Foto: privatna arhiva

Lana Bastašić. Uhvati zeca. Beograd: Kontrast, 2018.

Roman Lane Bastašić Uhvati zeca najavljen je kao tekst koji na dosad neviđen način tematizuje žensko prijateljstvo, razvijano na pozadini komplikovanih balkanskih odnosa. Žene, rat i (post)tranzicija već uveliko su teme i društva i književnosti. To ih ne čini manje ak­tuelnim, ali kreira imperativ za pronalaženje uvek novih načina govora, onih koji će proble­matizovati oveštale predstave i poljuljati sim­plifikovan pogled na stvarnost prikazujući je u svoj njenoj složenosti.

Radnja romana počinje kada pripoveda­čica Sara dobije poziv od Lejle, prijateljice iz detinjstva, s kojom dvanaest godina nije u kontaktu. Sara živi u Dablinu, ali Lejla traži od nje da dođe u Mostar i odveze je do Beča. Tamo se navodno nalazi njen brat Armin, nes­tao za vreme rata u Bosni. Sara je bila zaljubljena u Armina, a njegov nestanak je posredno doveo do prekida odnosa između dve prijate­ljice. Sarino pripovedanje putovanja ka Beču biće usporavano reminiscencijama na detinjstvo i mladost u Bosni.

Prvi pasusi romana napisani su intrigant­no, gotovo lirskim jezikom, a pripovedačica se metafikcionalno koleba između ona i ti kada govori o Lejli. Uvodeći čitaoca u intenzivne odnose dve žene, oni istovremeno prikazuju Lejlinu ponovnu pojavu u Sarinom životu kao sudbinsku. Ipak, ton granične situacije prime­ren početku radnje zadržan je u čitavom teks­tu, on prodire kroz jezik u sadržinu i utiče na njeno oblikovanje. Na primer, kada Sara i Lejla stignu kod gospođe Knežević, gde će pres­pavati jednu noć svog puta, Lejla iz hira kaže kako Sara govori samo engleski. Sara na to ko­mentariše: „Ali nisam se bunila, prihvatila sam da budem Sara iz Dablina, te noći u kući gos­pođe Knežević“ (str. 91). Ovakav oblik rečeni­ce trebalo bi nešto da anticipira, da implicira kako se te noći u kući gospođe Knežević dogo­dilo nešto značajno, kao tamo na ostrvu (po­novljeno više puta), gde se konačno prekinulo Sarino i Lejlino prijateljstvo. Ali, ništa značaj­no se zaista ne događa. Epizoda nema nikakav strukturalni značaj u romanu koji bi opravdao fatalistički ton kojim se o njoj govori, niti se uspostavlja ikakvo značenje u razlici između Sare iz Dablina od te noći i Sare inače. Samo se još jednom potcrtava ono što se u roma­nu stalno ističe: Lejlina nekonvencionalnost, i Bosna kao negativno mesto. Partikularne us­pomene često se tretiraju kao da imaju uni­verzalno značenje, a razni događaji iz prošlos­ti pokušavaju da funkcionišu kao strukturalni centar romana. Tako pripovedačica s jedna­kim fatalizmom govori o sahrani zeca s Lejlom, sopstvenom sahranjivanju kornjača, ubistvu vrapca, ili pak o tome kako ju je Armin uhvatio za ruku na Lejlinom rođendanu, ili kako joj je, neki drugi put, raspustio kosu vezanu u rep. Mada je život pojedinca ispunjen događajima koji za njega/nju imaju intimno i čak sudbo­nosno značenje, te događaje bi trebalo selek­tovati kako bi se uklopili u koherentnu celinu čiji bi smisao bio uočljiv i drugima. Moguće je zamisliti roman koji bi namerno uspostavio razliku između krajnje subjektivnog pogleda pripovedača i fikcionalne stvarnosti, ali, ništa u romanu „Uhvati zeca“ ne ukazuje na to da implicitna autorka kontroliše nepouzdanost svoje pripovedačice.

S problemom velikog broja epizoda i de­talja koji se predstavljaju kao formativni i sudbinski povezano je i opredmećivanje lič­nosti i ideja, koje je, paradoksalno i kontra­produktivno, posledica nečeg što bi se us­lovno moglo nazvati viškom karakterizacije. Jednostavno rečeno: Lejla se od početka ro­mana stalno iznova karakteriše kao posebna , pa, umesto da nam je tekst učini privlač­nom i mističnom, onakvom kakvu je opisuje i kao što očigledno treba da je doživimo, Le­jla zapravo postaje plošna, iznutra okamenje­na ličnost, neprestano sama sebi jednaka. U pojedinim trenucima se čini da Lejlu treba sh­vatiti kao nekog ko se pomalo pretvara, a da je prava tema možda Sarina idealizacija pri­jateljice. Ali, čak i ako uzmemo u obzir poten­cijalnu iskrivljenost Sarinih sećanja, za šta u romanu postoje naznake, objektivni događaji, poput onog kada Sari ne uspeva da stopira pomoć na putu, ali Lejli uspeva (148), ukazu­ju na to da tekst zapravo koristi svaku priliku da pokaže koliko je Lejla drugačija. Nagomila­vanje detalja od kojih svaki ukazuje na prak­tično isto ili iznova potcrtava ono što je uveli­ko očigledno prisutno je i na nivou scene, na primer, u sceni gubljenja nevinosti u šumi. To što se zaista dogodilo u stvarnosti ne deluje uvek ubedljivo kada se prenese u književnost, potrebno je odabrati ono što je upečatljivo i paradigmatsko za određenu situaciju. Umes­to da kreira uverljivu scenu buđenja nakon iz­gubljene nevinosti, tekst navodi čitaoca da se zapita da li je zemlja oko dve drugarice zais­ta vidno utabana, da li one sada stoje baš na mestu gde su prošle noći bačeni prezervativi, da li je krv nužno dospela na Sarinu košulju, itd.

Pozadina radnje romana je (posle)ratna Bosna, predstavljena kao izuzetno mračno mesto. To je u određenom smislu realizova­na metafora, pošto scena u automobilu, kada Sara pomisli da sat nije ispravan, treba da opravda činjenicu da je tokom putovanja dve prijateljice gotovo sve vreme mrak. Ipak, ova neobična okolnost ne izvodi roman iz realis­tičkih okvira, jer snoliki kvalitet kojem izgle­da teži opis njihovog boravka u Banjaluci na­rušavaju komentari pripovedačice. Ona često upadljivo, iako indirektno, tumači vrlo jas­ne metafore. Pred granicu, kada vidi osušena polja kukuruza, Sara kaže: „Bili su mrtvi, svi ti kukuruzi, svi do jednog. Vrućina im je sasušila svu suštinu, osakatila vitke listove. Mrak im je oduzeo boju. Bile smo usred groblja kukuru­za koje je neko zaboravio tamo, ostavio ih da umru u mraku pored puta“ (142). Umesto da slika osušenih kukuruza sama govori o Bosni kao o zlokobnom mestu – a zbog toga se na­lazi u romanu – pripovedačica tendenciozno naziva kukuruze „umrlima“, podrivajući efekat iznutra. I negativna percepcija pripovedačice mogla bi biti prihvatljiva ukoliko bi je roman problematizovao. Ali, čini se da tekst i ne želi da prikaže pripovedačicu kao nepouzdanu. Brojni detalji postoje samo kako bi objektivizovali totalnu negativnost Bosne: kuća poro­dice Begić deli ogradu s nastavnikom biolo­gije koji zaudara na alkohol i voli da se igra Lejlinim pletenicama (50); Lejlin muž je „čo­vjek-div“ (61), a ona na koži ima modrice (62); Sarina majka „samo ćutke dopunjava“ uloške koji stoje „tamo gdje tata ne gleda“ (68); pri kraju romana, Lejla neočekivano saopštava Sari kako je u srednjoj školi pokušao da je na­pastvuje nastavnik matematike (146). Roman pretenduje na teorijsku osvešćenost, pa tako čitamo: „To o čemu oni dječaci govore [govore o pišama] – mi to nemamo, to je ono drugo, samo njihovo. U toj razlici stoje sve sramote i strahovi našeg svijeta“ (169). Iako je atrak­tivan, ovaj komentar nije opravdan tekstom, koji u stvari uopšte ne tematizuje drugost žena u odnosu na muškarce, osim pasivno kao gotovo bilo koje delo, čak ni na mestima koja za to pružaju priliku. Lejline modrice dobija­ju praktično isto prostora u romanu koliko i dopunjavanje zalihe uložaka, a pritom su jed­nako strukturalno nefunkcionalne. Vrlo ozbil­jna i složena tema ovde – u romanu koji go­vori o odnosu dve žene – samo je klišeizirani detalj koji treba da upotpuni sliku Bosne kao mesta zla i užasa.

Na sličan način tekst tretira i Sarine rodi­telje. Kada Begići postaju Berići (a taj detalj je efektan i paradigmatski), a Armina optužuju da je otrovao komšijske pse, Sarin otac, ina­če načelnik policije, dok „zgađeno“ izgovara Arminovo novo ime „Marko Berić“, uzima „još jedan masni batak iz činije. Glodao ga je, i da­lje namršten […]“ (52). Drugom prilikom, nakon što je Armin već nestao, otac izjavljuje da ga to ne čudi, budući da je bio problematičan, a majka proverava da li muž misli na „Beri­ća“ „glodajući batak. Mast joj je slijepila sitne dlake iznad usne“ (69). Sarini roditelji prika­zani su kao nacionalisti, ili pre, oportunisti i malograđani koji umesto samilosti prema po­rodici najbolje drugarice svoje ćerke, pokazu­ju samozadovoljstvo i nadmoć zbog činjenice da je neka druga porodica trenutno u manji­ni i nemilosti. Svakako, nije problem prikazati nacionalizam i oportunizam. Ali, Sarini rodite­lji, prikazivani iznova i iznova kao kategorično negativni (na primer, dok s ćerkom bira njen prvi grudnjak, majka se hvata „ponosno za svoje teške grudi“ i komentariše kako je Sari „izgleda i to na tatu“ [31]), i, naročito, odbojni (ostarela majka maltretira paziteljku i „prež­derava“ se [129]), uopšte nisu svesti u Bahti­novom smislu, subjekti o kojima bi čitalac for­mirao mišljenje kroz čitav roman. Kao i Lejla, oni su opredmećeni, isti od prvog do posled­njeg trenutka i u svakoj situaciji, bez nijansi koje bi ih humanizovale. Gotovo da su i sami jedino rekvizit u jednoznačnom viđenju Bosne – možda bi se moglo reći, Balkana – kakvo ro­man podržava umesto da ga problematizuje.

Najupečatljiviji primer tendencioznosti jeste događaj kog se Sara priseća kada, po dolasku u Banjaluku, vidi Krivi sat:

Tamo sam jednom, vraćajući se kući po­slije otužne Noći muzeja, vidjela nekog čovjeka kako šuta svoju ženu. Svi smo sta­jali i gledali, čekajući da neko drugi nešto učini. Kada je završio i nestao s Trga, ona jadnica je ustala i krenula u pravcu pija­ce. Prethodno je poravnala suknju prlja­vim dlanovima. Sat je i dalje ćutao. Kao i ljudi. (125)

Mada pominjanje otužne Noći muzeja šteti uverljivosti i logički je problematično, ono pokazuje nameru da se opisani događaj ukotvi u realnost i locira u vremenu, pa ga očigledno ne treba shvatiti kao pripovedači­cino košmarno priviđenje. On nema nikakvu funkciju u tekstu, niti je bilo čime motivisan, osim namerom da se čitaocu još jednom pot­crta kakva je ta Bosna u koju se pripovedačica više neće vraćati (159). Čovek (sic!) koji šuti­ra svoju ženu i ženina sramota, kao i Lejline modrice, samo su deo dekora kojim roman podilazi čitalačkom horizontu očekivanja. Očigledno, drugost o kojoj pretenduje da go­vori tekst zapravo ne podriva, već je učvršću­je na, ponekad, krajnje banalne načine: Bos­na/Balkan kategorično su označeni kao crna rupa, gde muškarci na ulici šutiraju žene, dok je Austrija/Zapadna Evropa oličenje sterilnog reda i strogosti (176); na osnovu izgleda Lejli­nog muža Sara pretpostavlja da je on „mož­da osuđivan, ne daju mu da putuje, na prob­nom je radu jer je orobio nečiji kiosk“ (140); Lejla kontrastira sopstveno ponašanje, nakon, između ostalog, izbacivanja korišćenog tam­pona kroz prozor automobila, s ponašanjem „kulturne male Evropljanke“ (144), što se ne problematizuje; itd.

Godine 2018. nije dovoljno da potek­ne menstrualna krv pa da se određeni tekst smatra remek-delom ženske ili bilo koje književnosti. Ambivalentni odnosi među ženama, njihova intima, pa i međusobni poljupci, pri­sutni su i kod, na primer, Biljane Jovanović, koja je svoja dva najznačajnija romana obja­vila 1978. i 1980, u vreme kada se (teorijska) osvešćenost još nije podrazumevala. Iako želi da govori o aktuelnim i atraktivnim temama, roman „Uhvati zeca“ ne koriguje niti izaziva čitalački horizont očekivanja, već kombinuje njegove elemente kako bi se potpuno uklo­pio, pokazujući čitaocima da je sve baš onako kao što su oni i mislili.