Foto: privatna arhiva
*
Prvi januarski dan otkriva mi nepomičnu dizalicu na osedelom nebu postavljenu tačno iznad anemične pahulje, koja bi trebalo, budući da se sastoji od niza spojenih lampiona, da sija – za razliku od zarđale elipsaste antene na zgradi prekoputa. Tako u svojoj suštini izgleda i kič visoke kulture: kran koji stalno srlja k nebu, u visinama ali nepokretan, koji neće prestati da misli kako vidi više od svih (u budućnost), očiju i dalje kivno uprtih ka zemlji, ka nekoj sitnoj pahulji – kojoj često ni ne rade baš sve sijalice.
*
Polugola u polusnu, na trbuhu drvenog, neudobnog kreveta, osetim da me, kroz prorez na potkrovlju, gledaš. Tvoja terasa, tvoje okrilje, sasvim je mračno. I premda se jedva naziremo kroz skelet krova, stid me je tog svetla koje se po meni rasipa. Želim da sakrijem nelagodnu čežnju za pokrivanjem/pokrićem pretvarajući se da te ne vidim. U sebi ponavljam: neka opet sve bude kao pre pogleda! Čaršav mi beži, opire se, otima iz ruku kao da su mu tuđe: klizeći postaje sve uži, sve kraći. Na tvojoj je strani. Ubeđujem sebe da će pogled nestati. Pokleklo telo čeka da sve to prođe.
*
Ružan si, prljav, lenj i nesposoban, a i dalje misliš da tvoja ženamora da bude zahvalna činjenici što si je oženio.
*
Loš pisac, po zakonu nužnosti vlastite proze, dolazi kući u zoru. Mrtav pijan leže pored svoje žene koja i somnambulna zna šta je on, pisac, zaboravio.
*
Samo sneg može da pada i posle svega. I ravnodušno od neba da pravi ružičnjak.
*
Bizarna novogodišnja jelka pritisnuta uz sam prozor na poslednjem spratu zgrade prekoputa, pozdravi nas svaki put kada ugasimo svetla spavaće sobe. Biće tu, zajedno sa plavičastim lampionima, sve do aprila, kao svaka idealna stanarka mesta koje postoji samo za tuđ pogled.
*
Tvoj hitar veveričasti pogled juri i prestiže slabo pokretno telo i demencijom skrhan um. Usniš da si devojčica koja na konju donosi vodu, brašno ili rakiju koja će ti, svakako, trebati prilikom porođaja. Ne mičeš se sa kreveta, a opet si u crnogorskom kršu, u zbegu – pećini o kojoj mi nikad ne govoriš – lažno se nadam da je to samo zato što si je zaboravila. I tek pošto odeš shvatam da sam i ja šebek – mali ratni jedrenjak.
*
Gerila budnih snova i velika jevrejska sveska. A male, sasvim male, sive klupe, pune siročadi. I jedno jedino prazno (levo) mesto – požar u susednoj prostoriji. Nema reči, nema odgovora. Predomišljam se samo da bih se spasila.
*
Pedalao je i pedalao Husein, na naš poziv, kako i dalje sumnjam da bi pedalao iko od mojih prijatelja, svađao se sa šoferima, i na kraju nas bezbedno staviše u tu humku od autobusa.
*
Kako je tužno kad starci plaču. I tvoj se plač udvaja, spotiče i kotrlja zajedno s njihovim. U ovoj sobi nalik na vakuum, gde slika (na stolu) gleda u drugu sliku (na šporetu). Sedam na klupu pored oborenih pogleda ljudi koje prvi put vidim. Oči sa slike, taj dobro znani poluosmejak zbog koga sam u njoj uvek videla dete, još uvek gleda u lik prekoputa, pomalo namrgođen zbog nepravde ili umoran od muka. Gledaju se sa fotografija (u smrti) kako se odavno nisu gledali (za života).
*
Kada bi se čovek mogao svesti na sliku. Na jednu prigodnu, pogrebnu fotografiju, na jedno stalno podsećanje na odsustvo koje se uvuklo najpre u ovu sobu, na krevet, na sva mesta odakle je motrio njen pogled poput fiksirane tačke. Sećanje na taj pogled primorava me da se vraćam godinama unazad, da se spuštam skrovitim stepenicama unatraške ali sigurnog koraka, i da se opet, stepenik po stepenik, penjem, ulazeći preko praga, u susret neizvesnosti tog pogleda.
*
Svaka osoba ima bar jednu magičnu reč. Neku koja bi, kada bi je baš ta osoba izgovorila, za vas otvarala sasvim krilatu perspektivu unutar jezika koji vam se činio predvidiv, skučen i znan. Njena reč je bila: ela. Na tonalitet te reči i ledu su rasla krila.
*
Pre šest krivotvorenih zima neki novac mi je ukraden, čarape – pocepane, telo – svojevoljno izigravalo surogat za raznobojni, krajnje fleksibilan, plastelin. A sa tim tračnicama na nozi, bežeći od svog izabranika – jednog krajnje šizofrenog usuda – nabasala sam samo na maršal-depresiju, stupicu koja je još sa lica mesta (kao da baš svako mesto ima lice) izveštavala o tome da se neće sklanjati s puta mesecima.
*
Ženi koja je nosila slušni aparat i nije čula dva puta ponovljeno, promrmljano pitanje muškarca na šalteru, dok se prisutna tiskajuća gomila nemo osvrtala jednom, pa drugi put, gledajući u ženu kao u krivca, kolutajući očima jer im, evo, njen nedostatak sluha naknadno oduzima još ne baš malo dragocenog vremena koje je tek u redu, u tiskanju na gomili, u toj zagušljivoj atmosferi čekaonice dobijalo na težini, tek tada dok curi u nepovrat postajalo zaista njihovo, potencijalno korisno utrošeno, baš zato što je protraćeno, rekla sam tiho: pita vas da li plaćate participaciju.
*
Neki dekica koji je pominjao devetoro dece, boginje, siromaštvo i to da su imali koze ali nisu mogli piti mleka jer se postilo, na kraju, u svojoj staračkoj agoniji koja se, po stepenu prostodušne nemoći, pretvarala u dečiju agoniju, reče – i ono u groznici, a majka mu nije dala mleko, kaže gde da se omrsi na ovaj sveti dan i umre dete, umre (šapat). Pogledao je u sagovornika kao da hoće da kaže – zamislite vi tu glupost – ali je umesto toga samo pustio da svi prisutni nagađaju šta se krije iza te intonacije, iza tih skupljenih očiju, iza tog hvatanja za glavu.
*
ivan nije nikakva bio-injekcija, niti ljubavni eliksir, već jedna uporna i toksična bakterija sa puno varljivih treplji. Ti znaš da ni litri sasvim posebne kure ne mogu da speru taj frivolan organizam, njegove rezistentne i bodljikave bičeve kojima se kreće, napada i razmnožava neslućenom brzinom, zalazeći u sve tvoje mračne komore, samo da bi ti pokazao da više ništa nije nedozvoljeno, ništa sasvim tvoje. Ta multiplicirana neumrlost jedri tvojim tkivom, duhom, migrenama, strahovima i grčevima samo samo zato što si poverovala da će te podmladiti, ali, ako mene pitaš, podmlađuje se samo to njegovo žovijalno grozničavo šaranje tvojim kostima, dok tebe čeka jedan umor, kostobolja, depresija i suicid.
*
Setim se često velikog suncobrana za koji je uvek otac bio zadužen jer je i sam bio taman toliko visok i ćutao je kao taj sklopljeni suncobran, i tog milog sunca se setim kao džem od kajsija na zagoreloj prženici, nekad doduše od šipurka, na komunalnoj terasi od belog kamena, crvenog karo-stola i stolica takvih istih, umnoženih, kao ljuljaške, na svim susednim terasama, zagrejanih, nekada i vrelih, kada stoje izvan hlada, jer njima niko ne maže jogurt kada pregore, i ako dugo sediš na njima kada se baš zaigraš, imaćeš štrafte na guzi i butinama, majke se setim, tirkiznog peščanog sata, uvek u prolazu, kako mi prinosi tu belu kafu u šolji sa teget štraftom koju danas kad više ničeg takvog nema zovem socijalističkom, i ja svim srcem srčem, između ostalog i zato što je idealne temperature, kao što je to bio i Jadran koji ću posle sricati ceo život u svim drugim bljutavim morima srče, i čeznem da vidim to crno, zrnasto dno, za koje znam da je tu, ali me uvek iznova zaprepasti kada ga, u sred gutljaja, ugledam, kao vlastitu mračnu senku pre plivanja.
*
To je bio baš taj knjiški moljac, doduše sada osedeo, koji je verovao da je pisac, ako je verovati količini knjiga koje je gutao, ali ih nikada nije mogao privoleti da mu štedro poteku iz ruke kada poželi redak da napiše, sve je bilo toliko suvo, poput duge konstipacije, pisao je polomljenim srcem olovke, nije umeo da pleše sa podmornicama kao neki drugi pisci kojima nije padalo na pamet da se bratime baš sa svakim ko je mogao da se utrpa kao još jedna sardina pa da i njih pronese na krkačama po tim književnim daskama koje bivanje piscem znače, elem – na silu je pisao i gruvao tako, a penkalo se samo razlivalo jadno kao kad delfin plače, propet sada na bini za rad ogoljavanja nekoliko ustreptalih glasnih žičica pošto je njegovo delo bila jedna sasvim pogođena ahilova peta, jaukao je, mikrofonija je treštala a on i dalje nije uspevao da čuje sopstveni glas.
*
Obrazi mi gore dok jedem koricu hleba pred drugim. (san)
*
Prozori i vrata su uvek otvoreni, vetar talasa nesmotreno, ljudi dolaze i odlaze, prošlost nasrće na sadašnjost.
* Depresija izranja iz ponavljanja jer ona tako jača svoje udove i muskule[1]. Krajnje podmuklo, u samoodbrani, zauzima ti ceo krevet. Ti znaš da ne smeš ni slučajno da je dotakneš zato što si svakoga dana po osam sati na usluzi i kosa ti se diže na glavi kada ti se srpsko i pretvori u englesko ja. Isteraće ti dah iz grudi, instaliraće ti jo-jo umesto srčanog ritma, tanjir će ti pretvoriti u masku koja će ti potom služiti umesto panja, tek da osloniš glavu, kada te nesvestica uhvati od mučnine i nesanice.
[1] Za ovu reč zahvaljujem Nadeždi Petrović.
