Foto: Svjetlana Panić
Oče, blagoslovite!
Satana je svuda oko nas, a mi ga ni ne vidimo. Pustio je svoje otrove u naše duše i samo vera u Boga nam može biti spasenje.
Slutim da ste već čuli za nesreću koja me je zadesila. Molim Vas da mi ne sudite dok Vam svi moji razlozi ne budu jasni. Verujem da ćete u velikoj dubini svoga razuma uvideti da je to što sam uradio jedino moguće i dobro, jer odbrana Božjih vrednosti treba da nam bude svima na prvom mestu. Sam Spasitelj kaže: „Ja sam put, istina i život.“
Kao što pretpostavljam da znate, sporni slučaj se dogodio tokom naše protesne šetnje za čast tradicionalne porodice. Žalim jedino što će pomutnju oko mog čina naši demonski neprijatelji iskoristiti protiv nas i svete tajne braka. Ali s verom da Božja Reč uvek izvojeva pobedu nad đavoljim lažima, ja Vam svojom grešnom rukom ispisujem Istinu.
U strašnim vremenima živimo, oče. Iskušenja kojima smo prepušteni jača su nego ikad, a zlo je našlo svoj put do ljudi. Običan čovek više ne zna šta je normalno, a šta ne. Granice dobra i zla su se zamaglile, tako da je čak i našoj braći teško snaći se u ovozemnoj magli.
Porodica slabi. Žene varaju muževe, muževi žene. Mnoge ne žele da rađaju, a koje rode ne ulaze u brak. Moderan čovek za sebe je izborio slobodu sa kojom ne može da se nosi. Umesto odgovornosti za nju, ušao je u anarhiju. Oprostite meni nedostojnom, ali bračni odnos se odavno sveo samo na užitak, a dužnost množenja je zaboravljena.
A veru našu želi da pomuti sodomska jeres. Znam da ste me upozoravali da ne mučim dušu svoju tim pitanjem više no što treba, ali oči koje su videle zlo, svuda vide opasnost od njega. A duboko verujem da taj bogohulni gej lobi vlada ovim svetom iz sene, čeka i vreba trenutak da napadne i unese vavilonsku pometnju u duše vernika.
Novi napad zbog kojeg ste me smirivali i ubeđivali da se ne angažujem previše, „da čuvam svoje duhovne snage“ kako ste tačno rekli, izazvao je kod mene neslućen bes i poriv za pobunom protiv novog poretka, koji nam nameće normalnost mužebludništva. Nije im dovoljno što su zaštićeni kao beli medvedi, dok se naši manastiri raspadaju. Sada žele i brak!
Vi koji poznajete moju dušu kao odraz svoga lica u ogledalu, znate da me je moj čin čuvao u čednosti Boga radi. Ali ne moram učestvovati u odnosima da znam šta je prirodno. A dva muškarca ili dve žene, to je greh protiv prirode, protiv ljudi i protiv Boga. Protiv prirode, jer takva zajednica ne može proizvesti decu. Protiv ljudi, jer time prljaju svoje duše. Protiv Boga, jer narušavaju Njegovo osnovno nastrojstvo, kada je odlučio da stvori Adama i Evu, muško i žensko, da se razmnožavaju.
Sećam se dobro Vaših mudrih reči o pošasti homoseksualizma. „To se u psihijatriji zove sumanuti poremećaj ili paranoja. Oni žive u svom paralelnom svetu i veruju da tako treba da bude. Ja tebe ubedim da je to tako i ti počneš da veruješ da se meni svake noći javljaju neki marsovci. Toliko utičem na tebe da ti se čini da se stvarno marsovac pojavio na mom prozoru.“ Tome sam učio svoja duhovna čeda.
„Ali mene niko nije ubedio da me privlače muškarci, oče. Ja to osećam iznutra,“ odgovorio je Milan.
Kada sam ga prvi put video, bio je to dečak od sedam godina, koji je sa strahom gledao sve oko sebe. Sa roditeljima je došao da poseti manastir. Želeli su da mu budem duhovnik. Otac ga je milovao po glavi, a on se skupljao u oklop svoga tela. Neobičan dečak.
Pustili smo da se igra. Brzo je pobegao ispod očevog dlana. Inače, znam da je on dobar i pobožan domaćin. A majka je bila krotka i smerna, kakva žena treba da bude.
„Pazite ga, oče. Čudan je. Sa decom se ne druži. Stalno se krije, ne znam šta ću s njim“, rekao je čovek.
U vazduhu se još osetio tamjan. Mati je sa ženama spremala trpezu, dok sam razgovarao sa ocem i ostalim muževima na verandi. Pogledao sam u stranu i video to čudno dete u središtu manastirske bašte. Ostala deca su se igrala daleko od njega. Stajao je na zelenoj travi okružen zidovima konaka. Nebo je bilo čisto toga dana. Sunce je i dalje bilo sa strane oltara. Krst na kupoli pravio je sen koja je padala posred dečakovog lica. On je gledao ravno u njega i lice mu se stopilo sa senkom.
Tu sliku nikada neću zaboraviti. Tada sam shvatio da je moja misija da mu spasim dušu.
Za vreme naših razgovora bili ste mi pred očima. Vaše mudre reči su mi u najvećim trenucima malodušnosti, kada smo najpodložniji demonskim uticajima, pružile utočište i pokazale pravi put bogougodnog života. Želeo sam da budem ovom detetu ono što ste Vi bili meni.
U početku se teško otvarao. Kada bi se sve duše tako lako privolele Bogu, svi bismo bili sveti. Ali živeti u Hristu je mukotrpan rad, koji donosi najslađe duhovne plodove.
Iako u nežnim godinama, ponašao se kao da krije veliku tajnu sa kojom se teško nosi. Zato sam bio strpljiv sa njim. Trebalo mu je dati do znanja da je čovek i da čoveku greh nije stran, ali da ima pravo da ga okaje.
Oprostite što kršim svetu tajnu ispovesti, ali želim da znate s čim sam se sve suočavao dok smo vodili bitku sa satanskim iskušenjima kojima je njegova nežna duša bila izložena.
Bio je stidljiv dečak. Vremenom se počeo oslobađati. Ne smem reći sve o čemu smo pričali, ali nije bila retkost da zaplače. Želim da Vam saopštim da sam ubeđen u čestitost i dobrotu njegovog oca. On je i sam mučen velikim teretima, ali sigurno voli i Milana i njegovu majku. Često smo pričali o njemu i pokušao sam da mu dam do znanja da ga otac voli. Svi se borimo sa gresima u sebi.
Preda mnom je stasao iz dečaka u mladića. Iako je pričao o svemu što ga muči, osetio sam da i dalje krije nešto čijeg sam se otkrića i ja snebivao. Ocene su mu bile dobre, ali nije se družio sa ostalom decom. Mati je bojažljivo ćutala. Očeva ruka ga je i dalje milovala po glavi, a on ju je i dalje uvlačio među vrat.
Nekad bi se i meni desilo da ruku položim na njegovo nežno teme nakon teške ispovesti. Na moje dodire je bolje reagovao. Pitomo me je posmatrao dok sam milovao njegovu nežnu glavicu. Kosa mu je bila meka toliko da nehotično osetih nešto grešno u tim nevinim milovanjima.
Svaki napredak koji smo postigli nestao je kada je krenuo u srednju školu. Selo i dalje čuva strah od Boga u sebi. Grad je pun zlohudnosti kojoj su najdraži plen čiste duše poput Milanove. U početku je odlazio prestravljen. Ispovesti su postajale sve teže. Skrivao je mnogo toga.
Onda se u njemu počeo javljati onaj strašni bunt kojem su nažalost podložni mnogi mladi ljudi. Njegova odeća je bila sve čudnija. Dolazio je u nekim crnim jaknama sa oštrim metalnim šiljcima i izderanim hlačama kao beskućnik. Retko je posećivao sa roditeljima crkvu, i time je moje duhovno vođenje oslabilo. Ako bi se pojavio išao je daleko od oca. Kada bi siroti čovek pokušao da ga pomiluje, on bi se otrgnuo od njega. Mati se jedva suzdržavala od suza i nije smela da pogleda muža u oči.
Neretko se nije vraćao kući, a kada bi se vratio istrčavao bi sav krvav. Bol zbog sinove neposlušnosti otac je lečio alkoholom. Nekoliko puta sam ga pokušao navesti da potraži duhovni spas, ali poročnost kojoj ni ranije nije odolevao, bila je prejaka za moje reči. Majka se nije pomaljala iz doma. Kada je Milan maturirao, nisu otišli ni da ga isprate na slavlje.
Drskost koju je pokazivao prema roditeljima mene je mimoišla. I dalje me je poštovao, iako me se ponovo snebivao kao na početku našeg duhovnog prijateljstva. Na ispovest godinama nije dolazio.
Ne znate koliko žalosti mi je prouzrokovalo njegovo otpadništvo. Noćima sam ga sanjao i molio Boga da pošalje razmetnom sinu prosvetljenje, kao što piše u Svetom pismu, da se iz svinjskog brloga vrati toploti roditeljskog doma. Ali uzalud moje molitve, mladić je srljao u propast.
Onda mi je došao. Bila je to njegova poslednja ispovest. Više nije bio stidljivi dečak, ali snebljivost i dobrota i dalje su isijavale iz njega.
„Oče, došao sam da se ispovedim“, rekao je.
U nesigurnim pokretima video sam da se bori sa sobom, ali glas mu je odavao stamenost čoveka koji je doneo sudbonosnu odluku.
Prihvatih ga. Na levom uhu imao je zlatnu minđušu u obliku krsta oko kojeg se uvija zmija.
Znam da ne priliči, ali nisam mogao da se suzdržim, ruku sam opet položio na njegovo mlado teme. Kosa mu je bila raznobojna, ali i dalje je bila meka.
„Reci šta te muči, dete moje.“
Kratko je poćutao, pogledao me u oči i rekao:
„Meni se sviđaju muškarci.“
Ruka mi se instinktivno podiže i udalji od njegovog tela. Činilo mi se da ona zlatna zmija na njegovom uvu steže krst do trenutka pucanja. Kao da mu šapuće šta sve da mi kaže.
Ne želim da prljam Vaše nevine oči svim prostotama koje je izgovorio. Verujte mi, dao sam sve od sebe da budem saosećajan, da ga osvestim i vratim na pravi put. Objašnjavao sam mu da odnosi takve vrste nisu ništa drugo do rukoblud, citirao sam mu delove Svetog pisma i reči duhovnika. Bio je nepokolebljiv u svom grehu.
Jedna ovca se odmetnula od stada i pala u crn ambis.
Od tada počinje moja velika bitka protiv sodomske jeresi. Nadam se da Vam je sada jasna snaga moga gneva, proizašlog iz ljubavi prema Bogu, jer taj strašni seksualni satanizam mi je oteo čistu dušu iz naručja. Ja sam ga gledao kako odrasta i kako propada zbog zla.
Onda sam počeo da ih promatram iz prikrajka, poput iskusnog lovca koji upoznaje plen. Često sam odlazio u grad, prolazio kraj mesta gde su se skupljali, analizirao ih. Moje oko se toliko izoštrilo da sam uočavao i homoseksualce koji se skrivaju iza žena. Sreća koja ih je pratila kada bi imali odnose, bila je histerija. Oni ne mogu spoznati smiretnost u ljubavi koja postoji u normalnim brakovima. Slast bluda je neumoljiva. Tim ljudima nema pomoći.
Često ste govorili da je ovaj poremećaj posledica greha čovečanstva. A ja Vam kažem da on nije posledica, već kazna! Sam Apostol kaže da ih je Bog na to osudio jer zameniše Njegovu slavu podobijem smrtnoga čoveka. Ali dok se slovesan čovek kaje i stidi svoje kazne, ovaj nesrećni ološ, ova šačica bolesnika time se diči.
O prokleti satanski okote, koliko sam se samo borio protiv tebe, a još na nogama stojiš. Podlost tvoja ne zna granice. Ne samo da ste izašli iz svojih mišjih rupa i počeli slobodno da šetate gradom, već ste se sada usmerili i protiv samih svetih tajni. Ne samo da hoćete slobodu, hoćete brak i decu, hoćete u pokvarenom svom sajedinjenju stvoriti nove degenerike i izrode. Božja Reč je jača od vaše pogani, upamtite dobro!
Svedok ste koliko sam se izlagao najvećim porugama naših neprijatelja, raznih nevladinih organizacija, psihičkih bolesnika i prikrivenih satanista, ali moja mukotrpna borba je slabim plodom urodila. Kada sam čuo da traže mogućnost stupanja u istopolne zajednice, te da organizuju protest, nekakav vanredni prajd, ispred skupštine, da bi se izborili za svoja „prava“, nisam mogao da sedim i čekam.
U svom cilju, srećom, nisam bio sam. Mnogi vredni i pošteni ljudi, koji su u sebi negovali strah od Boga, organizovali su protest porodičnih vrednosti, koji je prolazio ispred skupštine paralelno sa onim nesrećnim otpadnicima. Kad su me pozvali da kao duhovno lice stojim na čelu povorke časti, naspram povorke srama, govorili ste mi da radije ne idem. Kao da ste predosećali šta će se desiti. Ali ja Vam kažem da sve što je bilo, desilo se s razlogom.
Da samo znate u kakvoj sam miloj okolini bio, među svim tim pobožnim i mirnim ljudima.
Priznaću da sam noć pre teško spavao. Ujutro, kada sam stao na čelo povorke, oko vrata sam nosio krst koji ste mi poklonili, da me uz Boga i Vaše prisustvo čuva zlih demona.
Ne mogu da opišem tu gomilu izgubljenih duša. Na prvi pogled, ništa ih nije razlikovalo od nas, ali u očima im se videlo da u njihovom životu nema Hrista. Svojim izgubljenim pogledima su nas promatrali. Neću Vas sablažnjavati svim povicima i uvredama koje su nam upućivali. Samo ću potvrditi našu staru izreku: „Čega se pametan stidi, budala se ponosi.“
Među njima, video sam njega.
Držao se s jednim mladićem za ruku. Preko lica mu je bio razmazan krst duginih boja. Skandirali su najogavnije reči, sladostrasno su se gledali. Ovaj ga je pomilovao po glavi. Milan se histerično nasmejao i naskočio ga. Počeli su se ljubiti.
Zašto zlo napada najčistije, oče?
Primetio me. Zaprepastio se kao i ja. Bio je u poganom naručju svog ljubavnika, ali pogled je usmerio ka meni. Dugin krst se širio preko njegovog lica, poput one seni onomad kada su mi ga roditelji poverili na duhovno vodstvo. A koliko je bio daleko od tog nevinog deteta! Gledao me tužno. Ne znam opisati tu tugu. Usta su mi se osušila. Strašan bol me je izjedao. Želeo sam da plačem. Da ste mogli da vidite te oči poput mene.
Ne, nije u njima bila samo tuga. U njima sam video patnju osobe koju je zarobio nesavladiv greh i ona ne zna kako da se spasi. On je mene tada molio za pomoć, oče.
Skinuo sam krst s vrata. Gledao sam ravno u njega. U trenutku je vreme stalo. Potrčao sam. Niko nije očekivao da će se nešto tako desiti. Nasrnuo sam na njega, otrgao ga iz beščasnih ruku i lancem krsta počeo da ga stežem oko vrata. Mnoštvo ljudi je nahrlilo na mene, pokušali su da nas razdvoje. Ali Bog mi je podario nadljudsku snagu kao nekad Samsonu. U početku se mučio, ali se potom prepustio. Izdahnuo je sa olakšanjem.
Gomila me kidala. U pozadini se nazirao neki drečav polumuški glas kako vrišti: „Ostavi ga! Fašisto! Ubico! Pusti ga!“ Ali ja sam posmatrao mir u njegovim očima. Jedino je to bilo bitno.
Pomilovao sam ga po kosi. Bila je mekana kao pre.
Spasio sam jednu izgubljenu dušu.
Šta se desilo posle, sećam se tek kroz maglu. Rulja bi me raščupala da se policajci nisu umešali. Priveli su me. Bili su ugodni prema meni. Verovatno su retko videli monaha iza rešetaka. Svima je bilo čudno. Osim meni. Nisam osećao ništa. Znam da su me nešto pitali, ali ne sećam se šta. Ne znam koliko je dugo sve to trajalo. Ne mogu reći ni da li sam išta odgovorio. Toliko sam bio iscrpljen.
Stavili su me samog u ćeliju. Samo sam želeo da spavam. Misli su mi i dalje bile mutne. Osetio sam kako u zatvorskom mraku još neko leži kraj mene. Osvrnuo sam se i video Milana.
Smejao mi se tako nežno. Pomilovao me je po obrazu.
„Šta radiš ovde?“
„Ništa ne brini“, reče i približi mi se. „Ovde nam ne može niko ništa.“
Poljubio me je kao ljubavnika.
Potom je ustao i počeo je da se svlači. Hteo je da ga gledam. Telo mu je bilo tako lepo.
Onda sam video otvorena vrata i Vas u drugoj sobi kako me posmatrate sa gađenjem i osudom. Osetio sam se nag i osramoćen. Milan je bio potpuno obnažen i razbacivao se svojom golotinjom. Moje telo je bilo pokriveno mantijom, a nisam mogao da sakrijem svoju sramotu od Vašeg osuđujućeg pogleda.
Probudio sam se mokar.
Shvatate li oče zašto ovo radim?
Satana nije samo oko nas. On je u nama.
Njegove prljave kandže su došle i do mene.
Mantija koja je bila oklop moje čistote, sada će mi biti smernica za drugi svet.
Ovo mi je jedini spas. Jer radije bih da umrem u čednosti Hristovoj nego okaljan požudom Sodoma.
Molite se Bogu za mene, oče. Molite se kao dok sam bio živ.
o. Antonije
