Foto: Boris Đurović
Danas je 11. juli.
Dan kad se pamti, ali da ne boli. Kad se spominje ali ne imenuje. Kad se žali, ali usputno. Tek da prođe. Jer, znate kako to ide: mora se nešto reći. Ali ne previše.
Treba to zapakovati: da bude pristojno, neutralno, evropski. Bez boje, bez mirisa, bez emocije. Da ne zasmeta dok se sluša. Da ne ugrozi nečiji komfor.
Idealna forma je nešto između izraza saučešća i diplomatskog izvještaja. Nešto što neće zaboljeti, osim one koji još uvijek kopaju po kamenju i zemlji, tražeći kosti svojih. Ali oni se, hvala Bogu, rijetko čuju. A kad se i čuju to traje dok se kamera ne isključi.
Tog dana ćemo reći sve što se očekuje. Biće govora. Biće vijenaca. Biće i cvijeća. Možda i nekom greškom u pravoj boji. A već sutradan povratak redovnom programu: negiranje, relativizacija, “nije baš tako bilo”, “i drugi su stradali”.
Uostalom, ko još ima luksuz da drži stranu žrtvi? To više nije u trendu. Danas se cijeni “ravnoteža narativa”.
Jer zašto bi genocid bio kamen spoticanja kad može biti predmet kulturnog neslaganja?
Ako ste kojim slučajem očekivali jasnu osudu oprostite, nije u budžetu. Ako ste se nadali istini, oprostite, nemamo trenutno kapacitet.
Mi smo se ovdje odlučili za jednu novu praksu: spomenemo, ali bez imena. Pomolimo se, ali bez osjećaja. Zakačimo cvijet, pa ga skinemo nakon ručka. Objavimo status, pa ga zaboravimo dok stignemo do kafe. Sve mjerimo. Sve doziramo. Jer nikad ne znaš: možda ti zatreba taj tihi negator iz treće klupe kad se bude glasalo.
I ne, nije stvar u tome što mi ne znamo šta je Srebrenica. Znamo. Znamo tačno. Znamo odlično. Znamo imena. Znamo godine. Znamo broj. Ali to znanje nas ne obavezuje. Jer u ovoj verziji društva, sve može biti istina samo da ne moraš ništa osjećati.
Osam hiljada tristo sedamdeset i dvije duše. Ne “u ratu”, ne “u vihoru zbivanja”, ne “u sukobu”. Nego po spisku. Po planu. Po redu. Bez greške. Bez kajanja.
I opet ćemo reći da se to više ne smije ponoviti. I opet ćemo paziti da ne kažemo zašto se ponovilo prvi put. I tako sve dok istina ne postane statistika. Dok cvijet na reveru ne postane dekor. Dok Srebrenica ne postane komemoracija bez smisla. I dok žrtve ne postanu kulisa za karijeru. A kod mnogih već jesu.
Jer ovdje se pamti da bi se zaborav lakše podnio. Ovdje se tuguje do kraja govora.
I ovdje, u ovoj zemlji, ni mrtvi nisu sigurni da će ostati nevini.
