Foto: Relja Brković
Roman “Dva talasa” Dragane Kršenković Brković i knjiga priča “Splav meduze” Dragana Radulovića biće promovisani večeras u 19 sati na platou ispred Narodne biblioteke “Radosav Ljumović” u Podgorici. Razgovor s autorkom i autorom vodiće publicista Vanja Kovačević a odlomke iz djela čitaće dramska umjetnica Kristina Obradović.
Pročitajte neke od segmenata knjiga koje ćemo večeras predstaviti podgoričkoj publici….
DVA TALASA: Dragana Kršenković Brković
Subotnje veče u centru Podgorice
Žamor se nije stišavao. Marija Dašović je stajala na ulazu u kafić i, pažljivo osmatrajući oko sebe, očekivala da se pojavi inspektor Bajo Popović. Ušao je u zadnji deo kafića gde je trebalo da obavi razgovor sa svojim doušnikom, tako joj je rekao malo se pognuvši ka njoj. Svi stolovi, visoki, barski, i oni na ulici, i ovi kraj zida, bili su zauzeti, mnogo posetilaca se guralo oko šanka ili gore, na galeriji, konobari su morali da se probijaju do naručioca s visoko podignutim pićem i jelom, koprena dima od cigareta je mirovala ispod tavanice, preglasna muzika primoravala je goste da jače pričaju. Sem nekolicine za koje bi ona rekla da su u poznim tridesetim godinama, svi su bili mlađi. Ne mali broj i srednjoškolci.
Subotnje veče u Bokeškoj ulici punoj kafića, u koje kao da se slila sva gradska omladina. Ponovo je pogledala prema vratima kuhinje. Šta je to Bajo trebalo da čuje od svog doušnika? Već su te večeri obišli desetak barova i kafića, svi u krugu od par stotina metara, u samom centru Podgorice. Navodno, da bi pronašli osobu koja je povezana s ljudima koji prodavce opskrbljuju narkotikom Evening Shadows, u ovim krajevima poznatim kao Orfejev sonet. Od koga raste broj preminulih i s ove, i s one strane Atlantika. Tako joj je objasnio Bajo u holu hotela u kome je odsela, pre nego što su krenuli u potragu. Marija je nervozno premestila težinu tela na desnu nogu. I prstima je stala da dobuje po nozi. Suviše dugo je trajalo ovo inspektorovo zadržavanje. Nije joj se dopalo ni ono što su te večeri preduzeli. Šta je značilo to hodanje od jednog do drugog bara? U subotnjem večernjem metežu? Inspektor Bajo je morao da pretpostavi, Ne!, on sigurno zna koliko okolne ulice vrve od ljudi u to doba noći. Baš kao što zna i ono što mu je naglasila kad je sačekao na aerodromu u ponedeljak veče. Da je ne zanimaju sitni dileri. Ona je prešla okean da bi otkrila ko vodi akcije vezane za narkotik Orfejev sonet… U tom času, u prepunom kafiću, dok je dobovala prstima po nozi, bila je daleko od bilo kakvog odgovora…
SPLAV MEDUZE: Dragan Radulović
Profesor se u životu namučio muka. Upisao je engleski jezik i književnost u Sarajevu i na drugoj godini studija zatekao ga je rat – drži Slobo, ne pušti Alija! U opkoljenom Sarajevu proveo je nepunih godinu dana, i veli da mu je govana dosta za cijeli život. Izvukao se pomoću jedne od bezbroj humanitarnih organizacija, a gusti sijedi pramen u njegovoj kosi svjedoči o tome šta je sve preživio. Prvo je kratko boravio u izbjegličkom kampu u Austriji, uzalud pokušavajući da nekako stigne do Kanade, međutim, kada su austrijske vlasti otkrile da je državljanin Crne Gore, izručili su ga natrag u domovinu. Jedva je uspio da izbjegne mobilizaciju, tačnije, njegov je otac to uspio. Stari je svu ušteđevinu kapetana duge plovidbe istresao iz slamarice i potrošio podmićujući glavarčiće u Podgorici i Beogradu dok nije sina oslobodio vojne obaveze. Ponovo je upisao fakultet, ovoga puta u Beogradu, ali kako nikakvih papira kojima bi potvrdio da je bio student nije imao, morao je početi kao brucoš. Sa dvadeset devet godina napokon je imao diplomu u džepu, a koliko mu je snage trebalo da je zaradi, to samo on zna. Radi u Srednjoj školi, predaje engleski i sit je svega. Jednom ga je Majstor upitao čega se najviše plašio dok je bio u Sarajevu: granatiranja, snajperskih hitaca, gladi, hladnoće… „Pasa lutalica.“, odgovorio je Profesor odsutno. „Najviše sam se njih plašio. Jurili su u čoporima, po deset-petnaest njih, raskubali su leševe po ulicama, leševe kojima niko zbog straha od snajpera nije smio da priđe i da ih sahrani. Poslije izvjesnog vremena počeli su da napadaju žive ljude, osjetili su ukus ljudskog mesa i podivljali. Njih sam se najviše plašio, da me ne pojedu živoga.“ A Pisac? Ili da budem precizniji, jedno od mnoštva sablasnih „ja“ koja se vucaraju pričom, a o kojima čitalac saznaje više nego što je ukusno? O Piscu ovom prilikom – ništa!…
