Foto: privatna arhiva

Ako je šamar s početka
dovoljno snažan
i pedeset godina
mu ne blede
brid i stid.

Ako je dovoljno upamtila
da joj se ne ponavlja,

žena gladuje
dok sajbija ne dođe odnekud,
prednjači motikom,
kaska da senku mu ne zgazi,
naklanja hlad,
zaklanja oblak.

Žena koja pamti brid i stid,
ne pušta ni suzu
da ne ljuti glave gospodara

i žali sve njegove pokojnike
više nego on sam.

I prinosi mu od vode
do kuće i okućnice
hitro i tiho
i kad joj noge već jede
crv u postelji.

Umre li,

mesto spomenika
niču joj ruke s panaijom-
udovac prvi da kusne

i pred svetinom
pusti lelek

za praznim tanjirom, čašom
i nikad pomilovanim osmehom

koji moraše i kad mu se neće.

Bolovanje za sveca i tropar

Onomad,
kad je otac majci rekao
da je neugledna
jer joj je od nevoljenja spala sva kosa
i dojke se samougrizale,

stao je ispred kapije da objavi
kako baš danas Stolpnik izlazi
iz svog stuba
i mimoilazi njegovu bednu sovru
jer, eto, živi tu neugledno žensko
koje slavski kolač samo sa AC dlakama
može da mesi,
te ne svraćajte za boga miloga,
dogodine će tuka
valjda promeniti perje.

Mi ćurčići smo se krili
od gnevnog domaćina
i hvatali lanjske meke peruške
koje mesto ruku majčinih stezasmo
skupljajući pepeo i komade kadionice
raspršene poput
nikad ispevanog tropara.

Jadikovanje

Uvek kad majci kažem
ne mogu više,
daću otkaz, tražiću razvod,
ona poćuti pa kaže Milica bila opet,
sat i po sedela,
starija upisala višu,
mlađi nešto na računarima.
Uvek kad ocu kažem
ne mogu više,
daću otkaz, tražiću razvod,
spremno pita jesam li razrešila
ono sa bankom, vrati li komšija ispravljač,
kaplje li slavina još.
Kad hoću iz kože da iskočim,
pootvaram sve prozore
i nerve pošaljem da skaču,
tišina me zaglune, pomislim
svi razlupali glave.
A onda krene ustrčavanje
s neokrvavljenog pločnika,
pokidani izresani pevaju koračnicu
nema nama bolje od tebe,
probali smo ni smrt nas neće,
ne jadaj se ocu i majci,
čisti reke, ribe otrovom neme.