je žurno izašao a ja sam, još uvek ne verujući svojim očima, gledala čas u iskošena slova na grubom parčetu papira a čas u siluetu muškarca koji se krupnim koracima udaljavao.
I tako sam dobila posao. Sledećih nekoliko godina sam bila zadužena za održavanje javnog WC u parku, smeštenog kraj male fontane sa nezgrapnom figurom devojke – sirene u sredini. Imala sam dovoljno vremena za razmišljanje, zagledana u sveže okrečeni zid pred sobom unutar prostorije ili spolja, na stazi, okrenuta parku. Iako sam se otimala, misao mi se vraćala na istu tačku, na moja obavezna javljanja nadležnim službama.
Bio je to pravi mali ritual u kome se sve odvijalo po istom, jednom utvrđenom redu. Došla bih i, posle dugog stajanja u hodniku, neko bi me poveo do prostorije. Iako to nisu bile iste sobe, ličile su po mnogim detaljima. Sivi, ispucali betonski zidovi. U širokom, praznom prostoru samo sto i dve stolice. Rešetke na prozorima. U ćošku, zarđale cevi koje idu od poda do tavanice, očigledno se produžujući na sledećim spratovima. Tragovi krvavih mrlja po podu, nešto bleđi na stolu. Guste senke u uglovima. I sablasna tišina. Sedeći satima na stolici i čekajući da se neko pojavi, mogla sam da čujem ubrzane otkucaje sopstvenog srca kako se šire prostorom i ispunjavaju čitavu sobu. Stišavala sam ih dubokim udisanjem, čvrstim stiskom isprepletenih prstiju, oživljavanjem davnih događaja. I, uspevalo je. Dok su se damari ujednačavali, ja sam sa ocem ponovo u crkvi. Rano uskršnje jutro, prohladno a svetlo. Ja u novom kaputiću boje trešnje. Brojne upaljene sveće pucketaju, mrak se podiže u visinu a umirujući glas sveštenika pada po pognutim glavama prisutnih ljudi. Divna liturgijska muzika pluta između stubova, pa se uzdiže do prvih fresaka, i više, do oslikanih kružnih svodova, i više, do blistavih sunčevih zraka i kristalne plaveti aprilskog neba. Ja još manja sa ocem ispred kamina naše kuće. Sedim na podu a očeva ruka miruje u mojoj kosi, dok ćuteći gledamo razigrane plamenove. Skladni ton nadahnutog sviranja dok vežbam u mojoj sobici u potkrovlju, smeštenoj u neposrednoj blizini zgrade Konzervatorijuma, moja sreća zbog postignutog uspeha i oči ispunjene toplinom. I očev glas. Topao. Baršunast. Na momente neočekivano dubok.
Upadali su naglo, uz bučno otvaranje vrata. Trgla bih se i sve bi u meni odskočilo, ali se nisam osvrtala da vidim onog ko bi ušao. Pogled sam podizala tek kad bi stali ispred mene, sa suprotne strane stola. Zanimljivo kako su sva ta lica bila slična. Oštre crte čela, brada i vilica. Čelično hladni glasovi. I oči, ispitivačke, poluzatvorene, pune sumnji i optuživanja. Jednom se pojavio i on, Islednik. Bacio je fasciklu na sto i ja sam mogla u levom gornjem uglu da vidim: III/12-46; M.S. strog. pov. Ubrzo, on je otvorio žute korice pa ih je ponovo zatvorio i, posle kraće pauze, započeo je da mi postavlja pitanja koja sam toliko puta do tada čula od njegovih prethodnika. Koga sam sretala na studijama u inostranstvu? Ko mi je bio veza sa stranim obaveštajnim službama? Sa kim je otac u toku rata sarađivao? Koji nemački generali su dolazili u našu vilu? Kakva je bila moja uloga u svemu tome? Zašto sam svirala na javnom koncertu u toku okupacije? I sve tako u krug. Uzaludno je bilo što sam sve uporno odbijala, uvek iznova zapanjena činjenicom da su se takve ideje rodile u tim nepoznatim ljudima. Uzaludno sam objašnjavala i da moj otac nikada, ponavljam, nikada nije imao bilo kakav kontakt sa vojskama. Uzalud sam naglašavala da je mene oduvek zanimala samo muzika. Prezriv osmeh i gruba naredba za sledeće viđenje bili su jedini odgovor.
Sećam se, jednom sam se usudila da upitam za grob mog oca. Nastala je mukla tišina. Obradovana ćutanjem, brzo sam dodala kako bih volela da sahranim oca u porodičnu grobnicu. Tada bih mogla da mu odnesem cveće na grob, da upalim sveću… Presekao me je glas oštar kao mač. To je nemoguće. Za neprijatelje naroda i napretka tako nešto ne postoji. Neka upamtim to, ako želim da dočekam sledeći dan. Potom, brzi koraci crnih čizama, uskih i visokih do kolena. Vrata koja se bučno zatvaraju. Odjek treska koji još neko vreme odzvanja u meni. I ja koja ustajem, tako umorna i teška.
Dok sam se kasnije vraćala u moje dve sobe na kraju kratke ulice, posmatrala sam mutnu vodu nadošle reke po kojoj su padale brojne kišne kapi. Hodala sam lagano, sa rukama u džepovima mantila, ne osećajući ni hladan vetar, ni mokru odeću, ni cvokotanje svoje vilice. Olovnosivo nebo bilo je spušteno tik do mog temena, ali ni to mi više nije smetalo. Hodala sam, i hodala, bez misli, bez ikakvog bola, čak i bez ikakvog osećaja. Kad sam konačno ušla u svoj stan, legla sam i sledećih nekoliko nedelja nisam ustajala. Do mene su dopirali povremeni oprezni razgovori komšija koji su se naginjali nada mnom, buka dece koja je jurila po dvorištu, radio prenosi udarničkih akcija i takmičenja širom zemlje, prepuni pokliča i poletnih pesama. Ja nisam reagovala.
Trgla sam se iznenada i bez ikakvog povoda. Bila je noć. Puni mesec je blistao u uglu prozora. Pogledala sam oko sebe, ustala sam i upalila sveću. Gluvu tišinu je jedino poremetio zvuk brodske sirene. Dolazio je sa reke. Popila sam čašu vode, umila sam se i sela na ivicu kreveta. Gledajući u lelujavi plamen, lagano sam se klatila napred-nazad, svesna okolnog mira i nepokretnosti. Znala sam, sve iznova može da se vrati u svoj tok. „Dobro je”, šaputala sam. „Sve je dobro.”
Vreme je prolazilo i ja sam počela da verujem da će zaboraviti na mene. Prošlo je pet godina od završetka rata i bilo mi je nelogično da će i dalje sve biti po starom. Dva događaja koja su se desila u razmaku od par meseci jasno su mi rekli koliko sam bila u zabludi.
To leto je upamćeno po sparini. Žestoke vrućine su isušile vazduh i moje komšije iz dvorišta su sve češće slobodne sate provodile na reci. Samo sam ja ostajala nad knjigom, osluškujući retke udaljene zvuke. Jedne večeri su i mene poveli. Punačka žena, smeštena sa troje dece u dve sobe, druga vrata od mojih, u sumrak je upala kod mene i, držeći obe ruke na širokim bokovima, samo je kratko naredila da se spremim. „Večito si sama, udubljena u te tvoje knjige”, ljutito je praskala. „To više tako ne može.” Znala sam da je uzaludno da joj se suprotstavljam i zato sam krenula.
Njen muž, majstor na brodovima u obližnjoj luci, na suprotnoj obali je sagradio kućicu i te noći je priredio slavlje ispred nje. Meso se peklo na velikoj vatri, žene su sipale rakiju i vino a deca su se gurala oko lopte na poljani, tu, ispred šumarka. Ja sam sedela na deblu, po prvi put sam jela toplu kobasicu skinutu sa štapa i pečenu nad ogromnom vatrom, slušala sam šale, povremeno sam gledala mirnu vodu koja je tekla na nekoliko koraka od mene i, na moje ogromno iznenađenje, smejala sam se. Nikada do tada nisam toliko dugo sedela sa ovim svetom i možda zato mi je sve kod njih bilo zanimljivo. Bili su opušteni, iako sam znala da teško žive. Bili su i veseli, nasmejani, srećni. Bili su sve ono što je meni toliko nedostajalo. Dok sam ispijala gusto crno vino, dok sam tapšala igračima oko vatre, dok sam se smejala šalama, razmišljala sam koliko je dobro što sam tu. I što još uvek ima ovakvih ljudi.
Ubrzo je stigao odgovor. Vraćajući se kući, na suprotnoj strani ulice mi se učinilo da vidim čoveka iz pekare koji mi je onako čudno ponudio posao. Nameštao je kačket tako da mu je lice bilo delom zaklonjeno, ali ja sam znala da je to on. U dvorištu sam zatekla punačku komšinicu. Samo mi je brzo, ispod glasa, saopštila da joj je muž upućen na rad. „Ko zna kad će ponovo biti kod kuće… Kad će ga pustiti…”, dodala je i odmah pobegla u svoj stan. Nije mi bilo jasno odakle dolazi ta promena. Sve je bilo tako naglo. Setila sam se čoveka iz pekare i želela sam da upitam da li je to on dolazio i doneo te vesti, ali komšinica više nije želela da priča o tome. Danas znam da je ova moja sumnja bila tačna. Oni su to učinili. Odvojili su čoveka od porodice, uputili su ga na težak rad ne bi li shvatio šta sme a šta ne sme da čini.
Događaj sa mojim prijateljem bibliotekarom nekoliko meseci kasnije mi je to pokazao.
Sa njim sam se upoznala odlazeći u biblioteku. Sve vreme mi je knjiga bila jedino društvo i vremenom nas dvoje smo počeli da pričamo. Prvo o knjigama i piscima, potom o epohama o kojima su knjige govorile a na kraju o nama dvoma. Bio je to usamljen, stidljiv čovek i pored svojih 40 godina, sakriven od sveta iza polica sa knjigama. I njegov stan je bio sličan biblioteci. Nekoliko sobica je bilo prenatrpano knjigama. Ležale su svuda. Po policama, stolovima, po podu, čak i u kuhinji, na kredencu. Sve je u tom stanu bilo nekako staro. I iskrzani nameštaj, i požuteli tepih na podu, i abažur na lampama. Pa opet, tu sam se osećala prijatno. Šćućurena u uglu dvoseda ispijala sam topli čaj, preko ramena sam kroz končane zavese posmatrala ulicu u kojoj je vetar raznosio poslednje lišće sa drveća i, posle toliko vremena, sa radija sam slušala muziku. Sonate, delovi klavirskih koncerata, etide… Nekako je bilo prirodno da mu sve ispričam. Slušao je pažljivo i potom je odmah, vidno uzbuđen, počeo da pravi planove. On će videti sa nekim ljudima koje zna da pređem u biblioteku. Nedopustivo je da i dalje ostanem u parku. I ja sam samo oprezno klimnula glavom, obećavši mu da ću navratiti iduće nedelje. Nadao se da će već tada imati dobre vesti.
Navratila sam u dogovoreno vreme, ne zato što sam nešto očekivala već što nisam želela da ga povredim. Umesto njega dočekala me je gazdarica. Njen stanar je nestao. Ona ne zna gde je, kao ni šta se sa njim dogodilo. „Ni kiriju, čak, nije platio”, ogorčeno je promrmljala dok je žustro krpom trljala ulazna vrata.
Ja sam ćutala, zagledana u njeno bledo, mršavo lice, u stisnute usne i sedu kosu. I pored njene oporosti, usudila sam se da je upitam da mi otvori vrata njegovog stana. Ne znam zašto, ali učinila je to bez mnogo opiranja. Hodala sam između knjiga pažljivo zagledajući svaki detalj. Keks na tanjiriću i neispijena šolja kafe rekli su mi da je morao negde da ode. Neokrunjeni pepeo u pepeljari mi je potvrdio da je ostavio i tek upaljenu cigaretu. A onda sam ugledala tabakeru. Srebrna, sa ugraviranim crtežom. Odmah sam je prepoznala. Inspektor je vrteo među prstima u onom susretu, pri ispitivanju.
U momentu sam znala šta se desilo mom prijatelju bibliotekaru.
Nekako u to vreme se zbio još jedan događaj.
Posle duge pauze ponovo sam ugledala slike u plamenu sveće. U njima sam videla sebe kako zatvaram prozor, kako nezgodno stajem, okliznem se i u padu lomim mali prst na desnoj ruci. Ove slike su me prestrašile. Noćima nisam mogla da spavam, razmišljajući kako bi takav događaj konačno učinio da više ne sviram. Jer, sve vreme, bila sam uverena da ću (možda, veoma brzo?) ponovo sesti za klavir. Slomljeni prst bi značio kraj.
I – desilo se.
Doista sam ga slomila. Onako kako sam u plamenu sveće nazrela.
To je bila poslednja kap. Danima sam lutala unaokolo, iako je sneg sve zavejao a hladnoća se uvlačila u kosti. Duž obale su bile rasute velike kamene gromade i manje gomile oblog, sitnijeg kamenja. Uz njih su stidljivo virile smežurane, smrznute stabljike letnjeg cveća.
U daljini, duž isturenog oboda, reka se zaledila u širokom pojasu od desetak metara. Kad sam jednog ledenog jutra, u tom zaleđenom vrbaku ugledala belu čaplju sa neprirodnim položajem vrata i glavom ovlaš položenom uz trup, samo sam pretrnula. Zagledana u to zarobljeno telo uginule ptice kako štrči na ravnoj, ledenoj ploči uz nekoliko stabljika ševara, pomislila sam: „To je to… Čemu dalje…?”
U tom času je preko jezera dunuo jedva primetan vetrić i ja sam se ponovo stresla. Dok sam se teškim korakom uputila kući, nisam više obraćala pažnju na modroplavu vodu. Ostavila sam vetru da gužva njenu, do tada glatku površinu i da podiže niske talase. Mene je čekao ledeno hladan mir moje sobe.
Međutim, naše želje se retko ostvaruju. To je tako. I ova moja se nije ispunila. Nastavila sam da dočekujem nove dane, da odlazim u park i da ležem svake noći. Bez misli, bez reči, bez bilo kakve potrebe. Sem jedne – da me nema i da se taj krug, u koji sam ko zna zašto upala, jednom konačno završi.
Dani su tekli jedan nalik na drugi.
Negde na prelazu u leto, lutajući ulicama, našla sam se ispred jednog plakata. Zastala sam. Bio je to poziv na koncert. Mocart, Koncert br.23 A-dur KV.488. Ne razmišljajući mnogo, ušla sam. I, kao uvek do tada, muzika je učinila čudo. Gledajući u jednu tačku na podijumu, prepustila sam se melodiji i ona je širokim zamahom razvejala svu moju zatvorenost i obamrlost. Nisam mogla da verujem. Posle toliko dana ponovo sam se osetila živom. Disala sam bez osećanja krivice. Upijala sam toliku lepotu bez želje da zatvorim oči i da sve oko mene nestane. Osećala sam i toplotu koja me je grejala, mekoću pliša na naslonu stolice koji je tako prijao pod rukom… Bilo je to divno i okrepljujuće iskustvo.
U tom času nisam znala da me nečije oči budno prate. Njegovo pitanje o koncertu na samom izlazu u prvom trenu mi je bilo sumnjivo. Već sledećeg momenta, sumnja je nestala. Nije se javila ni kad se ispostavilo da idemo u istom pravcu, tako da je mogao da me otprati. Muzika je još odzvanjala u meni i ja nisam bila sposobna za bilo kakvo zatvaranje.
Vreme je pokazalo da sam dobro postupila. On je ušao u moj život nenametljivo, tako da nisam imala vremena da uzmaknem. Ili to jednostavno nisam želela.
Sve češće smo zajedno šetali duž reke, pričajući i satima hodajući. U stvari, uglavnom je on pričao a ja sam slušala, pažljivo posmatrajući njegovo lice. Ponekad smo se zadržavali kraj oborenog debla, osluškujući zvuke nadolazećeg sumraka i bacajući malene oblutke u mirnu, široku reku. „Voda reke koja protiče prva je koja dolazi i poslednja koja odlazi”, znao je da ponovi izreku, zapisanu ko zna kada i u kom trenutku. Ponekad smo zalazili i u oronule konobe na doku. Čaša vina, tek ispržene girice i tople, smirujuće reči. Vreme kao da je ponovo nastavilo da teče.
Sa prvim jesenjim danima predložio mi je da nađemo stan i da se preselimo. Kako sam mogla da mu kažem da nam to neće uspeti? Da nam oni to neće dozvoliti? Do tada ni jednom rečju nisam pomenula moje godine provedene u porodičnoj vili, moje dane u malenom stančiću kraj reke. Trudila sam se i da ne primeti kako se stalno ispitivački okrećem ne bih li otkrila da li nas prate. (Znala sam da nas sve vreme, na svakom koraku budno posmatraju. Znala sam i da se u onoj žutoj fascikli na Islednikovom stolu ređaju izveštaji, fotografije, svedočenja.) Posle svega, nisam mogla da zamislim kako dopuštaju da sve teče svojim tokom.
Na moje ogromno iznenađenje, dopustili su.
I nas dvoje smo se uselili u nov, svetao i suv stan. Ličio je na pravu oazu.
Ubrzo je za mene nastala još jedna promena. Ne govoreći ništa unapred, moj muž je jedno popodne samo banuo sa radnicima i uneo klavir. „Više nećeš odlaziti u park”, rekao je držeći me obema rukama za ramena. „Sa klavirom u kući, moći ćeš da daješ časove.” I tako sam se vratila muzici.
Vreme je neosetno prolazilo, moja obavezna javljanja nadležnim službama su prestala i ja sam postala uverena da su oni, tamo negde, u nekim prostorijama, odlučili da stave tačku na čitavu moju priču. Ni Islednika nisam više viđala. To je učinilo da poverujem kako se desilo nešto neviđeno. „U životu, čuda se dešavaju”, ponavljala sam sebi. „Zašto se jedno takvo ogromno čudo ne bi i meni desilo?” Moj život mi je bio ponovo vraćen.
Živeli smo tiho i jednostavno. Ja sam nekoliko puta nedeljno imala časove a on je odlazio oko devet i vraćao se kasno. Nismo mnogo izlazili. Poneki koncert, pozorišna predstava, poneko piće u zabačenim kafanama. I mnogo šetnje. Oko reke, po obližnjim brdima, daleko od ljudi i njihovih reči i pogleda.
Za mene, sve je lagano, sasvim lagano počelo da dobija svoj oblik i punoću.
Prva sumnja se začela dve godine kasnije. Žureći ulicom da se nađem sa njim ispred bioskopa, ugledala sam dve siluete ispod ogromne krošnje kestena. Stajali su i razgovarali. I pored polumraka nadolazeće večeri, prepoznala sam muževljevo lice. Drugi je bio okrenut leđima. Već sledećeg trenutka sam zastala. Islednik! Sledila sam se, ne verujući svojim očima. Njih dvojica se poznaju. Od kada? Kako? I, šta to sada pričaju? Da li mu to Islednik daje uputstva? Ili njih dvojica…? Dalje se nisam usuđivala ni da mislim. Samo sam stajala i nemo ih posmatrala.
Nije prošlo mnogo vremena a Islednik se udaljio. Senke su ga odmah sakrile tako da ga nisam više mogla pratiti pogledom. Udahnuvši duboko, prišla sam svom mužu. Ni reč mi nije rekao o prethodnom susretu. Gledao me je svojim svetlim, nasmejanim očima i ja sam osetila kako me njegova ogromna, razoružavajuća iskrenost ponovo obujmljuje. Sve je bilo uobičajeno. Pozdrav, blistav osmeh, mir kojim je zračio. „Da li je moguće da sam se prevarila?! Možda je sve samo slučaj…? Znaju se, ali samo onako… Kao toliki ljudi u gradu. Da. Mora biti da je tako”, letelo mi je kroz glavu dok smo ulazili u bioskopsku salu. Ne može se biti uz nekog sa balastom sumnje na leđima.
Danas znam. Kad nešto u životu ne želiš da vidiš, nikakvi znaci ti ne pomažu. Ja nisam htela istinu i sledeću deceniju mi smo živeli u potpunom skladu. Dopunjujući se i razumevajući. On je bio tako pažljiv, pun topline i takta. Okružio me je mirom, podsticao me je da se trgnem iz mog čemera i jada, nije mi dozvoljavao da ponovo utonem u svoja ćutanja. Postao je središte iz koga sam crpla svoju snagu, ona tačka iz koje izvire želja da se nastavi dalje. Uprkos svemu. Uprkos svakome.
Svetle i divne godine.
Bili smo sami, upućeni jedno na drugo. I na svoj rad. Ja na časove klavira, on na svoje časove fizike u školi. Mirno… ukradeno vreme. Život zna da bude milostiv kad dopusti da se nešto tako proživi. Ma koliko retko i kratko bilo.
A bilo je kratko. Mnogo kraće nego što sam želela…. nego što je meni bilo potrebno. Sve je došlo naglo. Onako, kako se – čini mi se – samo meni oduvek dešavalo.
Počelo je na tom ručku.
Slavu mog oca smo uvek proslavljali tiho, samo nas dvoje, za svečano postavljenim stolom i posebno pripremljenim ručkom. (Naravno, slavili smo krišom od sveta i ostalih ljudi. Slava je bila zaostali elemenat jednog prevaziđenog društva i slaviti je, značilo je samo jedno – navući na sebe nevolje.)
Uvek sam se trudila da taj dan bude nalik na dane u porodičnoj vili. Slavski kolač na sredini stola, onakav kakav je moja majka mesila i pekla. Ista jela, sitni kolači, isto, crno, vino… Sve servirano onako kako smo to činili kad sam bila mala a mi svi na okupu. Znala sam da on nije postavljao pitanje što i očevu slavu slavimo pored njegove. Bio je svestan da mi je tako lakše. Godine su prošle, ali bol zbog očeve smrti i dalje nije jenjavao.
Popila sam dosta vina, iznela sam i kolače i, taman kad sam htela da odnesem tanjire, ponovo su se javile moje vizije u plamenu sveće. Posle toliko vremena, pred očima mi je zalelujala slika u kojoj sam prepoznala sebe kako prevrćem papire po muževljevom stolu u susednoj sobi, kako pronalazim fascikle i u njima puno papira ispisanih njegovom rukom. Potom sam ugledala njega na njegovoj omiljenoj fotelji, usnulog, sa glavom pognutom na prsa. Toliko sam se prestrašila da sam odskočila i ispustila tanjire. I čaša vina se prevrnula, razbivši se u komadiće. Dok mi je krv bubnjala u ušima a njegove izgovorene reči dopirale do mene kao iz ogromne daljine, izlomljene i umnogostručene, posmatrala sam crveni beleg na, kao sneg, belom čaršavu, njegovo bledo, zapanjeno lice i mislila sam: „Zašto je sve ovako usporeno? Pa, samo u prostorima bez gravitacije postoje takvi pokreti. Dugi… lagani… smireni. Kao da nisu sa ovog sveta.” Nisam shvatila da je sve već počelo.
Kad je on otišao do škole, po prvi put sam počela da preturam po njegovim stvarima. U donjoj fioci radnog stola, ispod gomile papira, našla sam nekoliko fascikli i u njima rukopis. Ispisivao ga je on, nečitko, sa mnogo inicijala i skraćenica. Sve je ličilo na neku zagonetku a ja sam, uprkos svemu, ipak razumela da je reč o ljudima koje sam znala. O onima koji su živeli tu, oko nas, na par koraka od našeg praga. Naglo sam zaklopila korice. Nisam više imala snage da mislim o onom što sam već slutila.
I bilo je tačno.
Kad se vratio, ćuteći sam spustila fascikle ispred njega. Samo me je pogledao i, odgurnuvši stolicu, ustao sa stola. Dugo je gledao kroz prozor. Ja sam sedela i nemo čekala da počne.
Ne znam koliko je vremena prošlo dok nije odlučio da progovori. Znam da se suton uvlačio u sobu i polako nas pokrivao tminom. Kad je konačno počeo da priča, glas mu je bio izmenjen. Tih, ujednačen, ali nekako taman, bez uobičajene mekoće. Nije zastajao. Nije napravio ni jednu pauzu. Rekao je sve što je imao u jednom dahu, ne podižući ali i ne spuštajući glas. Kao da se radi o nekoj svakidašnjoj, nezanimljivoj zgodi. „Dakle, tako se ovakve stvari pričaju”, mislila sam, ali se nisam javljala niti pomerala.
Prišli su mi, počeo je, ubrzo po našem poznanstvu. Raspitali su se šta to on ima sa mnom, kakve su mu namere, šta će učiniti. Ubrzo su se vratili i ponudili dogovor. Sve što želi, on može ostvariti. Dakle, ako me pita i ja pristanem, on može da živi sa mnom. U znak dobre volje, oni su bili spremni da mu nađu stan. (I našli su ga. Stan u kome smo proveli naš zajednički život, bio je njihovo vlasništvo.) On bi dobio posao, govorili su, a i ja mogu da napustim moj, u parku. Samo… U životu uvek ima neko samo… On bi morao nešto da učini za njih. Potrebne su im informacije. Šta ko u gradu misli, šta priča, šta čini. Neka se malo prošeta, neka zađe u kafane, neka pođe na sportske mečeve. Kad zadobije poverenje, može sve da izvuče iz ljudi. Neka se ništa ne čudi. Oni moraju tako. Neprijatelj nikad ne miruje. On rovari iznutra i svoje saradnike nalazi na najneočekivanijim mestima.
Nije se dugo dvoumio. Znao je da nas nikad ne bi pustili da budemo zajedno, a on to nije mogao podneti. I tako je počeo. Polako. Pažljivo. Da ko ne primeti. Da, posebno ja, nešto ne primetim. Kad je završio nastala je tišina. Ja sam čupkala ivicu malog jastuka koji mi je ležao u krilu i dvoumila sam se da li da progovorim. Ipak sam ga, jedva čujno, upitala da li je i o meni podnosio izveštaje. Nije ništa rekao. Samo je stajao kraj prozora, i dalje zagledan u noć. Kad se konačno okrenuo, osvetljen slabom mesečevom svetlošću, ugledala sam tragove suza na njegovom licu.
Više nismo govorili. On je izašao a ja sam i dalje sedela sa jastučetom u naručju, premišljajući da li da krenem ili ne. Kad sam konačno odlučila, počela sam da se pakujem. U naš jedini kofer boje peska moglo je da stane mnogo stvari, ali ja sam birala najnužnije. On je otvorio vrata i, ćuteći, samo me je pratio pogledom. I danas se sećam njegove ruke na mesinganoj kvaci, džempera boje trulog lišća, njegovog bledila. I, naročito, bele vidljive linije oko usana. Kad sam zatvorila kofer, izašao je. Bez reči, bez osude, bez bilo kakvog pokreta.
Kasnije nisam mogla da se setim koliko sam se još zadržala u sobi. Deset minuta? Dvadeset? Možda više? Tek, kad sam izašla, ugledala sam ga u njegovoj fotelji, sa glavom pognutom na prsa. Nisam morala da prilazim. Znala sam da nije usnuo. Dok sam bila u sobi i skupljala poslednje sitnice, on je u potpunoj tišini noći, bez buke ili samosažaljenja, napustio i mene, i život. Stojeći u okviru vrata, sa koferom u jednoj i kaputom u drugoj ruci, osetila sam kako me probada oštar bol. Moj divni, jedini prijatelj je otišao. Posle 15 godina zajedničkog života, ponovo sam ostala potpuno sama.
Prišla sam stolici i sela sam. Sati su prolazili a ja se nisam pomerala, zagledana u njegovo nepomično telo. Najednom sam ustala, iz srednje fioke uzela srebrnu tabakeru i izašla u ledenu noć. Kad sam zakucala na Islednikova vrata, zvonik na gradskom trgu je otkucao dva sata posle ponoći.
Otvorio mi je on sam i ja sam, bez mnogo izvinjenja, ušla unutra.
Stojeći na sredini velike sobe prenatrpane stilskim nameštajem, brojnim ukrasima, kineskim vazama, slikama na zidu, skulpturom u uglu, debelim persijskim tepihom na podu, posmatrala sam njegovo namršteno, pre vremena ostarilo lice. Visoko čelo sa dve okomite bore. Umorne, otečene, podbule oči sa izrazitim podočnjacima. Tanka, tamna koža mlohavih kesica sa mrežom kapilara u dnu. Upali obrazi. I nesvakidašnje bledilo. Ni traga od onog čoveka tako svetlog izraza na licu, izraza koji samo ljudi posvećeni nekom plemenitom cilju imaju. „Godine su učinile svoje”, pomislila sam. „A i njegova dela…”, nisam mogla da ne primetim gorko.
Kad mi se na trenutak učinilo da se u uglu njegovih usana pojavio podrugljiv i izazovan, jedva primetan, osmeh pretrnula sam. „Nešto će učiniti”, ponovo mi je prostrujalo kroz glavu i ja sam ustuknula. Ipak, ništa se nije dogodilo. Islednik je i dalje stajao sa rukama u džepovima kućnog ogrtača i ispitivački me je odmeravao.
Ja sam prekinula tišinu.
Nošena nekom, meni nepoznatom, energijom, povikala sam i optužila ga… Za sve… I za očev onakav kraj, i za majčin udes, i za potonje samotne godine. Kad sam, već bez kontrole nad svojim glasom, uprla prst u pravcu svog stana, govoreći mu da sam ostavila nepomičnog muža, trgao se. Oči su mu blesnule nekom unutrašnjom vatrom a preko ravnodušnog lica preleteo je kratki trzaj. Dubokim, suvim glasom je izjavio kako on to nije znao. Još je, razmislivši malo, dodao: „Žao mi je…” i potom se okrenuo. Prišao je stočiću sa divnom mermernom pločom i iz kutije je uzeo cigaretu.
Muk u sobi je bio potpun.
Gledala sam u njegova, kao pod jakim udarcem, povijena leđa i najednom sam osetila kako u tom zatvorenom čoveku kola pritajena, sapeta, mukla patnja, tolika da se u njoj gušio. Ona je trovala njegove dane, ona je – bila sam sigurna! – čak i misli o daljem životu činila gorkim i nepodnošljivim iskušenjem. „I ovaj čovek pod nečim posrće”, sinulo mi je i ja sam osetila olakšanje. Po prvi put od kada sam upoznala Islednika, mislila sam o njemu kao o ljudskom biću. Bila sam svedok obelodanjivanja njegovih tajni, tihih, u ćutanju, sapetih muka (ma šta to značilo) i za mene, to je bilo tako prijatno saznanje.
Prišla sam mu bešumnim korakom, držeći na dlanu srebrnu tabakeru koju sam pronašla kod svog prijatelja pre toliko godina i izgovorila sam: „Ovo je vaše, ako se ne varam…”. On se okrenuo. Uzeo je tabakeru, pogledao je lep, ugraviran reljef i, prepoznavši ga, samo je kratko odgovorio: „A ja mislio da sam je izgubio… “ i, kao da se ništa nije deslio, otišao je do prozora. Osvetlio ga je slap kosih mesečevih zraka.
Sa rukom još uvek ispruženom u vazduhu, zapanjeno sam ga posmatrala.
Preda mnom je bio čovek koji je bez milosti uranjao u tuđe živote. U moj, pre svega. Osećala sam kako sve snažnije drhtim, sve teže dišem. Svaki udisaj i izdisaj je bio praćen nekim tamnim, jedva čujnim, grlenim zvukom. I slabost u kolenima nije popuštala. Stežući u džepu majčin krst, svim silama sam nastojala da ne posrnem i padnem na pod.
A onda je Islednik progovorio. Prišao je pepeljari, ugasio je cigaretu i očito, ponovo miran i sabran, bez traga velike patnje koju sam samo nekoliko trenutaka ranije naslutila, hladno izgovorio:
− Verovatno znate da sad morate napustiti stan. Takav je dogovor. Između mene i vašeg…
Nije dovršio rečenicu. Samo je stajao i bez reči me posmatrao.
To je bila poslednja kap.
Na jedan čas, ali samo na jedan kratak tren bilo mi je čak i žao tog usamljenog čoveka bez svoje porodice. Ko zna zašto, on je dozvolio da preda mnom provali na površinu sve ono što ga je godinama gušilo. Na posredan način mi je pružio saznanje o težini njegovog ličnog udesa, o danima koji su morali biti nagriženi velikom patnjom. Posle ove rečenice, moje saosećanje je nestalo.
Obuzela me je još jača iscrpljenost i malaksalost. „Učini to”, odzvanjalo je u meni, ali moja klecava kolena nisu htela da me poslušaju. „Moraš to učiniti”, kao u groznici je glas nastavljao da naređuje i ja sam se krajnjim naporom zateturala ka izlaznim vratima. Otvorila sam ih i izašla sam.
Trčala sam, i trčala, sve do stana. Kad sam ušla, odmah sam otvorila prozor. Pogledavši još jednom na fotelju, legla sam. Tiho sam izgovorila kako će sve ponovo biti u redu. Ledena noć i jaki mraz će učiniti svoje. Nasmešila sam se.
Slučajni dolazak mog najboljeg učenika, mladića kome sam sa puno ljubavi prenela najskrivenije tajne mog muzičkog umeća, sprečio je siguran kraj. Kako se nisam odazivala na njegovo uporno kucanje, provalio je unutra i na rukama me je odneo do svog rođaka, upravnika ove bolnice. Šest meseci su me lečili od teške upale pluća. Doktoru sam, čim sam ga videla, rekla: „Kako je čudno koliko se ljudi očajnički trude oko čoveka koji hoće da ode. Doista čudno…”. On me je pažljivo pogledao i nasmešio se. Razumeli smo se.
I tako, sve se završilo.
Ja sam prvo boravila gore, u sobama na spratu. Kad je došlo vreme da izađem, upravnik je na svoju ruku odlučio i pripremio mi ovu sobu… Eto, i takvih ljudi ima…
G-đa Milena je naglo ućutala, zagledana u jednu tačku na zidu. Devojka se nije pomerala. Očekivala je da starica nastavi, ali se prevarila. Teško ustajući, starica je pošla ka vratima i, bez reči opraštanja, izašla je u hodnik. Osluškujući ravnomerne udare štapa, devojka je teško i duboko disala. Okrenula se oko sebe, nervozno trljajući čelo. Uski prostor, ustajali vazduh i, iznad svega, sve što je čula kao kamen su joj nalegli na ramena tako da je, bežeći od svega, istrčala napolje.
Dok je žurno koračala memljivim hodnikom, ostavljajući za sobom sve tiše udare štapa, postala je sigurna u jednu stvar – ona neće ništa objaviti u dnevnim novinama. One su bile suviše uzan prostor za ono što je saznala.
Napolju, na podnevnom suncu, zastala je i duboko udahnula.
Sve oko nje je imalo drugačiji sjaj. I krovovi kuća u daljini, i bagremovi oko Zavoda, i opalo lišće, i kristalno čisto nebo nad njom.
Hodajući uskom stazom, konačno je zaključila: jednom, kada bude spremna, napisaće priču o tajanstvenoj ženi smeštenoj u podrumskim prostorijama Državnog zavoda za rehabilitaciju.
Odlučivši to, odahnula je.
Prateći lelujavi staričin lik kako i dalje titra pred njenim očima u daljini, pomislila je:
− Drevni hetitski zapis je u pravu. Svaka priča pronalazi svoj put do onog ko će je ispričati… Udaljavala se laganim korakom.
