Foto: Lucija Milović
Malo je šta oveselilo moju generaciju kao kad je, jula 1985, saopšteno da je barska “Primorka” počela da proizvodi Coca-Colu.
Značilo je to da ćemo, bar smo tako mislili, moći kupovati nama omiljeno piće mnogo jeftinije i da će nam biti “na izvol’te” u svim manjim ili većim prodavnicama. Naša Coca-Cola, ne ona slovenačka ili beogradska, kao do tada.
Nije, naravno, bilo tako, cijena je ostala ama baš ista, ali je zato ova naša imala neki nevjerovatan neprevaziđen ukus, posebno kad je hladnu, dok se slivaju kapljice vode niz staklenu bočicu od 0,25 litra, onako znojav čitavu saspeš u grlo, bez prekida.
Pa duboko uzdahneš.
Opštenarodni stručnjaci su tvrdili da taj, po mnogima zaista poboljšani ukus Coca-Cole, dolazi zbog vode sa izvorišta Kajnak, dok su drugi razloge za tako nešto nalazili u kvalitetnijoj sirovini od one koju su imali ostali balkanski konkurenti. Kako god, nama je naša Coca-Cola bila ukusnija od bilo koje na svijetu.
Ugovor o saradnji između “Primorke” i ljubljanskog “Slovina”, zastupnika firme “Coca-Cola” za
Jugoslaviju, potpisan je decembra 1984. godine na pet godina. Slovenci su se obavezali da obezbijede ambalažu: gajbe, flašice, palete, čepove i koncentrat za pravljenje soka, a “Primorka” pogon (već ranije korišten za preradu i proizvodnju sokova od limuna, pomorandže i šipka), radnu snagu i – čuvenu vodu sa izvorišta Kajnak.
U tu radnu snagu spadali smo katkad i mi srednjoškolci, dolazeći na praksu, a kao nagradu za odrađen posao (danas bi rekli “dnevnicu”, ali je tad sve bilo džabe, kao dio obrazovnog programa) dobijali smo sve flaše Coca-Cole koje su imale grešku jer nisu bile napunjene do predviđenog nivoa. Očekivano, to što je u staklenki falilo pola prsta ili prst tečnosti nama nije značilo ništa, nego bismo je onako orošenu, s kraja proizvodne trake, za tili čas ispraznili. Popio sam za jedan dan prakse u “Primorci” više kole nego na deset rođendana te godine.
Coca-Cola iz “Primorke” je brzo preplavila crnogorske hotele, prodavnice, kafane, gosti su bili prijatno iznenađeni “svježinom ukusa”, kako je stajalo u reklamnim kampanjama na televiziji. Proširila se ubrzo i na tržište drugih jugoslovenskih republika, a zamah koji je zahvatio preduzeće učinio je da se, uz nove slogane, ambalažu i adekvatnu marketinšku kampanju, preduzeće odlično pozicionira i na tržištu sokova.
Tada je nastao brend “Voli” (po kome je nazvana čitava paleta sokova od narandže, limuna,
mandarine, šipka, višnje, kajsije, kruške), kasnije otkupljen za potrebe danas najpoznatijeg megalanca trgovina.
Uskoro su u igru uvedena i nova, lako pamtljiva, imena sokova, koje je, kao i Voli, osmislio za potrebe kompanije Novica Pekić, nezaobilazno ime kulturnog života Bara.
Nešto malo stariji Barani sa osmjehom se sjećaju “zlatnog doba ‘Primorke’”, proizvodne trake pune karakterističnih “rebrastih” staklenih bočica, đaka koji su iz srednjih škola dolazili na praksu, šlepera u koje se utovarivala Coca-Cola do kasno u noć, i – punih novčanika.
Idila, međutim, nije dugo trajala. Početkom raslojavanja u SFR Jugoslaviji krenuli su i raskidi ugovora zemalja koje su ostale sa različitih strana ideološke, a kasnije i vojne zavjese. Ugovor sa “Slovinom” nije obnovljen jer se Slovenija otcijepila, počela su ratna dešavanja, Coca-Cola se punila dok je bilo sirovina, a potom je, za vrijeme sankcija, odnosno našto malo nakon njihovih ukidanja, jedna od tri najjače firme u Baru, snabdijevač hlebom i uljem čitavog južnojadranskog primorja, neslavno propala, na opšte zaprepaštenje javnosti.
Pisalo se po novinama da će biti opet, ali ničega nije bilo. Danas je na mjestu “Primorke” pusta betonirana ledina, nastala čišćenjem zgarišta nakon nekoliko velikih požara u napuštenim halama.
