Foto: Nebojša Radović
Manifestacija u Kataru je poslednjih dana zaokupila pažnju velikog dijela svijeta. Svakako, veliki događaj koji zaslužuje pažnju, maksimalno koliko dozvoljava slobodno vrijeme. U pauzama nam se pruža prilika za razne analize, koje negdje na periferiji dotiču i stanje najvažnije sporedne stvari na svijetu i kod nas. Međutim, kod nas stanje u fudbalu je kao i u državi, tako da nikome, imalo odgovornom, ne ostavlja nimalo prostora za zadovoljstvo. Ostaje nam svakodnevna zabrinutost za budućnost.
Put koji smo mislili da smo dobro utabali i njime krenuli, danas liči na sve drugo, sem na putanju kojom sigurno idemo prema Evropi. Na tom putu smo imali i iznenadne prilike koje nijesmo htjeli iskoristiti. Prevedeno na aktuelni fudbalski jezik, dobili smo “vajld kartu” za Ligu šampiona, tj. prečicu za ulazak u EU, kojoj po priči svi stremimo, ali, „trener“ je procijenio da ne treba da je realizujemo, već je bolje da igramo „regiju“ (čitaj Otvoreni Balkan). Trener „samoinicijativno“ (čitaj, kako mu kažu oni kojima služi) donosi odluke bez bilo kakvih konsultacija sa ostalima iz “kluba”, kojima se ne daje šansa za odlučivanje. Prvi tim skupljen je bez rezona, sa većinom igrača bez referenci i bez iskustva, ali svi imaju jednu zajedničku osobinu, da slijepo slušaju trenera, i to je jedini uslov za ulazak u prvi tim. Oni igrači koji nijesu bili spremni za takvu igru, izbačeni su su iz ekipe ili su sami napuštili, naravno bez prava zamjene. Svaka ekipa ima i tzv. „klupu“, ali ona je mala, a i svi koji tamo sjede nijesu za prvi tim. Ima onih koji povremeno uđu, ali kad „zaigraju“ brzo zaborave strategiju zbog koje su tu. Kada dođe „kontrola“ „trener“ nastavljaja da govori, ono šta žele da čuju, a radi „kako sam misli“ da treba. U ozbiljnim ekipama, kada se desi ovako nešto, smijeni se kompletna „uprava“ i dovede novi tim, međutim, kod naše ekipe se to neće desiti u dogledno vrijeme. Kako je već u narodu došlo do smjene poslovica i više se ne pominje „završiće se kad umre Đekna“ već ostajemo u istom geografskom prostoru, pa se kaže „biće završeno kad i izbori u Šavniku“, tako je izgleda perspektiva da smijenimo „trenera“, kad se ove dvije poslovice obistine.
Ovi neki sa “klupe” se žale nadležnim Evropskim institucijama, ali i od toga slaba vajda. I tamo je konstantno iznuđivanje, odnosno politika stalnih pritisaka koja je aktuelna i kod nas. Danas uslovljavanje predstavlja suštinu odnosa EU sa trećim zemljama, jer te zemlje nemaju snage da se same izbore za svoje ciljeve, pa se moraju prikloniti nekom snažnijem, da ih podrži, ali naravno uz neke „preduslove“. Kakvo je stanje u našoj ekipi, tj. da li Zapad razumije šta se stvarno dešava u našoj držvi, prema onome što se vidi u javnosti, ne izgleda da im je jasno. Ponavlja se strah da se opet, kao u nekim ranijim situacijama, može desiti neevropski odgovor na evropski problem. Ipak smo dio Evrope, kako god to izgledalo sa strane. Postavlja se pitanje kakvo je stanje kod onih od kojih tražimo rješenje i pomoć, tj. ima li Evropa lidera da presječe ne samo ovaj naš čvor (on nam je najvažniji, mada mnogo ih je na spisku). Dosadašnja priča svodila se, često, na to da je poruke bilo potrebno tražiti između redova, u poslatim odgovorima na upite, pa se i njihovo tumačenje vrši prema potrebi onih koji ih čitaju.
Ovakvi postupci, logično, prouzrokovaće novu pojavu, euroskepticizam, koja je za sad bila u zanemarljivim pojavnim oblicima, ali „regija“, u kojoj bi trebalo da „igramo“, je već u tome ispred nas, pa bi valjalo da je stignemo. Oglušivanje na neka obraćanja evropskih institucija i savjete koji su nam upućeni, jasno pokazuju da „trenera“ taj pravac ne interesuje, a kad ga ne interesuje, onda i nije važno šta se poručuje sa „nerelevantne adrese“. Prilikom suočavanja euroentuzijasta i euroskeptika potrebno je da bude što više argumenata, a što manje propagande i manipulacija, međutim, kako sada stvari stoje, sve je manje argumenata, a sve više prostora za manipulacije, nažalost, često sa razlogom.
Moguće čitanje između redova može biti i to, da su znali da nećemo iskoristiti „vajld kartu“ i da nam je i „regija“ odlična kako zaslužujemo. Svjedoci smo da smo stvarno postali lideri u regionu, ali ne po dobrim već po događajima koji se, barem do sad, nijesu desili ni u „regiji“ u kojoj nam nude mjesto. Ovo ne znači da su oni bolji od nas, niti da se kod nas počelo nešto dešavati u smislu realizacije „pravne države“ ili tu možda ima i nešto treće …
Kod nas je na snazi ustoličenje nelegalnosti i načela svršenog čina, nakon primjene sile. Poslovi se realizuju postupcima zasnovanim na bahatosti, nevaspitanju, kršenju pravnih normi, nepoštovanju domaćih i međunarodnih institucija, pa se onda takvo stanje sprovodi kao legalno i regularno. Osim toga, pojedinci se hvale i postavljaju kao pozitivan standard svoju nekulturu, divljaštvo, primitivnu retoriku i sve ono od čega se iole vaspitan građanin stidi. Osim toga, repertoar bahatosti se proširuje i samo u najcrnjim mislima možemo zamisliti koja je sljedeća manifestacija primitivizma u izvođenju novoinstalirane “elite”. Postavlja se pitanje: Kakvu klimu smo stvorili u društvu? Posijano je sjeme mržnje koje će rasti, razvijati se i dalje klijati. Odgovorni bi trebali da razmisle, šta će se desiti kad posijano sazri. To će tek biti žetva! A da nije rješenje u traženju odgovora, „đe je zrno klicu zametnulo“?
Na kraju, sve se svodi, na to da li smo spremnosti da idemo naprijed. Marko Aurelije bi rekao „Imaš li razum? Imam. Što ga ne koristiš?“. Ako sada pokušamo prognozirati budućnost jedino što je realno je „loša beskonačnost“ kojoj se ne nazire kraj. Taman misliš, „e ovo je najgore do sad“ kad ono sjutra nešto gore, od gorega i tako redom …
Ako se predajemo unaprijed, čemu borba? Predaju se samo kukavice, a to ne smijemo biti jer imamo obavezu prema precima, a posebno prema potomcima. Rizikovati moramo, jer ovako ne ide, a „najviše rizikuje onaj ko neće da rizikuje“ (De Gol) osim u varijanti, „ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik). Viđeli smo kako rade i kako ne treba, (ovo ponavljam iz teksta u tekst i za sad nema vajde, ali ne odustajem) zbog čega moramo nešto preduzeti, a „najbolji način da im se osvetiš, jeste da im ne postaneš sličan.“ (Marko Aurelije)
