Foto: privatna arhiva
(s poljskoga na crnogorski prevela Milica Markić)
Ne piši tako kao što pišeš
u skladu sa svim pravilima
sintakse – kao što treba da se piše,
nego kao što govoriš, tako treba da pišeš.
Još neko
Koliko svi mi vjerujemo u to
što pišemo, plus da se to što pišemo
ne tiče samo nas, uzajamno,
nego i još nekog koga
ne poznajemo, kog ne znamo,
koga najvjerovatnije nikad nećemo upoznati.
Pismo za L.
Dođi već jednom u Poljsku,
nemoj mi reći da si u gužvi,
da si stalno u poslu ili
da možda ćeš dogodine,
ne pravdaj se,
ne vrdaj, spakuj
ono najnužnije,
śedaj u voz, dolazi.
Ni za šta ne brini,
ni zbog čeg se ne śekiraj, imaćeš
đe da spavaš, uvijek
će se naći ćošak za tebe,
niko neće dozvoliti
da umreš od gladi, nikome
nećeš biti na teretu,
na smetnji, svako od nas
veseliće se kad te vidi.
Viđećeš, nećeš zažaliti
biće fino, pokazaćemo ti
Varšavu, s ove i s one
strane, otisnućemo se niz
Novi svijet i Krakovsko
pšedmješće ili Alejom
Ujazdovskom u pravcu
Vilanova, śešćemo malo
u Lazjenkama, svratićemo
u neki od kafića
na trgu Tri Krsta,
u Špilku, Špulku, Šparku
pa kad ispijemo pokoju
napokon pogledaćemo
„Bitku kod Grunvalda”
u Narodnom muzeju,
odlučićeš, uostalom, sama.
Poželiš li
skoknućemo do Baltika,
do Ustke, do Lebe ili isto tako
do Darlova, ako se ne umoriš
krenućemo put Bješčada,
u Karkonoše, na Tatre,
pokazaćemo ti naše gradove
i gradiće: Sandomjež,
Kazimjež na Visli, Zamošć,
Boleslavjec, Ilžu i Pšemisl,
razmisli dobro šta bi.
Ako ti utisaka malo
krenućemo u Klocku kotlinu
ili na Dravsko pojezerje
ne zaboravi na Podlasje i na Šleziju
i Gornju i Donju,
kazaćeš Krakov, biće
Krakov, kazaćeš Poznanj,
biće Poznanj i Vroclav
kao bonus, čeka te
Balamontek pokraj Slupska,
Samoćonžek iza Bidgošče
i Boguhvala kod Žešova,
sve pred tobom je, čak
Jasna Gora i Lihenj Stari,
Opinogura i Oblengorek,
Želazova i Stalova Vola.
Nema dana da o tebi
ne govorimo, da te
ne pominjemo, nemoj da te
više molimo, nemoj da te toliko
čekamo, pogotovo što
svi te čekamo, zajedno,
složno, jednodušno,
mi sa sela i mi iz grada,
i beskućni i besposleni.
Čekam te iako
te ne znam, nikad te
nijesam vidio, ali ne brini,
prepoznaću te u bezličnoj masi
na željezničkoj stanici istog trena, jer
kako da te ne prepoznam,
samo te pogledam i već
znam da to si ti,
zato, dođi već jednom
u Poljsku, Litvo, otadžbino moja.
Kazino u Konstanci
Lijepo je ođe, lijepo skoro kao u Albaniji,
rekao bi Andžej Stasjuk da je ođe sa nama
– konstatovao je Kšištof Varga dok smo prolazili
od spomenika Ovidiju do spomenika Emineskuu
i stali na dugačkom bulevaru pored mora
u Konstanci. Na opustjelom šetalištu
stajao je impozantni secesijski kazino
s kraja devetnaestog veka. Približili smo se
kazino je zastrašivao zakovanim prozorima
i vratima, na stepenicama ispred glavnog
ulaza śedio je harmonikaš u ritama i svirao
ono što je trebalo, svirao je, tačnije ciguljao je.
Kšištof mu je ubacio nešto leja u šešir
i nastavili smo prema luci, došli smo
do kafane u kojoj nije bilo žive duše,
sem tih nekoliko brodolomnika, redovnih
pośetilaca svake kafane, svake luke,
koji traže nešto što ođe nijesu izgubili,
śeli smo ispod suncobrana, sunce je pržilo
neumorno, nemilosrdno, naručili smo
salatu od povrća i butelju bijelog vina.
Crno more je bilo beskrajno kao Sahara,
ravno i glatko kao klizalište, na horizontu
su stajali brodovi ukotvljeni, nepomjerljivi.
Krapovi sa Karpata
Na razmeđi Borika
i Pješčanog gaja
u rano popodne
čim ručasmo;
čorbu od povrća,
ćufte u sosu od mirođije,
jagode u želeu
od marelica i tursku kafu;
gluvo doba, vanvremensko
doba, bezvremeno
doba, pusti muk,
naizgled pust,
naizgled, jer
čujem vjevericu
kako vjeveri
na brezin Mont Everest
pred kućom.
Malo zatim,
nakon besadržajnog
trena plačni akord
harmonike
iskežene u beslovjesan osmijeh
i glasovi se dižu,
bezmalo smjesta, s druge
strane puta;
glas njen i glas njegov se
razgovjetno razdvajaju
ona i on u isti mah
govore, riječi se stapaju
u jedno i ne stapaju,
prepliću se;
čujem nju dobro
ko i njega što čujem
ali ne znam
šta govore, ništa
ne razumijem, ne znam
da li se svađaju,
da li se raduju, možebiti
izjavljuju ljubav,
u isti mah ljubav i mržnju.
Potom šušanj,
neđe nada mnom, nad kućom,
nad borovima i brezama.
Podižem glavu, upirem
pogled i očima
svojim ne vjerujem,
krstare po nebu
krapovi s Karpata.
