Foto: ISK
Da sam bila dječak zvala bih se Dragutin, a da sam rođena dan prije u igri bi bilo ime Magdalena. Da je neko pitao prababu – Gospava. Ali ja nisam ime i bila bih ista ma kako se zvala. Kao ona ruža iz Šekspirovog najpoznatijeg teksta. Ali sam usput i srećna što ime Ruža nije bilo u igri.
Ja nisam ime, a nisam ni prezime. Znam odakle sam i gdje idem. U žaru ljubavi i stvaranja nove porodice sam očevo zamijenila muževljevim bez problema. Jesam li postala druga osoba? Nisam. Ozbiljnija, s više obaveza i s mnogo više obzira, ali ista.
Ja sam skup razmišljanja i promišljanja, ali ne i proizvod tih procesa, samo načini. U konačnici svako može pogrešno procijeniti. Grešna? Zavisi ko procjenjuje. Ni to me ne dotiče previše – pred zakonom sam čista kao suza novorođenčeta i planiram da tako ostane.
Nisam ni hrišćanka, ni islamka, ni budistkinja, ni pritestantkinja, ni prezbiterijanka, ni spiritualka. U svetilišta sam ulazila zbog estetike, sad kad znam da su neka od njih i mučilišta i skladišta i huškališta – ne ulazim nikako. Ne definiše me niti jedan bog, niti jedan njegov sin. To nisam izabrala. A bilo mi je dato da biram.
Ja sam svoja interesovanja. Sve te knjige koje dovlačim kući u velikim kesama, muzika uz koju normalizujem krvni pritisak, začini koje isprobavam u kuhinji, tim za koji navijam, pa i gledanje u zid, posao kojim se bavim. Sve ono u čemu uživam i sve ono što volim da znam sam ja. O meni drugi znaju samo onoliko koliko im sama kažem. Sve ostalo su, s oproštenjem, naklapanja.
Naša stvarnost je konstantno etiketiranje. Po imenu, rodbinskim vezama, školskoj spremi, novinama koje čitamo, naslovima koji vire iz torbi. Ne možeš reći da ne slaviš Božić, a da te odmah ne probodu pitanja na koje imaš pravo da ne odgovoriš. A ako ne odgovoriš – prišije ti se samo, kao dodatni par rukava za ruke koje nemaš. Ne možeš da kritikuješ sadašnju vlast, a da ti ne pripišu tugovanje za prošlom uz izrugivanje, kao da im je dobro. Možda i jeste, ne znam ih, to su uglavnom nepoznati ljudi. Ne možeš reći da su svi ratovi jednako okrutni i da prema svim ratovima imaš istu vrstu gađenja a da neko ne počne o samoodbrani i „mi“ i „oni“. Gađenje imam i prema teritorijalnim pretenzijama, prema nasilju svih vrsta, prema predrasudama, prema nepoštovanju tuđeg i prisvajanju onoga što nije tvoje. To što si rođen pod jednim prezimenom, pod okriljem porodične vjere – to ništa ne govori o tebi kao čovjeku i vrijeme je da prestanemo da se prozivamo i budemo bahati. Da, znam, tvoj bog je najbitniji i najjači. Kao što je i pastrmka najbolja riba onome ko nikad nije probao drugu.
Ja nisam ono što mi je otac bio ni u odnosu prema ljudima, ni po interesovanjima, ni po zanimanju. Mi nikad nismo voljeli iste filmove i knjige, ponekad bi se dogovorili oko muzike, ali on je bio isključiv, ja sam bila tolerantna. Ni to što sam ljevičarka nije naslijeđeno od njega u potpunosti – bili smo na istoj strani, ali smo se svađali oko procesa. Najviše zajedničkog imam s ljudima koje sam upoznala u drugoj polovini svog života i to je sasvim normalno. Pogrešno je suditi o meni ako si upoznao samo moga oca. Pogrešno je suditi o meni ako si vidio koju knjigu čitam.
Pogrešno je pretpostavljati da pripadam nekome ako ne pripadam „tebi i tvojima“. Jednako nemam tolerancije prema svemu onome što se savješću i zdravim razumom ne može tolerisati i ovako, kad niko ne polaže pravo na moju podršku i glas. Pa neka ste zdravo.
A ovo o čemu pišem – to se događa svakoga dana na društvenim mrežama, u neposrednim komunikacijama, u javnim raspravama, u prolazu gradskih kontejnera. Dešava se dobronamjernim, zabrinutim, bespomoćnim ljudima koji nemaju snage da se brane od nasilno zašiljenih zuba bez zrna mudrosti i sopstvenih zaključaka. Zlonamjernost je postala imidž novog doba, slobodu govora su mnogi bukvalno shvatili, a ona nam je otkrila samo širinu neznanja, zabrinjavajući manjak pismenosti i uniformisanost izrečenog.
Neko vidi načine, rješenja za tu poplavu pritisaka koji dopiru sa svih strana. Možda medijska pismenost, kažu. Možda, kod onih koji još nijesu savladali slova. Za (nas?) ostale je kasno.
Pesimista sam, eto vam jedna o meni. To me, časna pionirska, definiše. Više nego ime koje mi je od oca ostalo. A i on je krajem devedesetih na pitanje: „Kako je?“ odgovarao sa „Biće gore!“
Nije dočekao da mu kažem da je bio u pravu.
