Foto: privatna arhiva

Incident na probi me je prenuo iz otupelosti, ali drugi događaj mi je pokazao da moram brzo da delujem. Krajem juna islamisti su ubili četrdesetak ljudi na Aerodromu Ataturk. Moja reakcija svela bi se na preslišavanje „El-Fatihe“ (o žrtvama i njihovim porodicama, koje su bile glavna tema u vestima na internetu, nisam puno razmišljao) da me nije pozvao Arči i saopštio mi da se zbog ludila u Turskoj on i Kerol vraćaju za Melburn. Poželeo mi je sve najbolje i zauvek nestao iz mog života. Taj poziv bio je crveni alarm. Ako su njih dvoje, zaključio sam, rešili da zapale iz zemlje, dvoje mladih zanesenjaka za koje sam verovao da će ostariti u Uskudaru, šta tek da očekujem od Evelin i Hendersona, koji su bili na zalasku srednjeg doba i nisu imali vremena da trpe istanbulsku neizvesnost.

Samo par dana mi je trebalo da smislim plan. Oslonio sam se na metodologiju koju sam usavršio ranije, ali sam dodao nekoliko detalja. Za vikend, oko deset ujutro, otići ću do Onurovog kafića i čekaću Evelin da se pojavi ispred zgrade, ne da bih joj zadao smrtni udarac, već kako bih se uverio da je još uvek u gradu. Ako se nije odselila, što sam pretpostavljao, vratiću se u podrum, uzeću nož i poradiću na psihološkoj čvrstini, a onda ću se uveče (odlučivši da im se osvetim u javnosti, morao sam da radim pod okriljem tame) ušančiti kod anadolijskog rokera, gde ću ostati dok Evelin ne krene u grad. Ako se nađe sa prijateljicom ili novom žrtvom, prekinuću akciju. Ako se vidi sa Hendersonom, pratiću ih do prvog mračnog prolaza ili puste ulice. Pošto se uverim da oko nas nema prolaznika, niti radoznalih stanara iz obližnjih zgrada, reći ću im da sam ih prozreo, podsetiću ih šta su mi učinili i presudiću im za sva vremena. U slučaju da prometnim ulicama odu na evropsku stranu, biću u njihovoj blizini dok se ne vrate u Kadikoj i dovršiću svoje delo. Poučen iskustvom sa probe, kada je moja praktična podsvest uradila ono čega se kolebljiva svest uplašila, nisam želeo da zamišljam njihove poslednje trenutke na ovom svetu. Znao sam da je dovoljno da ponesem nož, a da će se moj unutrašnji saveznik pobrinuti za ostalo.

Ali pre toga sam morao da pripremim nekoliko sitnica. Noćna akcija zahtevala je prikladnu odeću, pa sam na pijaci u Hasanpaši kupio crnu majicu i pantalone iste boje, komfornije od para koji sam pazario na istom mestu prethodne godine (budući da više nisam morao da izdvajam kintu za probe, odlučio sam se za 20 lira skuplji model). Kod berberina iz moje ulice potkresao sam kosu i bradu. Nisam želeo da me Evelin i ostareli evnuh dožive kao deliričnog beskućnika, već kao ozbiljnog mladića u naponu snage koji brani povređenu čast. Parfem iz radnje u ulici Baharije, gde sam svratio isključivo da bih na trista stepeni uživao u blagodetima njihove klime, uzeo sam nehotično. Ponavljam, hteo sam da se ohladim, nisam ni pomislio na kozmetiku. Kada sam kod kuće shvatio da je bočica nekako završila u mom rancu, nisam mogao da je vratim, jer bi neko možda kazao da sam je – ne daj bože – ukrao, pa sam rešio da je upotrebim u osvetničkoj noći. Skovao sam uzvišene fraze na engleskom da bih ubedljivije dočarao njihove zločine. Naučio sam i citat iz Šekspirovog „Otela“, Evelinine omiljene drame. („What, look you pale? O, bear him out on the air.“) Sve sam spakovao u kratak monolog, koji sam vežbao ispred ogledala u klonji. Na kraju sam naoštrio nož i stavio ga pored računara, kako bi me podsećao da će osveta biti kompletna tek kada sprovedem plan u delo.

U subotu, čim sam došao u kafić, shvatio sam da je Onur u starom fazonu. Zagrlio me je, izljubio i uz naklon, ljubazno se osmehujući kao šef restorana kome dođe najdraži gost, pokazao mi je sto do prozora. Upitao je za Kadikojske guštere. Nisam imao vremena da mu objašnjavam šta se dogodilo, pa sam prećutao da su me šutnuli iz benda (koji je nastavio da radi bez mene i Arčija, pošto je Mert angažovao ritam sekciju Ahmeta Ozturka, kako sam video na Fejsu, što znači da je ranije planirao da me se otarasi). Rekao sam mu da spremamo koncertni album. Nagovestio sam da ne znam da li ću svirati jer treba da idem na službeni put u Srbiju, koji na sve načine pokušavam da odložim. Izuzev dobro mi znanih mladića koji su govorili engleski sa nemačkim akcentom, u kafiću nije bilo drugih ljudi. Kako sam i očekivao, pretresali su teorije o napadu na aerodrom. Stavio sam slušalice, pustio muziku i stao da motrim na Evelinin ulaz.

Pojavila se oko podneva. Otišla je u supermarket i izašla sa punim kesama. Odevena u kratke pantalone od džinsa i hajneken zelenu majicu bez rukava, izgledala je punije nego kad sam je video poslednji put. Vratio sam se u bazu, stavio nož u ranac, ponovio monolog i pretresao svaki mogući scenario. Zatim sam otišao u kafić i uzaludno presedeo do ponoći, jer Evelin nije izlazila iz zgrade, niti joj je došao matori podlac.

U nedelju je bilo još gore. Nisam je video ni ujutro, ni uveče. Henderson se takođe nije pojavio. Isprva sam posumnjao da je bolesna. Nije tako izgledala prethodnog dana, ali jedino to je imalo smisla. Zašto bi Evelin, najdruželjubivija osoba koju sam ikad upoznao, probdela ceo vikend na gajbi? A onda sam pomislio da je u petak uveče bila u gradu i da joj je trebao čitav vikend da se oporavi od pijanstva. Možda sam propustio idealnu priliku? Možda se sve odigralo baš po mom planu, a ja nisam bio tamo da ih dokusurim? Bilo mi je teško da poverujem da u špijunske akcije nisam uključio petak, dan u kojem je volela da izlazi jer je imala utisak, što mi je više puta rekla, da vikend nije ni počeo, dan u kojem smo se i mi smuvali. Kako sam mogao da napravim takav previd? Ali nije bilo vremena za kuknjavu. Otrov sam morao da pretvorim u lek.

Sledećeg petka nisam napravio istu grešku. Obukao sam crnu odeću, stavio parfem i poneo nož u rancu. Kod Onura sam bio oko šest po podne. Po mojim proračunima, Evelin je trebalo da stigne kući svakog trenutka. Mnogi Istanbulci otišli su na godišnje odmore, pa su ulice preko dana bile puste. Nisam očekivao da se zaglavi u saobraćaju. Kafić je bio prazan, pretpostavljam zato što su dnevni gosti otišli kućama, a večernji su planirali da dođu tek za par sati. Anadolijski roker nam je skuvao kafu i upitao me za koga sam se tako namirisao. Kazao sam da se nalazim s opasnom ribom koju sam upoznao preko Tindera. Rekao je da je na ulici video plakat za svirku Kadikojskih guštera na kojem nije bilo moje slike. Slagao sam da je to samo za taj koncert, jer nisam uspeo da pomerim službeni put, ali da će od septembra sve biti po starom. Takođe mi je rekao da razmišlja da se odseli na Novi Zeland. Njegov prijatelj iz mladosti živi tamo već deset godina. Pre neki dan ga je pozvao da dođe, objasnivši mu da će imati više opcija nego u Turskoj. Onur je potom razgovarao sa suprugom, koja mu je kazala da sačekaju još malo. Pitao me je šta mislim o tome. Nisam znao šta da mu odgovorim.

Evelin je izašla iz zgrade oko deset uveče. (Njen dolazak s posla verovatno sam propustio dok sam ćaskao s Onurom.) Obukla je kratku haljinu boje suncokreta i sandale sa štiklom. Očigledno je išla u grad. Sačekao sam je da odmakne pedesetak metara i počeo da je pratim. Išla je ka pristaništu. Zbog njene pripijene haljine koja je odudarala od mračne ulice ili njenog zavodljivog hoda ili samo zato što dugo nisam spavao sa ženom, moj piton je toliko nabrekao da sam morao da zastanem i pomerim ga u stranu. Iako sam mislio da će Evelin ući u trajekt za Karakoj, otišla je do parkinga gde su stajali dolmuši za Taksim. Nije ušla ni u jedan. Gledala je ka mramornom moru i džamijama koje su svetlele na drugoj obali. Desetak minuta kasnije, možda i petnaest, dok sam stajao kod obližnjeg ulaza u metro i pravio se da čitam poruku na mobilnom, pridružio joj se matori perverznjak. Poljubio ju je u obraz, a onda su seli u prvi dolmuš i krenuli ka Rihtimu. Nije mi preostalo ništa drugo nego da zaustavim taksi i kažem vozaču da me odveze na evropsku stranu. Nisu mi bili u vidokrugu, ali sam pretpostavio da ću ih uskoro videti, jer sam rekao taksisti da ubrza, upotrebivši tursku reč „hızlı”[1] koju sam zapamtio s aplikacije na mobilnom. Na kraju krajeva, mislio sam, stići ćemo ih na prvom mostu preko Bosfora, gde sam očekivao gušći saobraćaj.

Ali ispred ulaza na most, u levoj traci sam uočio tamnozelene kamione i vojnike sa šlemovima koji su držali automatsko oružje. Naša traka bila je prohodna. Taksisti je zazvonio telefon. Premda nisam razumeo šta je rekao sagovorniku, bilo je jasno da je uzrujan. Na mostu sam video još vojnika i tenk. Prošlo mi je kroz glavu da je u toku snimanje ratnog filma. Nisam primetio ni kamere, ni ekipu, ali sam pretpostavio da su u blizini. Pošto ih nisam sreo ni na izlasku sa mosta, zaključio sam da se desio teroristički napad i da je vojska izašla na ulice kako bi pokazala da je situacija pod kontrolom. Na mobilnom sam pogledao vesti Bi-Bi-Sija i drugih svetskih agencija. Nisam pronašao ništa bitno.

Taksista je skrenuo ka Bešiktašu. Ulica Barbaros, jedna od najprometnijih u gradu, naročito petkom, bila je gotovo pusta. Dolmuš s Evelin i starkeljom nisam uočio, ali već sam bio rešio da obustavim praćenje. Nisam mogao da ih stignem. Nema veze, sebi sam govorio, uhvatiću ih sledećeg vikenda. Možda će se naći u Kadikoju, pa će moja akcija biti jednostavnija. Tada neću morati da se bakćem sa vojnicima i tenkovima. Rekao sam vozaču da me ostavi blizu pristaništa.

Dok sam hodao preko Barbarosinog trga, koji je zvrjio prazan, što je bilo nezamislivo za petak uveče, otac mi je poslao mejl: „Šta se dešava u Istanbulu? Na vestima kažu da je vojska izašla na ulice.“ Kao što sam činio prethodnih meseci kadgod je eksplodirala bomba, pa su moji uspaničeni matorci hteli da znaju da li sam dobro, napisao sam da je u mom kraju sve mirno i da srpske televizije prave slona od muve kako bi imale veću gledanost. Potom mi je stiglo nekoliko poruka na Fejs: od drugara iz mog poslednjeg beogradskog benda, od koleginice sa fakulteta i od lika iz osnovne koga sam poslednji put video na proslavi mature. Ne mogavši da odolim talasu jeftinog senzacionalizma koji me je zapljusnuo, prikazao bih im situaciju još dramatičnijom – nameravao sam da im kažem da su Amerikanci izvršili desant na Tursku – da mi se nije istrošila baterija na telefonu.

Otišao sam do pristaništa, gde je nekoliko mladića i devojaka razgovaralo ili buljilo u mobilne. Vrata su bila zatvorena. Sve je podsećalo na moje prvo istanbulsko jutro kada sam zbog jakog vetra ispušio za trajekt u Bakirkoju. Pitao sam na engleskom o čemu se radi. Niko mi nije odgovorio. Pošto je vojska na mostu blokirala traku prema azijskoj strani i morski prevoz nije radio, preostala mi je samo jedna opcija da se vratim u Kadikoj – podzemna železnica. Vozovi su išli do ponoći, a najbliža stanica bila je na Taksimu, udaljenom deset minuta lagane vožnje. Imao sam dovoljno vremena.

Vratio sam se u ulicu Barbaros. Za pola sata, koliko sam dreždao na trotoaru, video sam četiri puna taksija i nijedan dolmuš. Nisam više smeo da čekam. Peške sam krenuo ka glavnom istanbulskom trgu, nadajući se da ću usput stopirati dobrog samarićanina koji će pomoći sugrađaninu u nevolji. Kod Palate Dolmabahče naišao sam na gomilu besnih ljudi. Iako je u blizini bio stadion Bešiktaša, procenio sam da to nisu navijači, jer je među njima bilo i klinaca i matoraca, čak i nekoliko žena sa hidžabom. Niko nije nosio dres. Možda je stvarno u gradu neko sranje? Visoki, crnokosi mladić, nag do pojasa, koji me je po širokim leđima i kockastoj glavi podsetio na jednog mog studenta, rekao mi je nekoliko rečenica na turskom, od čega sam razumeo samo reč „abi“.[2] Pretpostavljam da je želeo da im se pridružim. Ali ja sam žurio ka najbližoj stanici metroa. Digavši pesnicu u znak podrške, mada nisam znao ko su ti ljudi, niti sa kojim ciljem su se okupili, nastavio sam put.

Da neću stići na poslednji voz za Kadikoj shvatio sam nakon desetak minuta. Ne samo da nije bilo taksija i dolmuša, već nisam video ni putničke automobile. Naleteo sam na još stotinak građana, raštrkanih u nekoliko grupa i gnevnijih od prethodnika, budući da su neki mladići nosili metalne šipke. Ovoga puta mi se niko nije obratio. Produžio sam ka Taksimu. Palo mi je na pamet da će gradske vlasti možda uvesti vanredne linije metroa. Sigurno nisam bio jedini čovek koji je te večeri ostao bez opcija za prevoz do azijske strane.

Prolazeći kraj stadiona, uplašio sam se da je počeo građanski rat. Otkako sam se doselio u Istanbul, Turci iz mog okruženja govorili su da je zemlja na ivici takvog sukoba, pogotovo Mert, koji je davio o tome na svakih mesec dana. Iako su mi njihova objašnjenja uvek bila nategnuta, sada su izgledala sasvim logično. Zaratili su, recimo, sekularisti i islamisti, koji su oformili zasebne vojske, pa su jedni blokirali važne saobraćajnice, a drugi su krenuli da im se suprotstave. (Zbog žena sa hidžabom kod Palate Dolmabahče zaključio sam da su sekularisti na mostu.) Ako je to tačno, neću stići da kaznim svoje mučitelje. Izvući će se i nastaviti da terorišu neiskusne mladiće. Možda ću večeras i poginuti? To bi tek bila ironija, nakon svega što sam preturio preko glave. Ali tu sam teoriju brzo odbacio, setivši se da oko vojnika nije bilo drugih građana. Da su ih angažovali sekularisti, okupili bi se na mostu da ih podrže. Političari, seljaci, radnici… I valjda bi se negde sukobili sa ljudima iz protivničkog tabora. Ne, nije reč o građanskom ratu. U pitanju je nešto drugo.

Kod spomenika Turskoj Republici na Taksimu video sam dvadesetak vojnika. Ispred njih se nalazilo par stotina ljudi. Metro nije radio. Ulica ispred Hotela Marmara, koju sam inače mrzeo jer je vrvela od automobila i turista, bila je prazna. Desno od spomenika uočio sam tridesetak pandura koji su stajali pored vodenog topa. To mi je tek bilo čudno. Zar nije njihova dužnost da se pobrinu za javni red? Pošto mi je mobilni otišao na počinak, nisam znao tačno vreme, ali sam pretpostavio da je prošla ponoć. Nisam želeo da se približavam epicentru. Stao sam kod Parka Gezi, nadajući se da ću brzo shvatiti zašto Istanbul podseća na ratnu zonu. Pored mene je bila grupa od petoro kineskih turista. Izgledali su zbunjeno. Jedni su gledali ka narodu i vojnicima, a drugi su, pretpostavljam, čitali vesti na telefonu. Sinulo mi je da ću možda nabasati na Evelin i Hendersona. Ako je suditi po dolmušu kojim su mi pobegli iz Kadikoja, Taksim je bio njihovo odredište. Možda su izašli na večeru, pa im je neko javio da je trg okupiran, pa su pohrlili da vide šta se dešava? Bila bi to idealna prilika. Među toliko građana, vojnika i pandura, dok svi pomno prate šta se dešava kod spomenika, mogao bih spretno da izvučem nož iz ranca, nečujno im se prikradem i hitro, poput heroja iz akcionog filma, prekoljem im vratove. Niko ne bi primetio. Čak i da me neko opazi, lako bih iščezao u lavirintima Džihangira ili Karakoja, koje sam tokom šetnji upoznao skoro kao ulice u svom kraju.

Građani su u početku razgovarali sa vojnicima. Zatim su počeli da skandiraju. Čuo sam: „Alahu akbar!“ Četvorica muškaraca su se probila do spomenika i razvila tursku zastavu. Nastalo je komešanje. Vojnici su im pokazali da se vrate iza zamišljene linije. Ovi ih nisu poslušali. Vojnici su ispalili nekoliko hitaca u vazduh, shvatajući da masa ne reaguje na njihova naređenja. Neki ljudi su se povukli ka parku, ali su mnogi ostali gde su i bili. Verovatno se zbog toga nisam odmah uplašio. Pored mene reporter je izveštavao ispred kamere. Kineski turisti su nestali. Osvrnuo sam se kako bih video da li su Evelin i metiljavi fotograf u blizini. Nisam ih opazio. No, predstava je tek počela. Nisam gubio nadu. Policajci koji su stajali pored vodenog topa prišli su građanima kod spomenika i pozvali ih da se udalje. Jedan je govorio preko megafona. Koliko sam mogao da primetim, manji broj ih je poslušao. Većina se i dalje raspravljala sa vojnicima. Činilo mi se da će ih razoružati. Nisu imali puške i pištolje, ali ih je bilo mnogo više.

Posle nekog vremena, čije trajanje nisam mogao da odredim, jer mi je sve izgledalo kao bizarna halucinacija, začuo sam avion u brišućem letu, a onda i rafalnu paljbu. Ne znam odakle je došla. Za avion mi je zvučala suviše slabo, a nisam video da je neko pucao. Svi smo polegali na beton. Žena iza mene je zapomagala. Neki starac je vikao. Potom je sve utihnulo. Koji me je đavo terao da ostanem, mrmljao sam u sebi. Zašto nisam zapalio kad sam shvatio da ne radi metro? Ležeći na stomaku i rukama štiteći glavu, pomislio sam na bombardovanje koje sam kao klinac preživeo u Beogradu. Zvuk je bio sličan. Jedino što avion nije bacao bombe. I atmosfera je bila slična. Tog proleća 99-e, kada su rakete doletele u moj kraj, pojurili smo u sklonište, matorci, drugari iz ulaza, komšije, jedni su vikali, drugi su zapomagali, sve je bilo haotično, i pošto su ćale i Steva Jokić zatvorili gvozdena vrata, svi smo zaćutali, jedni da bi se oporavili od šoka, a drugi zato što su pokušavali da čuju da li je bombardovanje završeno.

Ljudi su se polako dizali sa betona. Reporter je nastavio da izveštava, mada vidno uzrujan. Glas mu je bio piskaviji nego par minuta ranije. Videvši da većina ponovo kreće ka spomeniku, ustao sam, ali nisam želeo da rizikujem. Otrčao sam u Džihangir. Procenio sam da je vojska u međuvremenu zauzela pristaništa na Mramornom moru, pa nisam produžio u Karakoj, gde sam isprva hteo da se sakrijem, već sam krenuo ka Čukurdžumi, setivši se da tamo ima bezbroj starih zgrada i prolaza koji bi me sačuvali od opšteg ludila. Iz obližnje džamije, iako je bilo oko jedan ujutro, začuo se poziv na molitvu. Kao čovek koji je propatio zbog mujezinā, dobro sam znao da se nikada ne oglašavaju u to vreme. Poslednja dnevna molitva, bez obzira na godišnje doba, bila je pre ponoći, dok prva nikada nije dolazila pre četiri ujutro. Ubrzo su celim krajem odjeknuli vanredni ezani. Bilo je očigledno da to ima veze sa sukobom između vojske i građana. Silazeći niz stepenice kod džihangirske sale za bilijar, shvatio sam da još uvek imam nož u rancu. Šta ako naletim na vojnu patrolu? Šta ako me pretresu i nađu hladno oružje? Glava bi mi odletela za nekoliko sekundi. Nisam smeo da se igram. Odlučio sam da se otarasim noža. Ali šta ako me neko vidi dok izvlačim sečivo i prijavi me vojnicima? I to bi me uvalilo u nevolju. Možda bi pomislili da sam bio među demonstrantima na Taksimu? Da bih otklonio svaku opasnost, bacio sam ranac u prvoj mračnoj ulici – prethodno sam se uverio da me niko ne posmatra – i sakrio sam se na jednom malom, neupadljivom gradilištu. Tamo sam, prestravljen, ostao do ujutru, kada sam uhvatio trajekt i vratio se kući.

[1] Brzo (tur.)

[2] Brat (tur.)