Foto: privatna arhiva
XVI
Zgrada Univerziteta.
Ulazim u klozet. Tamo stoji profesor.
Dobar dan, kažem. Uzvraća mi
ćutke klimnuvši glavom. Zamišljen je.
Prilazim pisoaru pored njegovog. Piškim. Uglom
oka virim prema njemu, ali Priča
moga oka ima svoje granice.
Vidim samo rukav sakoa od tvida.
Čujem žuborenje. Hm, prostata, mislim
zlurado zadovoljan (samo ljudi tako mogu).
I odjednom prdež raspori mu dupe.
Pufffff.
Prrrrrr.
Pruć iz plinare. Smočen zaskičao,
rascveljen ko dijabolična zurla.
Ups, pardon, kolega, nakašljava se.
Sve je u redu, brzo odvraćam,
stiskajući usne da ne prsnem u smeh.
Kolega, nastavlja
već zakopčan, neka to ostane među nama.
Razume se, obećavam, bezmalo salutiram. Izlazimo
iz klozeta. Rame uz rame idemo kroz hodnik.
Među nama prdež.
XXXIII
manastir, omorina
U portu je prodiralo svetlo sa visine.
Unutra, vetar je uvrtao peščane volute.
U prašnjavoj priprati prelivalo se sunce, zlatne trunčice
materijalizovale su prostor. Dobro je bilo
videti senke koje se hlade duž zidina.
Po ćoškovima je jadikovao krotki vazduh.
Licima ka zidu molili su se monasi.
Morila je žega, treptalo je.
Suva usta bunara dozivala su nebesa.
U kamenoj keliji iza teške draperije
stari iguman se poslednji put pričestio.
Zbog čega nisam frizer
(ostrigan)
napisao bih pesmu o frizeru a
pošto mene šiša sestra biće to pesma
o sestri ona je slikarka slika sve živo
sve što stigne pomorandže sardine
saspe ti pravo u oči ne snebiva se ne
skanjera ne štedi ima širok potez
dugu kosu duge prste i duge četkice
ko muško je kad mi seče kosu ne poseče se
stvarno bih želeo da napišem pesmu o frizerki
ali moja frizerka nije tome vična ama
baš slikarka je zato da ne bi propala
poznata nam je koncepcija poezije zasnovana na salonu
muško-ženskom sav taj paket povišljanskih
američkih štosova istom odvraćam
nisam frizer jer ne idem kod frizerke
nije imao ko da me tome nauči pošto celu
porodicu od dede pradede šiša moja sestra
i to tako brzo da od svih tih naraštaja nemamo kad
ni da zažmurimo ni da progledamo a kudikamo
da zinemo da bismo ućutali ili rekli ono što vidimo
na slici obezumljenoj naspram stolice
na koju nas posadi pre nego što krene a tamo
tamo je sneg stogovi snega već sanjam sneg
trčim u stroju hodi da idemo u polje da noćujemo
neću stići evo ide s makazicama će
seći
Albanija
za gušom uvala llogorait
more oduzima dah
mornarička karaula
duh envera:
beton
ostrvo
razbucano nebo
Vrba
(tabernakulum)
na Uskrs, u Nedelju
iz čadora iz čerge
(šator je figurativno
grob) između
istoka i zapada
ustadoše beskućnici
(staroverci)
i založiše vatru
dim
kao duh
lebdeo je nad njima
u krošnji
obližnja reka dade im vodu
